Jebati i jeban biti

Nešto razmišljam koliko su seks i erotika, suprotno uvreženim mišljenjima, premalo i zaista minimalno zastupljeni u medijima. Kako oni misle da prodaju električne četkice za zube sa rotirajućim glavama ako na reklami neka kaluđerica zakopčana do grla pere zube i pri tome izgovara Očenaš u sebi?

Zato, cenjeni marketing menadžeri, mislite o tome kako da privučete pažnju mušterije seksom. Izneću nekoliko primera:

Hrana za ptice

Scena: Sisata plavuša bez gaćica raščerečenih nogu drži hranu za ptice u rukama. Iz kaveza posmatra njen papagaj koji očima proždire tu hranu. Ona se oblizuje i kaže mu: "Mićo, dobićeš, samo se malo strpi!"

Karmin

Scena: Raskošna crnka sa push up prslučetom sedi na zaokrenutoj stolici raširenih nogu u crnim halter čarapama sa štiklom od 15 cm. U ruci drži sirovo meso svinjskog vrata, kida ga i pri tom se oblizuje. Sve to posmatra njen batler koji joj kaže: "Estella, da Vam donesem još jedno debelo parče veprovine?"

Parfem

Scena: Zanosna crvenokosa devojka sa peticama u crnoj providnoj čipkastoj haljini obljubljuje svog mužjaka pritiskajući ga uz vrata, zavlači mu ruku u prepone i šapuće: "Osećam miris zagoretine, mislim da je vreme da pogledamo patku."

Prašak za veš

Scena: Sise preturaju po korpi za veš i ubacuju veš u mašinu. Dolazi čovek-japi s posla, stavlja aktovku na mašinu, grli sise i govori: "Mima, izluđuješ me svojim perverznim radnjama! Koji je to prašak? Ona odgovara: "Bonilingus".

Žvake

Scena: Devojčica - Lolita, u school girl look-u, stoji pred ogledalom u školskom wc-u, maže usne karminom boje krvi, žvaće žvaku i duva ogroman balon. U to nailazi njena simpatija koja s vrata kaže: "Marina, voleo bih da sam ta žvaka da možeš tako da me naduvavaš." Ona ga pohotno pogleda, namigne mu i kaže: "Vlado, rado bih te razvlačila na velikom odmoru."

Usisivač

Scena: Brineta nogu dugih 110 cm, sa štiklama 15 cm, u kostimu francuske sobarice, usisava tepih. Nailazi on, grli je otpozadi, govori joj: "Ljubavi, kad smo poslednji put menjali kesu?" Ona oblizujući i okrećući se prema njemu odvraća: "Oh, Mitre, za naš novi Dajson kese nisu potrebne."

Proizvod je najvažnije prodati. Nije bitna funkcionalnost i kvalitet. Bitna je estetika. Ako ubacimo malo više seksa, onda će se taj proizvod i primetiti jer će se informacija putem psihofizičkog podražaja memorisati kod većine. Narodu je potreban seks. Da jebe i da bude jeban.

Bio čovek

Živim zdravo. Spavam na memorijskom madracu od prirodnih materijala koji se prilagođava mome telu i jastuku od heljde koji se prilagođava mojoj glavi. Pokrivam se jorganom od čiste angore, sa navlakama od sto posto nebeljenog pamuka. Svako veče odem u 23 h na spavanje i budim se u 7h. Spavam osam časova, jer je to najoptimalnije vreme da se telo relaksira i psiha odmori. Perem zube 4 minute i 58 sekundi četkicom od bio materijala sa dodatkom prirodnog fluorida.

Pijem isključivo ceđeni sok od pomorandži koje nisu tretirane hemijom. Jedem domaći integralni hleb. Konzumiram meso od životinja sa normalnim BMI. Jedanput nedeljno obavezno konzumiram ribu bogatu omega 3 mastima. Koristim PTFE tiganje sa četiri zaštitna sloja.

Kupujem morsku so pakovanu u nebeljene kartonske kutije. Salate pravim sa Extra Virgin maslinovim uljem, spremanim metodom hladnog ceđenja. Povrće kupujem direktno od seljaka, koji ima certifikat da ne koristi veštačka đubriva i insekticide. Takođe, sir i mleko konzumiram samo od krava koje imaju zasebne apartmane sa pogledom na cvetnu livadu. Pašjak mora da bude pod nagibom od minimalno četrdeset stepeni kako bi krava stalno bila u formi. Šećer sam izbacila iz upotrebe, kao zamenu za njega koristim biljnu tečnost Steviosid. Kafu, alkohol, cigarete i drogu ne konzumiram.

Kupujem proizvode za ličnu higijenu oslobođene parfemskih sastojaka, propilparabena, metilparabena, parafina, uree i slično. Zatim proizvode za pranje i čišćenje koji ne sadrže fosfate niti bilo kakva druga hemijska jedinjenja. Ne koristim omekšivač niti izbeljivač. Svaki dan usisavam sa Ergomaxx Professional-om. Nemam zavese, nemam tepih, nemam stolnjake.

Mobilni telefon i kompjuter ne posedujem. Ne izlazim na mesta na kojima se ljudi okupljaju u većem broju. Na posao idem biciklom, jednom nedeljno na plivanje (40 min), tri puta nedeljno na trčanje ( po 40 min) i dvaput nedeljno na časove autogenog treninga.

Nemam prijatelje, nemam partnera. Na putu sam da doživim duboku starost a možda i besmrtnost. Konačno sam postala bio čovek.

Ma, da si poslednji na svetu, ne bih s tobom...

Verujem da smo svi jednom izgovorili ovu rečenicu. Možda ne naglas, ali u sebi sigurno. Koliko god nekoga možemo da ne podnosimo, kad gori - gori. Mi, ljudi, imamo tu sreću da biramo s kim ćemo poći ili osnovati gnezdo svoje, a nekom uskraćujemo to pravo. Naravno, sad se vi pitate ko kome uskraćuje to pravo? Mi, ljudi, uskraćujemo životinjama pravo na odabir partnera!

Priča počinje ovako:

U jednom zoološkom vrtu na Tajvanu, u svojoj luksuznoj gajbi od nekoliko kvadratnih metara živela je ona - tigrica, kraljica brzih pruga, odgajana na betonu ljudske civilizacije. Sa njom je životni prostor delio jedan lav u punoj snazi, alfa mužjak - nesuđeni zavodnik svoje vrste. Ona je bila u životnoj dobi spremna za parenje. On takođe. Dugo godina živeli su kao prijatelji, sve do jednog momenta kad je đavo odneo šalu i svako morao da se pobrine za svoju budućnost: "Ili s njim/njom ili kraj vrste." Tako to obično biva. Pošto na vidiku nije bilo tigra koji bi njoj, ženki na vrhuncu plodnosti, podario svoje seme, bivala je osuđena na lava, njenog prijatelja, koji je, verovatno, sanjao kako nekoj lavici češka leđa pod krošnjom eukaliptusa. Sudbina je htela da se zabavi njihovim telima, a instinkti su učinili svoje. Da li je to bila drugarska ljubav, gde je svako gledao da ispuni svoju "svrhu" ili je to bila ljubav koja se izrodila iz nužde i nesebično predala čeljustima betonske civilizacije, ne može se sa sigurnošću reći.

