12.8.18

Žive i zdrave

Nisam dugo videla drugaricu. Baš predugo. Odlučila sam da joj se javim i pitam je kako je, kako život i kako ide u grad.

- De si, pa ne umeš da se javiš? Jesi dobro?
- Onako, standard, posao, ponekad izađem na kafu i to je to. Nisam baš najbolje.
- Šta je bilo sad, jel ljubav?
- Ne znam šta da ti kažem. Dragi mi je na klinici za odvikavanje od alkohola.
- U, jebem ti. Nisam znala da je tako loše. Koliko dugo već?
- Da, postalo je jezivo. Svaki dan pio. Nije više mogao bez kapljice. Šest meseci je već tamo. Raspadam se.
- Ja sam mislila da je on više u fazonu lake droge, trava, speed.
- Eto, vidiš. Ma, loše se osećam, depra sam velika. Ne smemo održavati kontakt, jedino preko pisama, zamisli.
- Užas. Stvarno ne mogu da zamislim kako se osećaš. Ali bar imate jedno drugo.
- Vidiš kako se imamo. Ja ga izdržavam finansijski. Nije u stanju da nađe posao. Svađamo se stalno, on plane, pa mi prigovara, ja pobesnim, pa se smirim, pa se pomirimo, pa obećamo da nećemo više tako i onda opet ispočetka. Alkohol je problem. Onda i ja s njim sam počela da pijem, ne puno, ali za opuštanje.
- Sranje je to veliko. Ali, hej, barem radite na vašem problemu. A i ti, brate mili, ne možeš da ga izdržavaš više. On još i dete ima. Mislim, sreća da je to dete sa svojom majkom. Ja verujem da je to ljubav, makar s tvoje strane. Jebem ti, izdržavaš ga, a on ti još prigovara za neke sitnice.
- Ne znam sama šta da radim. Nego kako si ti?
- Iskreno, sjebano. Baš ono do bola.
- Što? Šta se desilo?
- Ma, prekinuli smo. Teško mi je jako zbog toga. Ne shvatam. Odjedanput kao da se ohladio. Znaš, ne integriše me u svoje planove. Ne posvećuje pažnju, kao da sam drvo. Onda kad se vidimo, super je sve, ali to je zato što se nismo dugo videli i tako dalje. Ma, gluposti.
- Mislila sam da je imao ozbiljne namere sa tobom. Kako sad odjednom?
- Ne znam, jednostavno taj osećaj. Komplikacije. Pa veza na daljinu. Pa njegov posao. Neizvesnost. Očekivanja. Moje nepomeranje iz zone komfora. A na posletku i njegov eksplozivni karakter i nemogućnost ili kurcobolja da se problemi rešavaju. Ja sam ispala nezrela u njegovim očima.
- Kako misliš, nezrela?
- Ponekad se stvarno i pitam. Postoji intelektualna i emotivna zrelost. Emotivno, valjda. Mada, ako baš hoćeš, poneo se i on kao dečak koji legne na patos, pa mlatara rukama i nogama. Kod mene je to, zaserem pa se izvinim i pokušam da rešim. Ali, ne mogu ja večno da rešavam, kapiraš? I da se cimam za svaku sitnicu ako nešto njemu ne paše. A karakter da se menja, ne može.
- Čiji karakter? Tvoj ili njegov?
- Čovek ima problem s izlivima besa. Kako ja uvek naletim na nekog ko je impulsivan? Sećaš se bivših? Pričala sam ti.
- Da, to je veliki problem. To je baš zajebancija. Gde su velike emocije, tu je veliki strah i manja kontrola. Valjda to tako ide. Ne znam postoji li rešenje. 
- Možeš da naučiš da živiš s tim i radiš na tome, brojiš unazad od trideset do jedan pre nego napraviš stratište ili otrčiš šest krugova oko zgrade, pojedeš celu čili papričicu.
- Ha, ha, ha, čili papričica. Gde ja da budem ljuća od nje?! Ah, baš sam bila u fazonu da ćete vas dvoje da ostanete zajedno.
- Veruj mi, taj intelektualni spoj, moja osećanja, aaah, ne vredi. Neke stvari moraju da se slegnu i da se ohlade. Imam i ja dušu. Prsla sam, znaš, izvređala ga jako. Ružne stvari. Kajem se.
- Šta ćeš sad? Ne možeš da vratiš vreme.
- Nedostaje mi. Sve u vezi sa njim. Najviše nežnost.
- Sranje, ne znam šta bih ti rekla. Hoćeš mu se javiti?
- Ne znam, za sada. Kad prođe neko vreme, možda. Blokirao me svuda. Jebi ga, razumem. Dešavalo mi se.
- Šteta. Baš šteta!
- Ma, važno da smo mi žive i zdrave. Život nek jede govna.

U pozadini Jovan Marić, čuveni psihijatar, tvrdi da super-ego - naš perfekcionista, kontrolor i kritičar, slabi posle 22 časa. Tačno je pola sata posle ponoći.

0 comments:

Постави коментар

LinkWithin

Related Posts Plugin for Blogger