Komšija, dođite na kaficu da razjasnimo neke stvari!

U mom komšiluku postoji jedan mačor Timi. Zapravo to je jedan utovljeni, stari mačorčina, halapljivo, proždrljivo stvorenje. Taj bi smazao i mrtvog četnika, samo kad bi imao prilike. No, kako stvari stoje, ta njegova XXL kilaža mu ne dozvoljava, da se prežderava do besvesti, pa mora da se pazi. Kako je zaista teško, kontrolisati mačku, koja pored stana ima pekaru, za kontrolu životinje zaduženi su njeni vlasnici.

Tako su jednom razdelili ceduljice po komšiluku, sa slikom Timija, kako sedi na nekoj fotelji "Luj kolekcija za mačke" i preliva se od debljine, sa molbom da ne hranimo mačora, jer ovaj ne ume da se kontroliše "ljudski", te da pati od probavnih smetnji i problema sa motorikom.

Kako to obično biva, našao se tu jedan fini, uglađeni, stariji čikonjer, koji se razume u životinje i dobro napuderisao guzice vlasnicima mačkera, napisavši im pismo, u kojem se veoma uzvišeno i književno izražava:

Poštovana gospođo Miler,

sve, zaista sve, što se Vašeg mačka tiče je mnogo više negoli jedna tužna priča. Pismo sa slikom Vašeg mačka Timija je ništa drugo do jedna obična farsa. Očito je, da Vam se javila Vaša savest. Mi, ne samo mi, i druge komšije su jednoglasnog mišljenja, da Vi ne brinete o ovoj jadnoj životinji.

Za nauk: Fino vaspitana i zbrinuta mačka reaguje na ljudsku blizinu, sasvim prirodno, tako što beži. Vaš mačor prilazi svakom čoveku, ne bi li od nekoga dobio nešto za jelo, takođe, jedan znak, da Vaš mačak gladan luta svaki božiji dan do kasno u noć.

Dokaz: Primetili smo, kako je Vaš mačak halapljivo progutao komad hleba s kobasicom, koji mu je neko bacio. Vi pišete zatim, da Vaša životinja ima zdravstvene probleme. Čudna li čuda, imajući u vidu kako se starate o njoj. Ako Vam je već stalo do zdravlja ove životinje, bilo bi više nego pravično odvesti je veterinaru, barem jedanput godišnje. Polazimo od toga, da čak ni to niste uradili.

Naposletku, mi brinemo za ovu lepu životinju, koja je jedno jadno stvorenje, imajući u vidu uslove u kojima živi.

Komšija koji i sam drži mačku

Nije prošlo dugo, javiše se vlasnici jadnog mačka, s pismom finog gospodina, pridenutog sa stražnje strane njihovog. Pismo se odnosilo na sve u komšiluku, naravno. Pošto je dugačko i zauzima ceo A4 format, skratiću vam i izvući neke pikantne detalje iz njega:

Drage komšije,

juče, (utorak 09.06.2009), poštom nam je dostavljeno ovo anonimno pismo.

Ovim putem želimo da razjasnimo neke stvari:

Timi je lutalica, koji je jednom prilikom pobegao nekim carinicima. Nakon njegove bezuspešne potrage za domom, odlučili smo da ga uzmemo iz azila za životinje. Kako smo se preselili u veći stan sa dvorištem, tako su Timi, kao i naša druga mačka Momo, konačno smeli napolje. Obe mačke su naravno pre toga vakcinisane protiv besnila i krpelja.

Svaka mačka, je kao i čovek, individua za sebe i ima svoj sopstveni karakter. Timi je slobodnjak, koji bi za hranom verovatno skočio u vatru. Momo, za razliku od Timija, više voli da bude u stanu, samo ponekad izlazi napolje i naprosto je stidljiv. To što se mačka ne plaši ljudi, pokazuje samo, da je ova životinja imala samo pozitivna iskustva s njima.

Zapostavljena i zlostavljana mačka je, naprotiv, veoma plašljiva i nema poverenja u ljude. I to, što Timi noću izlazi napolje je sasvim normalno. Mačke su životinje koje su noću aktivne. Momo i Timi imaju na vratima klapnu i smeju da izlaze kad god im se prohte. U slučaju kada se ne bi brinuli o svojim životinjama, bilo bi nam drago, kad bi našle neki drugi dom. Ali to definitivno nije slučaj.