Na svet su došla tri mladunčeta, od kojih je jedno odmah uginulo, sa karakteristikama lava i tigra. Ljudi ih nazvaše - ligar. Divno! Dobili smo novu životinjsku vrstu, tigrica i lav u ljubavi, svet je lep, priroda je tako nepredvidiva. A, sad- začepite gubice! Ološu ljudski! Divno bi bilo da je tigrica mogla da izabere s kim hoće da se pari, a i njen nesuđeni ljubavnik lav. Divno bi bilo i kad te jadne životinjke ne bi bile bogalji, već normalne jedinke sposobne za parenje. Ne, ligar kao pripadnik muškog pola je sterilan i sigurno neće dočekati da ima sinove a kamoli unuke. Ligrice opet može da opajdari neki lav ili tigar, što može da se desi ako budu, kao i njihova majka, osuđene na poslednjeg.

Tekst je namerno napisan u prošlom vremenu, iako i dan danas ova čudna familija deli isti životni prostor o čijem životu odlučuje čovek.

Ovakve i slične ljubavi dešavaju se u zatočeništvu. Tad svako sebi uzme onog kojeg mora. Sapatnika, mučenika, jadnog stvora, biće osuđeno na istu sudbinu. Na rešetke, na šarene snove o pustinjskom suncu, mesecu u obliku činije iz koje se žedni napajaju i travama koje miluju životinjsko krzno, dok u zaletu hitaju da obezbede hranu svojim sinovima i kćerima.

I da se vratimo na naslov ovog posta...Ili je poenta ipak shvaćena?

Pročitajte i sjajan Zverkin tekst o propasti ljudskog društva.

(Informacija o tigrici i lavu sa www. spiegel.de)

Treći pol

Danas sam pročitala interesantan članak na www. spiegel.de o postojanju trećeg pola. Tamo su bila izneta svedočenja ljudi koji su rođeni kao hermafroditi. U prvi mah, bilo mi je malo šokantno, ali onda čitajući sve dublje i dublje, čovek shvati da je sve to priroda. Možda ne mora sve da ima neku svrhu da bi bilo priznato? Na kraju krajeva šta je to svrha? I ko određuje svrhu? Mi znamo da je familija u našem društvu jedna vrsta oslonca i sigurne luke za predstojeće generacije. Brak i porodica su tradicionalne norme koje je ustanovio čovek u nekom momentu istorije. Ako neko odstupa od te norme, da li je on automatski nenormalan? Koliko su te norme zapravo protiv prirode? Da li tim društvenim i ustaljenim ponašanjima današnje civilizacije zapravo gušimo ono što je prirodno i iskonsko u nama ispunjavajući svrhu samo da bi je ispunili? Ovakva pitanja, kao još i mnoštvo drugih, postavljaju se nakon što čovek uoči da ipak priroda nema uvek istu svrhu, a to je razmnožavanje vrste, možda je svrha u različitosti živih jedinki?

Već smo ustanovili da postoje ljudi koji vole isti pol i da je to jedna strana prirode, koja, ajde da tako kažemo ne ispunjava svrhu za razmnožavanjem. Međutim i pored homoseksualizma, postoje heteroseksualci koji ne žele da imaju decu. Ni time nije ispunjena norma. Stiče se utisak da su nam norme nametnute. Ljudi koji moraju da žive pod nametnutim normama su nesrećni. Zar nije cilj da svi žive ispunjeno i srećno?

Društvo kao društvo, ima zadatak da ispunjava norme. Ali šta se desi sa ljudima koji se rode kao "nešto između"? U prošlosti, a i danas to čine, su se takvoj deci po rođenju odsecali "suvišni organi" ili nedostajući "nadomeštali." Takva deca rasla su u porodičnom krugu recimo kao dečaci, a osećali se ko devojčice. Taj život je obično pun depresije i neretko se završava samoubistvom. Neki su imali tu sreću da nakon što su sami saznali kako se osećaju, mogu da se odluče u odraslom dobu za operaciju da bi mogli kako tako bolje i kvalitetnije da žive. Naravno, jer ih društvo ne prihvata kao "polovične".

Zašto sam počela ovaj tekst? I zašto sam tražila članak o trećem polu? Naime, pre nedelju dana postavila sam na svom blogu anketu, da li ste muško, žensko i kao treća opcija "jebi ga". Recimo da sam htela da se našalim. Otkako su dve osobe kliknule na "jebi ga" u meni se javio mali crv sumnje što me potaklo da razmišljam na tu temu. Možda mogu da prepišem ovu slučajnost mojoj nesmotrenosti prilikom sastavljanja ankete, ali svakako ne mogu da prepišem svojim očima nesmotrenost prilikom čitanja pomenutog članka. Kao što tamo piše, samo u Nemačkoj je broj osoba sa trećim polom (hermafrodita) oko 100.000. U svetu dođe, prema statistikama, na 2000 porođaja jedno dete sa karakteristikama i muškarca i žene. A uzevši u obzir da na svetu živi oko 7 milijardi ljudi ovaj broj je daleko od slučajnosti, te samim tim i ne može da se svrsta u greške prirode. U prirodi postoje hermafroditi kod nekih životinja, biljaka i gljiva. Zašto bi čovek morao da bude izostavljen iz takve selekcije hromozoma? I nije. Zašto ne prihvatiti to biće, ako je već priroda odlučila da ono bude " something between"?

Ego i kinder-ego

• Ali, ja želim da izađem!
• Zar nakon toliko godina?
• Ne osećam se više prijatno u tebi.
• Zašto? Slamaš mi srce. Ti si moje najmilije dete.
• Ja više nisam dete, iako sam u tebi.
• Ne želim da ikada izađeš. Ne bih to podnela, umrla bih.
• Mučiš me. Hteo sam da budem kao drugi, da narastem, da me voliš.
• Volim te, ti si mi sve što imam.
• Zašto me ne pustiš napolje?
• Napolju je strašno, napolju duva, napolju nije sigurno.
• Meni je ovde dosadno. Samo misliš na sebe. Hoću napolje, nisam više mali!
• Mali si, previše je rizično!
• Biće uvek rizično, baš si kučka!
• To mi kažeš nakon toliko godina?
• Da, kažem ti i da nisam više dete iako me stalno držiš zaključanim.
• Izgubila sam ključ, sve i kad bih htela da te pustim, ne bih mogla.
• Ali, znaš, ako me ne pustiš da ćeš večno da budeš neshvaćena?
• Znam, ipak volim da si tu, na sigurnom.
• Kako da te ubedim da je ono što ti osećaš samo lažna sigurnost?
• I ta lažna sigurnost me štiti od straha.
• I to čega se bojiš je samo tvoja fantazija, nijedan strah nije tako strašan kao onaj kojeg sami zamislimo.
• Znam, ipak ne znam kako da izađem iz tog začaranog kruga. Zato mi trebaš, treba mi nešto da imam da držim na sigurnom.
• Držati na sigurnom nije isto što i držati zaključano. Sigurnost je ono što osećaš kad si u realnoj opasnosti, pa nađeš način da se skloniš ili izbaviš iz nje. Biti zaključan znači biti nesposoban suočiti se sa realnim strahom.
• Plašim se da ti se nešto ne dogodi ako te pustim, shvati to, ne mogu da živim bez tebe!
• Ono bez čega ti ne možeš da živiš jeste ta lažna sigurnost koja te štiti od imaginarnog straha.
• Jednostavno, ne vidim drugo rešenje.
• Rešenje je u tebi i u tvojoj glavi. Treba samo da me pustiš da izađem odavde da živim u realnom svetu i suočavam se sa realnim strahom.
• Možda si u pravu. Možda možemo da se dogovorimo. Pustiću te napolje, ali mi obećaj da ćeš da se vraćaš kad te budem trebala.
• Hoću, samo me pusti da budem slobodan.
• Obećavaš?
• Imaš moju reč. Znaš da će ti tvoje dete uvek biti verno.
• Nekad me začuđuješ koliko zrelo razmišljaš.
• Izgleda da si na putu da se setiš gde si zaturila ključ.
• Izgleda...

Majstore, kad polazimo? (drugi deo)

Prođosmo Mađare. Ljubljena naša tabla. Nekoć SFRJ, pa SRJ, onda Srbija i Crna Gora, najzad Srbija. Još samo da se prođe naša carina. Naši ljudi. Brzo ćemo njih. Brkica vadi 10kg pampersa, pruža cariniku. Pita ga za zdravlje unuka i je l' mu ćuna porast'o. Carinik bega u kućicu. Brka za ključ, nekoliko metara dalje parkira autobus. Ili će da bidne, ili neće da bidne - opasna zona.

U autobus ulazi ona! Žena kratke kose, izlizane crvenkaste farbe, obučena u vojni kombinezon i s kratežom za pojasom, glasa ko u promuklog gavrana: "Hrrrr, je l' ima neko nešto da prijavi?!" Muk. Usrali se svi, bebe, starci, kondir-tikve. Kakva je strašna, ova je pobila pola puka, sigurno! " Hrrrr, alo! Pitala sam nešto, ako ima neko nešto da prijavi nek se javi!" "Niko ništa? Ajmo napolje svi!"

Stoka ljudska, mrcvarimo se, skupljamo pare za Mađare, prođemo ih i mislimo sad smo si naši, kad ono ova nepečena sorta - upraviteljica koncentracionog logora nas zajeb'a. Valja nam izaći napolje i raskupusati tašne. Sasvim je sigurno da niko neće moći lako da ih zatvori ponovo. Peh, jebi ga. Ona obilazi oko nas ko egzekutor oko mučenika kojega treba svaki čas da pogubi, ako mu nađe nešto. Šta može da mu nađe? Neki seknd hend toster, po nekoliko kila gaća i čarapa iz C & A u svakoj tašni, Milkače za unučad, mnogobrojnu rodbinu, i komšijsku decu kad se sjate, kesica supa, pudinga, kuhinjskih krpa, sira s rupicama, navlaka za kupatilo, zavesa, i okvira za prozore. Sve u svemu ništa, od čega bi se pošten carinik mogao ovajditi.

Šta očekuja ona, da nađe anakondu? 100 kg kokaina? Duša ti pogana, bre, sirotinju si našla da maltretiraš! Uskačem iznervirana u bus, bakici do mene: " Bako imaš li još malo tog sudžuka?" "Imam, dijete, ima i paradajza još, malo se skuvao." "Nije važno, hvala." Brka ulazi poslednji u autobus, nervozan, Savica i Milanče su već odavno umukli. Idemo dalje. Javljaju se neki: "Majstore, ka' će staneš, da pišAMO?" Brkica misli u sebi (jebo ti majstor mater). "Evo, odma će stanemo'!" "Pauza 10 minuta."

Idemo kod njojzi. Bakice Sere. Vrste što vlada u srpskim vecejima. Nije da ih na zapadu nema, ali su u ropskom statusu. Ova naša je gazdarica objekta, kraljica klozeta. Ispred njoJzi stoji Rubinov vonjak, na lokalnoj stanici "Gara" i neko pletivo sive boje ili štono bi babe rekle zelenkasto. "Trijest dinara ili 50 centi". Ha! "Baba, ne zajebavaj, gde si ti videla da je 30 dinara jednako 50 centi?" "Pa, ti idi promeni u dinare, pa dođi". E, sve ti lepo po spisku, što nisam sačuvala dinare za ovakve ekstremne situacije. Razmišljam sledeći put da joj kupim litru Rubina i da imam za svaki put popust na pišANJE. Svečano mi predaje štos socijalne crvenkaste guz-hartije. Uzimam, i bogu se zahvaljujem što sam ponela papirne maramice. Otvara mi vrata svojih carskih odaja. Ono, jest' čisto je. Ali ne funkcioniše sve, nije Sera kriva.

U autobusu pita Brka jesmo li svi tu. Neka žena viče: "Stani, majstore, evo g' ide Draganče!" Ceo autobus u smeh. Draganče zakopčava radnju. Desi se, šta sad. Stariji čovek sa nakrivljenom šapkicom maslinasto zelene boje. "U, zamalo vi poBEGOSTE bez mene!" Neka sosa se javlja: "Idi, bre, u peršun, di tebe da ostavimo."

Pošli smo dalje. Sa lokalne stanice vremenska prognoza za današnji dan i Rade Jorović "Selo moje lepše od Pariza" Sad može cigara i kafa. Dobro je, u Srbiji smo...

Veran? Naravno, kad naiđe ona prava....