Pre 2.5 nedelje vodili smo Timija kod veterinara (Gđa. Dr. Biking) i dijagnostifikovan mu je poremećaj varenja. Kako ne bi postalo hronično, veterinar je rekao, da moramo da pazimo na njegovu ishranu. Pošto nemamo uvid u to, šta on još jede, kad je izvan kuće, odlučili smo da razdelimo ceduljice kako ga ne bi dodatno hranili.

Žao nam je što smo naišli na jednu takvu reakciju, i to još anonimno i putem pošte, u ime celokupnog komšiluka. Mi smo ljudi, koji otvoreno komuniciraju sa svakim.

Nadamo se, da smo, na ovaj način, otklonili sve nesuglasice u vezi s ovim problemom. Ako iko još misli, da se naše životinje osećaju zapostavljeno, može drage volje da svrati na kaficu i uveri se u suprotno.

Broj telefona:

Adresa:

T. M. i S. L.

Kad sam pročitala pismo, umalo nisam pala sa stolice. Ulepšalo mi je dane, tako da sam odlučila, da ga zakačim jednim od onih smešnih, bezveznih magnetića za frižider. I svaki put, kad prođem pored njega, pomislim na jadnog mačka i njegove lude gazde i blesavog komšiju koji se tako uzvišeno i dramski izražava.

A naš mačor i dalje krade bogu dane i ko beskućnik luta, do kasno u noć...

Poslednji post o tebi

Pišem poslednji post o tebi. Zaista poslednji. Tebi, ljubavi moja. Sročiću ga u obliku monologa, možda će mi biti lakše tako.

Sve ove godine koje su iza nas, koliko god to patetično poetično zvučalo, nisu bile lako štivo za mene. Ti si mi bio kao neka stara biblioteka prepuna buđavih knjiga, koju sam morala da iskristališem za svoje potrebe naučnog rada, mog naučnog projekta, tebe. Ušla sam u taj projekat, brzo dobivši stipendiju, što će se kasnije pokazati kao nešto, što nisam trebala. A možda i jesam? Možda ću se uvek pitati, da li je bilo potrebno toliko iskustva, toliko bola, toliko nadanja i toliko analize, da bih postala ovo što sam sada? Malčice prosvećena, a srca zatvorenog za ljubav.

Ako ćemo iskreno, moja ljubav je ostala kod tebe. Bolesno je što ovo pišem, sad kad već znam, da je preduslov za voleti druge, ljubav prema sebi. Ali, moja ljubav je nekako prekoračila sve te granice mene, ne znam kako da to opišem, možda to i nije bila ljubav, jednostavno samo strah? Strah otvoriti srce, da iz njega ne polete svi ti smešni kobajagi leptirovi, šareni, crni, teški, mali, glomazni. Moje je srce Pandorina kutija takođe, možda je taj strah, strah od sopstvene moći?

Iako se ovaj post graniči sa psihodelijom ili kao da sam pojela one smešne gljive, ipak shvatam, da je taj deo mene, sada kod tebe. I ja gledam kroz tebe. Osećam kroz tebe. Jer mi smo jedno, ti si ja i ja sam ti. Koliko ovo bolesno može da zvuči? Ne, nismo mi original, verovatno je na milione ovakvih veza, verovatno će mi trebati večnost da te zaboravim. Da zaboravim jedan deo sebe. Teško za objasniti, znam i sama. Gubim se između ovih redova, i shvatam da sam ono dete koje sanja i ne želi da odraste. Ono se bori protiv svih tih ozbiljnih stvari, kao što su stabilnost, sigurnost. Njemu je sigurno u tom svetu, eh, dete...

Ovako ću. Moram da odrastem. Moram da naučim, da prihvatam činjenice. Dela! I samo dela! Ne reči, reči su melem i otrov za dušu. Dela. Faktički da sagledam sve aspekte. Bojim se da ću izaći kao gubitnik. Plašim se, da nismo jedno drugom mnogo ponudili. Stvari koje bi se mogle nazvati poštovanjem, malih sitnica koje bi se mogle nazvati pažnjom, detalja koji su tako važni u razgraničavanju iluzije od prave ljubavi. Zašto sam više verovala iluziji i tresnula ko niko na zemlju? Ima li išta lepše od iluzije, projekcije sopstvene mašte? Ima. Stvaran svet, život. Dela koja će neko drugi činiti umesto tebe, ne samo prazne reči. Bio si kralj praznih reči, ja tvoja kraljica drame.