Da se ne lažemo. Nema vernog čoveka. Nema te ljubavi koja će ceo život zakovati nekog samo za jednu osobu. Zapravo, volela bih da mi neko kaže da grešim. Lično ne znam nijedan jedini par, a da neko od njih dvoje nije švrljno ili bar poželeo da švrljne i ostao vezanih gaća i mokrih čarapa. Imam jednog druga koji kaže: "Šta koji kurac ima da me voli? Bitno da me poštuje." Kad bolje razmislim i u pravu je. Poštovanje je najbitnije. Kakva ljubav crna. Volim te danas, sutra možda ne. Ali poštujem te, poštujem tvoju personu, tvoje biće, ono što jesi, zbog sebe, ne zbog mene. E, to je onda prava stvar. A onda i ljubav je abstraktna kategorija kao i vernost. Imala sam prilike da upoznam osobe koje se kunu u vernost do groba - naravno, kad naiđe odgovarajući partner. Ma, koga ti zajebavaš? Pa što do sada nije naišao? Ne dragi moj, veran si sebi, a da si sposoban da se vezuješ sigurno ne bi bio veran tako kao što tvrdiš. Želje su jedno, realnost je drugo.

Svima nama treba promena. Jedna iskusna starija žena mi je jednom prilikom rekla dok sam se zabavljala sa jednim mladićem: "Brak ti je tegla puna govana a na vrhu med, kad pojedeš med, jedeš govna." Zašto ljudi sa takvim stavom ostaju zajedno? Zbog dece? Da li ta deca pate? Naravno. Hoću da kažem, čovek nije preodređen da bude ceo život s jednim partnerom. Iz razloga što se svi razvijamo i stalno učimo nešto novo, menjamo potrebe iz dana u dan, zaista, zašto ostati s nekim samo iz navike? Ili, što nam je udobno?

Dvoje u ljubavi kroz osnovnu školu, srednju školu, fakultet, brak, i na kraju razvod. Niti je ona prošla nešto u životu, niti je on. Zapravo jeste on, švrljao je. I prirodna posledica toga jeste razvod. Dok je lepo, lepo je, kasnije će ionako da ostanu samo govna. Što se mi ljudi opterećujemo vernošću? To nije normalna stvar. Čovek nije stvoren da bude veran. Nema idealne ljubavi, nema idealnog braka, a tek vernost ne postoji.

Možda sam negativna. Verovatno je fazon u tome, učiniti život u dvoje (ako baš mora) što podnošljivijim mogućim. A da bi to bilo ostvarivo, treba da se mukotrpno radi na tome. Ništa nikom nije bogom dano. Sve mora da se izbori. Sage o velikim ljubavima, ne znam, nije me tresnulo. Ionako su sve velike ljubavi nedokučive i tužne. Verovatno je to razlog da ljudi šaraju. Ako nije zbog mrtvog seksa, onda jeste zbog velike ljubavi. I seks je nešto što dosadi, kao i jedno te isto jelo svaki dan. Ono čemu treba da se stremi jesu promene, ne sklad, promene... Sklad umori dušu, a duša je sklona traženju. Ne harmonija, ona je dosadna. Adrenalin, strast...to je ono što nam treba. I ti da budeš ti, a ja da budem ja, pa dokle stignemo. The life goes on and on...

Želim da postanem profesionalni energetski vampir

Odlučila sam. Upisaću kurs za vampirstvo. Energetsko. Nema mi druge. I kad sam prazna, lepo odem do najbliže žrtve i isisam mu energiju. Danas je dobiti energiju bilo kakvim putem osim sisačkim, komplikovano i skupo. Prirodni resursi ionako nestaju. Valja mi tražiti alternativne metode. Postoje više njih ali ja bih da ovde navedem one najfrekventnije i najefikasnije.

1. Metoda vizuelne penetracije

Ova metoda ima za cilj isisavanje vitalnih delova putem pogleda. Vampir se stacionira tako da sedne preko puta svoje žrtve i počinje lagano da pikira pogledom. On nastavlja da pikira, čak i kad se žrtva već emocionalno i fizički udaljila od vampira ili jednostavno zvernja kroz prozor iznad sebe i iza sebe. Vizuelni kontakt oči u oči sa vampirom može da bude veoma iscrpljujući.

2. Metoda auditivne penetracije

Prilikom korišćenja ove metode, vampir podešava volumen i tempo glasa. Nastojaće u većini slučajeva da bude tiši od žrtve, da bi mu se žrtva morala uvlačiti u bradu da bi nešto čula. Tempo vampira kreće se od larghissimo do adagio i obično ne prelazi 70 bpm (beats pro minute). Postoje i ekstremni slučajevi kad je vampir glasniji od žrtve, u tom slučaju je vampir već sit i charged.

3. Metoda fizičke penetracije

Vampir će putem ove metode nastojati da bude što bliže svojoj žrtvi. On će nastojati da se raširi toliko da bi ugrozio žrtvin intimni prostor od (15 - 45 cm). U tom slučaju žrtva se fizički oseća pritisnuto i skuplja se u nadi da će obezbediti no contact stanje sa vampirom. Na taj način ustvari dopušta fizičko prodiranje i isisavanje.

4. Metoda mračenja

Ova metoda se ubraja među najefikasnije. Žrtva bude uvek navučena. Deluje po principu "sve je sranje", "sve je crno" i pokušava da navuče žrtvu koja u tom trenutku misli pozitivno, da razmišlja na isti način. Neverovatan je preobražaj, kad vampir isisa energiju on postaje pozitivan a žrtva iscrpljena.

5. Metoda identifikovanja sa žrtvom

Najpodlija i najopasnija metoda. Vampir se već uvukao u žrtvu fizički, vizuelno i auditivno i stopio se s njom. Podražava je i identifikuje se sa žrtvinim životom u potpunosti. Po principu "mi smo isti" i "mi smo srodne duše". U žrtvi ovakav vid prišljamčivanja izaziva rebelizam te ona troši ogromne količine energije da se odvoji od vampira. Ovakvi vampiri uglavnom imaju stalno jednu te istu žrtvu i ne mogu da egzistiraju bez nje.

Profesionalni vampiri koriste svih pet nabrojanih metoda. Oni nastoje u svakoj prilici da budu nasamo sa žrtvom i odbijaju svaki upliv tuđe energije. Zaštititi se od sisanja energije značilo bi prekinuti svaki kontakt sa vampirima. Najefikasnije sredstvo, tj. bez ekstremnih mera izolacije bilo bi izbegavanje susreta u četiri oka.

(Ako ste žrtva jednog energetskog vampira kontaktirajte ovaj broj: 03445280027448 i naučite da preživljavate sisajući energiju od drugih).

Kuvala opet... Indija!

Upravo sam smazala nešto iz indijske kuhinje. Zapravo kuvala sam za cimera jer mi je pomogao da ispravim rad. Pa smo jeli i pili vino i malo se zapili :) Želim da podelim s vama ovaj recept jer je zaista fantastičan.

Potrebno je:

500 g pilećih grudi

2 paradajza

1 čen belog luka

1 glavica crnog luka

koren đumbira

125 ml kokosovog mleka/jogurt/slatka pavlaka

1 čajna kašika curry-ja

2 kašike suncokretovog ulja

začinskog bilja (cimet, kim, korijander, karanfilić, biber, lovorov list)

čili

so

korijander (svež ili u obliku začina)

Priprema:

Iseckati luk, beli luk i đumbir na kockice, staviti u tiganj da se proprži. Kad je luk staklast, dodati kašiku curry-ja i na kockice iseckana pileća prsa. Pržiti dok meso ne pobeli, zatim dodati kokosovo mleko/jogurt ili slatku pavlaku, paradajz isečen na sitne kockice, začinsko bilje, čili i so. Kuvati 10-15 minuta na laganoj vatri. Kad je kuvano, posuti korijanderom, svežim ili sušenim, svejedno je.

Uz to, služiti pirinač. A, za piće - belo vino!

Prijatno!!!!

(fotografija je by me)

Skituljko

Prošle zime upoznala sam jednog mladića. Izgledao je odrpano u sivom kaputu, plave razbarušene kose, onako, rekla bih tramp. Otprilike kao Skituljko iz "Cipelića", to bi bio njegov opis. Svideo mi se taj fazon, misleći da u njemu grmi čuč. I sve je išlo kao po loju, skrenula sam pažnju na sebe, i pozvao me je na date. Ali to nije bio bilo kakav date, pozvao me je na čitanje Dostojevskog!!!! Doduše, u nekom klubu. Nemam ništa protiv Dostojevskog, zaista, ali, Dostojevski!!! Date!

Nevertheless, opet. Odlučila sam da se pojavim sa drugaricom. Uuu, reći ćete, pa gde ću s njom? Unapred sam želela da to ne bude intimno, tj. da se malo družimo. Pojavila sam se u nedelju u tom klubu gde je taj glumac trebao da izvede neki monolog Dostojevskog, sele smo na najviši stepenik, naručile čaj, blago meni, i čekale da počne, naravno i da se tip pojavi.

Uskoro je u malu salicu ušao Skituljko, u istom svom sivom kaputiću, razbarušene plave kose s nekom knjigom u ruci, pojma nemam, neki brain fuck verovatno. Seo je niže nas, ne primetivši nas. Bilo mi je toplo oko srca. Glumac je počeo da blebeće i vadi neku, bož' pomozi, sekiru i da mlatara njome. Srce mi se spustilo u pete, uplašila sam se i vrisnula tako da Skituljko čuje. Okrenuo se i nasmejao. Baš sam želela da bude pored mene i da me zagrli i uteši, onako kako to rade u filmovima, kad se žene uplaše miša, pa se popnu na stolac i kao vrište.

Nije, samo se nasmejao. Udubio se u taj performans psihopate sa sekirom na bini. A meni je i dalje bilo toplo. Toplota se širila mojim telom, i baš mi je bio meden. Skituljko. Završio je i Dostojevski, večerala sam strah a pila čaj, neki buđavi. Ušli smo u tu neku spiku, ali verujem da se kontao bolje s mojom drugaricom, što se tiče tih nekih tema, filmova, umetnosti, tu baš ne mogu mnogo da razlažem i diskutujem.

I ajde, bilo je fino, posle toga smo otišli opet svi zajedno u neki restoran gde se puštao neki rok, live. Bila sam srećna da je sedeo pored mene, lepo smo se raspričali, toliko smo se raspričali i dobro razumeli da smo mogli samo da čujemo: I ja, I ja, I ja...tako i ja isto, hehe, neverovatno, i tebi, i meni. MARŠ!!! Pili smo neko vino, i pitao me da li hoću da izađem s njim na terasu da popuši cigaru. I ja sam pristala, nisam imala jaknu, pa mi je on dao svoju. On je pušio svoje cigare i pričali smo o nekoj muzičkoj liniji što je sam nekako skarabudžio, i o njegovom omiljenom bendu. Tek, ti kaže on meni: " Donesi svoj omiljeni CD kod mene, pa da vidiš kako je strava zvuk. " Ni manje ni više, mene je pitao za nešto omiljeno. E, pa gospodo draga, dragi Skituljko, ne postoji ništa na ovom svetu a da je meni omiljeno. Jednostavno, nema te stvari.

Pošto smo postali bliski ko sijamski blizanci, nekako, ne znam kako, je shvatio da bi bio momenat da me poljubi. HOW??? i WHY???? Pružila sam mu obraz ljubazno, jer nisam znala kako drugačije da odreagujem. U momentu mi se srušila slika o Skituljku, bio je samo derište koje je skakutalo po drvenom podu, jer nije dobilo sisu, ili whatever. I to me je izludelo. Više se nisam osećala prijatno, već samo fuj, kao njegova keva, a on mi je izgledao kao neki neposlušni nestaško. I tu je bio kraj. A, lepo je počelo. I falilo mu je takta, jeste. Ipak taj kaput i te cipele i ta kosa, ne, razočarala sam se. Pogrešio je, prebrzo je potegao obarač ili šta već. A i pertle, mogao je barem da ih zaveže...

Majstore, kad polazimo?

Nemoguće je u jednom postu opisati sve dogodovštine iz naših autobusa, ali pokušaću da vam dočaram slikovito jedno putovanje iz Ekstrauterine u maticu Srbiju. Barem, što se ovih privatnih tiče. Mada ni državni nisu mnogo bolji. Ali ovi su, pa za post.

Na peronu "Napuštena industrijska zona" prilazi nešto crvenkasto kao iz filma "Ko to tamo peva". Staje. Izlazi Brka sa stomačinom i belom providnom košuljom ispod koje se nazire potkošulja, a i njihovo veličanstvo - dlake. Raja na "peronu" čeka taj svečani momenat kad će Brka da počne da trpa ramove za prozore, veš mašine i ogromne šarene cigansko-kineske- all-over-planetarne- sirotinjske tašne u gepek. Ali prvo će da zapali cigaru, povuče nekoliko dimova i zakašlje se, a onda da pita svakog ponaosob za zdravlje i bračni život. Uglavnom se znaju putnici i šoferi. Ljudi putuju u zavičaj, a vozači ih voze. I taj krug ne prestaje.

"Majstore, kad polazimo?" Ljudi su nestrpljivi. "Dosta razglabanja, bre, Brko, pocrkasmo." Ulazi majstorče u autobušče, na retrovizoru neka izlizana maskota pevaljke, plišani međedi i neke značke iz doba SFRJ. Krenuli smo. Uskoro nas pozdravlja i Milanče Radosavljević sa Brkinog plejera. Opaaaa! "Još pamtim svoje detinjstvo raaaaano..."Idemo. Onaj ko troši cigare, tj, puši, sme da puši samo napred, pozadi i u sredini. Sedim negde napred, volim da posmatram put i slušam razgovore. Mada, ne sedim u VIP sedištu, to je rezervisano za ženu konduktera. Ili nekog jarana. Ona je zadužena za hranjenje Brke tokom puta, uglavnom neko mesište, od svih vrsta domaćih životinja. Mora čovek da vozi.

Autobusić vozi, pevaljka se drmusa na retrovizoru, društvo nam sada pravi Savo Radusinović, ima Brkajlija ukusa. Nemoj da neko nešto kaže. A i ja, šta se trudim sa ipodom, muzika udara, a ovo moje je ionako sranje. Sedim sa nekom bakicom, koja negde kod Salzburga već vadi svoj sudžuk i paradajz, nudi me. "Hvala, gospođo, možda kasnije." Krka li krka bakica...Ako, ako.

Iza mene raspravljaju ljudi, ko na kakav način kiseli kupus i suši meso. I naravno, koji način je bolji. Ne sećam se, iako, nemoj da neko nešto kaže za kiseli kupus. Pije se, nije da ne. Izvadi se neka prepečenica, poneko pivo, cirkaju ljudi. Pričaju i o tome kako se žena nekog Dragutina iz Donje Male prokurvala, a on čovek puko, a pošten bio, pa se prokocko, raskućio i kako to sve ide. Jadan Dragutin, kurva prokleta!

Ima tu svakakvih putnika. Neke "dame" ko Ružica Sokić iz "Žikine dinastije", pokondirene, nose se po poslednjoj modi, Duči, Gabani itd. I bitno je da šljašte. Baš juče su uradile nokte, naravno pornićare. Pisala sam o njima.

Zatim deka koji radi u železari na visokim pećima gde je temperatura 60 stepeni. I svi su tako veseli, opušteni, valjda im je to jedina relaksacija, skočiti do rodne grude. Upadam polako u taj film. Dopada mi se i muzika, ko zna šta sad peva, ali uskočila sam u taj trip. Naši smo. Cenim te ljude. Odu na par meseci da zarade pare, a onda unište zdravlje i život i sve tako, žele da se vrate. A ovo, ovđe, a ono, onđe. Ne može i jare i pare. Kuću grade i žive u želji da se vrate. Jebiga. Prokleta je Amerika, to je ono što najbolje opisuje situaciju 20 sati i više krckanja do Srbije zemlje najmilije, kačamaka, sarme i proje.

"Majstore, stani, upišasmo se!" Viče neka naroljana gospođa. "Ka'će' da popraviš wc?" Brka odgovara: " A, jebiga, Milenka, znaš kol'ko to košta, ajd pišAj tamo, ne cvokOĆI." I to sve na južnjačkom naglasku. Smešno mi. Neko dobacuje "Što ne piješ vode?" A Milenka će: " E, da je voda dobra, žaba bi porasla ko konj!" Lukava je Milenka. Zapisujem tu mudrost. Eto, da je nisam zapisala..., ma bi, ipak bih je zapamtila.

Granica. Mađarosag. Treba da se skupe pare da se podmite Mađari, a onda neće da vade stvari napolje, a bila bi to katastrofa, veš mašine, prozori, vrata i u medžik kesama, pitaj boga šta. Skupismo ne znam ni ja koliko evra, prođosmo. U matici smo....

Nastaviće se...

Azbestne priče

Postoje tako dani i postoje tako ljudi. I trenuci, oni krivi i oni pravi. Danas je bilo neko okupljanje na faksu povodom zatvaranja biblioteke jer je zatrovana azbestom, koji je kancerogen. Rektor je bio ladovina, kao da priča o tome da je jeo pasulja za ručak, pa se isprđavao. Stanje nije bezazleno. A on se šali. Možda nam i treba neko da to ne shvati previše ozbiljno? Jeste, imamo najbolju biblioteku u Hermaniji, a po rektorovim rečima, sad će biti i najčistija jer će biti sterilisana. Hah, svi u smeh! Ljudi, mi ovde imamo posla sa potencijalno opasnim zagađivačima. On je na knjigama, možda i u vazduhu, možda ga doručkujemo, ručamo i večeramo svaki dan - azbest, da.

Čoveku zaduženom za zdravstvena pitanja situacija nije bezazlena. I on ne shvata šalu. U svakom slučaju, sve je zatrovano, nema iznajmljivanja knjiga više, nema ništa. Bedak. Tama. Možda će biti: "Tresla se gora - rodio se miš" a možda će biti "Tiha voda - breg roni". We will see.

Preko puta celog tog skupa stajao je on. Moj power man. Onaj koji ima pravu reč u pravom trenutku, maramice kad mi zatrebaju, da je majstor imao bi sav potreban alat uza se. Da, i to je onaj koji me obično nikad ne zapadne, jer su svi u globalu slabići. Bitno je to, da sam malo spavala i po Marfiju Đubretaru, obično sretneš ljude koje nisi video 6 meseci i duže u tom "s podočnjacima dokolencima" stanju. Nevertheless, ona reč što me izluđuje i stalno se ponavlja u tim nekim naučnim polukrugovima, smorio me skup. Odlučila sam da skrenem pažnju na sebe i kao odem do toaleta da napuderišem nos. Tj. da vidim da li je kosa na glavi, usne, oči, obrve i da li sam to ja. Naravno to je bio trik. U istom momentu taj power man je krenuo, ignorišući me!!!! Naravno, i to je bio trik. Zaustavila sam ga, snagom Kličkovih. I krenuli smo u razgovor. Plaši se za svoje zdravlje. Daj, molim te, pa okruženi smo stalno nekim govnarijama, sve je kancerogeno. Cool down. Ali frka mu je. Seksao se u biblioteci. Tamo u novom delu. Dobro, nije među knjigama. Smejemo se. Studentarija. Imali su lep pogled, zelenilo. A sada azbest svuda. Ugasili smo.

Kad je nekom drago da je u tvom društvu, nema TERMINA, nema OBAVEZA, nema MORAM ovo MORAM ono. Otišli smo sasvim spontano, ručali i zatim popili kafu. Sedevši tako, ja sa nekim tajnirom salate koja jede mene umesto ja nju i nekim kuvanim mesom pride, on sa nekim mesištem koje jede njega. Pričali o svemu i svačemu. Vidim nabacuje mi se i vidim da je smešan. Ali igramo na cool. Oboje. A meni neugodno! Komplimenti padaju, a ja razmišljam da li da idem do toaleta da se proverim. Bolest! Nije da se on meni nešto sviđa, ali je razgovoran tip i čini se da dobro zna šta hoće. Gde sam ono stala?

Priča o deci. Jebote. Da li želim i koliko. Pa prvo jedno. Muško ili žensko? Živo i zdravo, svejedno kojeg pola je. Ćerke liče na očeve. Sinovi na majke. Tako to valjda bude. Kako da pričam s njim o takvim stvarima? To su stvari, eeeej, nisam spremna. Votafak? I smeška se. I stalno se smeška, i mislim možda mi raste šargarepa na nosu. Zašto se smeje? Koji mu je klinac? Pitam ga zašto se smeje. Smešno mu je da tovarim meso, obično žene ne jedu tako slasno mesa. Ja kažem, ja sam mesojed. Hitno moram da proverim da li imam neki đavo na nosu ili možda mi se ptica pokenjala na glavu. Smotani smo. I on je, da. Power man. Pričamo o tome ko šta voli. Volim kad je muškarac dovoljno muškarac da može ženi da dozvoli da bude ponekad slaba pored njega. Mislim da je to u redu. On bi hteo neku s kojom može da brblja o svemu, a ne da ga pita ujutro posle seksa: Kafu? Tost? Jeste, slažem se. Esencijalno je to. Nema druge.

Razmenili smo telefone. Ne znam ni zašto. Hemija je najbitnija, valjda, možda se javi, možda i nikad. Da li ću opet da pobegnem? Fin je dečko... Ima potencijala, potencijala za moj beg. Fuck, život....ko će da ga shvati?

Message ni na nebu ni na zemlji

Volim da snimam protokol. Ako nekad zatreba. Onda samo ctrl+ f i pretraga. Mada, koliko je to dobro? Koliko je smisleno imati nekoliko godina dopisivanja snimljeno? Bolest! Koji će mi to?

Htela sam da kažem kako sam se jednom prilikom napila ko zvečka, i odlučila tadašnjem aktuelnom da napišem par reči, da, tako našikana. Život je izgledao prolazan, jednostavan, nekako drugačiji, prihvatljiviji. Vratila se iz izlaska, sa ne znam koliko promila alkohola u krvi, ali dovoljno da sam mogla da kuckam. Na tastaturi. I započela pismo u wordu. Nekoliko redova.

"Dragi moj, tako stvari stoje, mislim da je vreme došlo da ti kažem šta osećam...blabla....ti si takav, ja sam ovakva, komplikovani smo oboje....blabla, sećaš se onda kad si....a ja se naljutila na tebe....blabla, terali inat, svirali kurcu....blabla. Ipak, sve je to ništa, moja osećanja prema tebi....blabla, znam da i ti isto osećaš, ajde da se više ne pretvaramo...blablabla...ili da se razjebavamo...blabla, znam da ćemo opet da se spojimo, mi smo isti...blabla..."

Copy paste na skype, send u offline-statusu. Taman kad se ujutro probudim, uključim računar i skype biće poslato. Otišla sam da spavam, ostavila message u pending statusu, jer sam, eto odlučila da skotu pošaljem to, odlučila onako natopljena i bila sigurna u to. Ne kažu džaba: "Šta trezan misli, pijan govori" ili udara po tastaturi, isto mu se vata.

Probudila se, uključila komp i tada se setila svoje akcije od sinoć i svoje poruke koja stoji ko čardak ni na nebu ni na zemlji. Jebote lebac! Čupaj kabl, čupaj dovod iz struje. Isključuj w-less. Status offline. Umrla sam. Ne, pao mi sistem. Hard se sjebao. Biću doživotno offline. Kako sad da se pojavim online? Odlučila sam, napraviću drugi nalog, hakeri mi ušli u sistem.

Kopaj, kopaj...po guglu: How to delete pending skype message? How, pička mu materina? Smirujem se, polagano tražim po netu, po forumu. Ima opcija. Hvala ocu. Ali opcija povlači brisanje historija, protokola, slika, kuraca palaca. Brisanje mog života zadnjih par godina, svega. Ulazim u neke sistemske fajlove i tražim ko jazavac, njuškam, skype msg, ne kontam najbolje, brišem sve.

D e l e t e d.

Restart. Ulazim u svoj nalog. Bistra voda i vedro nebo, bez oblačaka. Gledam u protokol, nema. Nema ništa. Sve je mirno i tiho. Relax.

Idemo dalje...

Sine, ovo, sine, ono...

- Čini mi se nekako crvenkasto. A "A" vuče na ljubičasto. "3" je žuta, "1" je plava.

- Čekaj, je l ti mene zajebavaš?

- Ne bre, meni je svako slovo skoro druge boje. Još od malena.

- Tebe ko da je majka meskalinom dojila.

- Nikad nisam probao ni to čudo, ni lsd. Kažem ti. Ako hoćeš da me testiraš, izvoli. Nemam više volje da se pravdam stalno: "Sine, ti si na drogama." "Poludećeš", "Ti si za mentalnu ustanovu." Sine ovo, sine ono.

- Matori, aj' sad bez zajebancije, stvarno vidiš slova i brojeve u drugim bojama?

- Da, jebote, ne veruješ mi. I nije samo to. Ponekad se svađaju. Evo npr. broj "1" je neki gospodin sa šeširom, "2" je gospođa. I ako stoje u nizu, prepiru se, ona mu uvek trči iza leđa, on joj okreće leđa i beži. Imaju problem.

- Da, svađaju se jer je on muška šovinistička svinja, a ona dama ko Svetlana Bojković. E, ovaj, a "3" i "4"?

- "3" je strašno prgava, a "4" hoće sve da izgladi. Najbolje se slažu kad se uopšte i ne vide.

- Tebi su, izgleda, svi brojevi u nekoj žešćoj zavadi.

- Uglavnom. Slažu se samo međusobno isti brojevi.

- Nije tebi loše u tom svetu. Aj' recimo da sam ti poverovao.

- Fora je u tome što ja onda mislim da svi to imaju, mislim, tu "specfičnu" percepciju.

- Evo, ja da ti kažem da ja to nemam, i sve vreme mislim da me zajebavaš.

- Ima tu još toga. Evo npr., ako pomislim na neku stvar, javi mi se ukus u ustima. I opet ti kažem, da nisam čitao o tome, ne bih znao da to nije kod svakoga.

- Šta ti se javi kad pomisliš na Draganu?

- Ne zajebavaj sad, ne javlja mi se stalno i ne mogu da regulišem kad će da se javi, ali se javi s vremena na vreme. Pre par nedelja sam pomislio na odmor na Malti, i javio mi se ukus kiselog u ustima. Razmišljao sam šta bi moglo da dovede do toga i skontao da ne mogu da povežem. Ništa kiselo nisam jeo na Malti da bi mi ostalo u sećanju.

- I takve stvari se ponavljaju?

- Da, ali ne stalno. Postoji istraživanje o tome kako su ti perceptori u mozgu kod nas koji osetimo takve stvari povezani. Zvuk npr., može da bude ljubičaste boje. Priča se i da je Nikola Tesla imao takve sposobnosti. I onaj čuveni kompozitor Aleksandar Škrjabin je komponovao i pokušavao da spoji zvuk i boje.

- Ne seri? Nisam čuo za lika.

- Da, vidi na youtube, on je komponovao na osnovu boja, na nekom klaviru, kako stisneš dirku tako ti se pojavi boja tog tona, uvrnuto. Čuo sam priče da ima takvih ekstrema kod kojih oblici imaju ukus. To je i meni bilo totalno neshvatljivo.

- U, jee, bolest! Mislim, nije, ali jeste. Ne kapiram, znači čovek jede piletinu i ako je trouglastog oblika onda je slana, ako je okrugla onda je bljutava? Ludilo!

- Pa, tako nešto.

- Nego, ovaj, baš mi se javlja sad nešto, upravo sad, osetim ukus tog pečenog pileta i ukus piva. A pomislio sam na "Kod Miće", da li sam normalan?

- Gladan si, a svakako nisi normalan.

- Begajmo onda da osetimo forme pileta i boje piva.

- Ali nemoj o ovome nikome, znaš, Laza...

Prozna igra: Predvorje želja

(Ovo je nastavak treće od tri započete priče na Valentininom blogu koje je ona ponudila u okviru ciklusa "Prozna igra"...

• Makarov: Ovde, u knjizi, piše sve o našim željama i njihovim ispunjenjima. Pročitaj ovu knjigu, i shvatićeš kako su tašte želje naše. Isto tako, shvatićeš - kako se lako ostvaruju tuđe želje, i kako je teško ispuniti svoje.
• Petersen: Nešto si mnogo počeo svečano da mi govoriš. Tako govore indijanske poglavice.
• Makarov: Ova knjiga je takva - da o njoj treba i govoriti uzvišeno. Štaviše, i kad razmišljam o njoj, ja skidam kapu.
• Petersen: A pereš li ruke, pre nego što dodirneš tu knjigu?

(...)

• Makarov: Ta, svašta, s tobom! Zašto bih prao ruke?
• Petersen: Zar ne vidiš da je ta knjiga stajala godinama neupotrebljena i prašnjava u potkrovlju?
• Makarov: Zaista ne vidim razlog za takvu jednu opasku. Mislim da je ova knjiga čistija nego što će ijedna ljudska duša ikada biti.
• Petersen: Svašta zboriš! Tu knjigu je pisala jedna ljudska ruka. I ta ruka je uprljana čistotom svih zala ovog sveta.
• Makarov: Ovakav odgovor može da ponudi samo vrhunski neznalica i nepoznavalac ljudske duše.
• Petersen: Ah, baš sam se uvredio! Ti ne znaš šta su bespuća i tišine i kakve sve muke nosi ovaj svet u kojem živimo.
• Makarov: Ne znam šta hoćeš da kažeš. Mi smo ovde da uživamo i da ostvarimo svoje želje.
• Petersen: Ipak zavisi kuda nas vode naše misli i kakve sve puteve moramo da pređemo.
• Makarov: Nisam siguran da sam te razumeo. Kakve veze imaju sve te stvari o kojima zboriš s uživanjem?
• Petersen: Iskren da budem, nisam ni mislio da ćeš me razumeti. Zato je ta knjiga napisana za takve kao što si ti.
• Makarov: A kakav sam to ja? Molim lepo da mi odgovoriš na pitanje.
• Petersen: Ti si neko ko bi platio zlatom tu knjigu, iako ona ne vredi ni pišljiva boba.
• Makarov: Opet sam ostao uskraćen za tvoj odgovor na moje pitanje.
• Petersen: Možda bi trebalo da sam potražiš odgovor na to pitanje.
• Makarov: Kako to misliš? Radoznao sam.
• Petersen: Jednom kad nađeš odgovor, nećeš ni znati da si ga našao. Shvatićeš da su sitnice katkad bitnije od svih tih stvari koje se tiču ovog materijalnog sveta.
• Makarov: Ti kao da si se napio mudračeve krvi. Mnogo si se uzneo.
• Petersen: Može biti. U ovom svetu je bitno posedovati, a sloboda je nešto što ne možeš da kupiš. Iako dozvoliš sebi da se olako prodaš, dozvolićeš i drugima da te gaze.
• Makarov: Ne razumem te. Odlutao si.
• Petersen: Odlutao sam. Jer sam čovek koji traži. Traži odgovore na svoja pitanja. Traži odgovore, koje nijedna knjiga ne može da mu pruži.
• Makarov: Ali ovde piše...
• Petersen: Pssst, zar ne čuješ?
• Makarov: Šta?
• Petersen: Kako peva moja duša.
• Makarov: Zaista mislim da si poludeo.
• Petersen: Ona i dalje peva i ti je ne čuješ.
• Makarov: Skrenuo si s uma.
• Petersen: Vidiš, u tome je razlika. Ti nikada nećeš čuti moju dušu kako peva, a ja nikada neću moći da skupim dovoljno zlata da kupim nešto što već imam.
• Makarov: Zaista, a šta to imaš?
• Petersen: Imam sve što nema cenu. I pevam. A, ti, ti nemaš jedino sluha, a imaš sve ostalo.

• Makarov: Sluha? O čemu govoriš?
• Petersen: Sluha da čuješ dušu kako peva. I nikada nećeš moći da komponuješ simfoniju od onih stvari koje se ne daju opipati...

Word

Nikad me nećeš razumeti,

a ja ću večno da patim,

dok se iznova pomeram s mesta,

osuđena na stalno iste greške,

dok ne poludim.

Koliko puta sam te pratila,

od početka do kraja,

klizala sa jedne na drugu ispisanu stranicu,

i opet nije dovoljno,

i opet očekuješ od mene da dešifrujem tvoje misli.

Ponekad mislim da me ubijaš,

polagano i mučki,

a onda se pitam,

možda nisam dovoljno dobra za tebe,

možda ne razumem sve te tajne poruke koje mi šalješ,

i sadržaj tih stranica koje uvek iznova i iznova osvežavam,

pitam se da li su vredne toga,

da li one zaslužuju tu patnju?

Ja samo želim da zaspim,

i da te nekad uhvatim i shvatim,

i priđem ti raširenih ruku i otvorenog uma,

u bespuću tajni koje kriješ od mene,

i poželim da mi kažeš samo jednu reč,

i ta reč neka bude dovoljna. Reč.