Drugome će ta dela biti sitnice, meni će značiti mnogo, značiće mi svetove. Zbog tebe, ceniću više te sitnice od drugih. Sad znam šta mi je nedostajalo. Nisi uspeo da popuniš sve moje praznine, nisam ni ja tvoje. Previše smo leteli. Zaista i samo to. Ništa više. Bili smo zaljubljeni u ljubav. Nismo se usudili sići.

Ja silazim sa oblaka. Napuštam ga. Ne želim da budem samo ljuska, želim da nekom budem sve i da otvorim svoje srce. Želim da s nekim živim, ne da sanjam. Vreme je da se probudim iz baštice cveća, izađem iz tog detinjeg skrovišta i zakoračim s one strane ogledala kao Alisa iz zemlje čuda.

Vertical limit na 2502 m

Obećala sam na Tomciinom blogu, da ću napisati jedan lep post ako preživim osvajanje jedne planine i njenog vrha (Säntis na 2502 m). Osvajanje vrha, zvuči kao neki cilj, koji sebi postaviš kad kreneš. Usput, osvajamo sve, a tek onda vrh. Kako bi moglo da izgleda penjanje osobe koja nema planinarske cipele, nema trening u hajkingu? Za penjanje poslužile su adidas patike za trčanje, sa relativno ok đonom, mada će se kasnije ispostaviti, da je veoma veliki rizik, ako čovek nije opremljen kako treba.

Polazeći od tačke, odakle polaze svi, uputili smo se strmim planinskim putem koji je još ličio na put. Već tada sam dobila napade kašlja i mislila, koji mi je đavo ovo trebao. Nikad nije kasno da se odustane. Ali idem dalje, mestimično je put pokriven blatom i travom koja se kliže. Upadam povremeno u manje krize, i posle se izvlačim iz njih. Štedi se energija. Kažu iskusni planinari, najvažniji je kratak ravnomeran korak. Pokušavam da sledim sva uputstva, ranac mi postaje sve teži, penjanje sve mučnije. Planina mi izgleda sve rogobatnija, sve nepristupačnija, divlja. I, zaista, postaje sve strmije. Postaje toliko strmo, da na nekim mestima dobijam lakše vrtoglavice zbog pritiska. Treba mi pauza, umreću. Moji drugovi imaju razumevanja, oni su se već nekoliko puta penjali, muški su to, istrenirani. Sačekaću kratko da prođe kriza. Drugar mi bere gorski cvetić, kaže, ajde izdrži, čeka te cvet. Moja prva veća kriza, zadisana, zakašljana, vrti mi se.

Još malo, još sve izgleda ok. Pešaka moramo da pređemo 1100 m, po vertikali. Još malo pa ćemo da doručkujemo. Planinarska kućica na pola puta, švajcarska zastava se vijori, izdrži do polovine, posle možeš žičarom. Odluči, želiš li da se pentraš skroz do vrha? Stigli smo. Prva stanica, polovina. Restoranče, ljudi sede, piju, jedu, pripreme za vrh. Gorske koke, glečeri se vide u daljini, otvorena soba sa nekoliko kreveta.

Seli smo malo da predahnemo i da stavimo koji zalogaj u usta. I da popijemo vode. Da uradimo par fotki. Poslednje pitanje mog druga: -Želiš li zaista da nastaviš put? Ja suvereno odgovaram: -Da, šta sad? Neću da odustajem na pola. Put će biti još strmiji, još opasniji i još očajniji, a ja sam u patikama za trčanje. Ali ne predajem se. Videćemo.

Na jednom delu puta maca. Mala slatka maca, sunča se na strmim stenama. Ne boji se nikoga. Generalno, životinje u planini ne plaše se ljudi. Ne znam da li je to pravilo, ali toliko su pitome. Posle maženja s macom idemo dalje. Put se još više ostrmljava, da ne kažem okoštava. Nestaje poslednje raslinje. Ponegde izviruju neka čuda prirode iz suvih stena, planinsko cveće, kao kakva pretnja toj ogoljenoj površini. Dolazimo do predela, gde su veliki krateri u stenama, na nekim mestima, postoje čak klinaste merdevine, kuke, sajle za koje se držiš. UH! Sve ti jebem!

Počinjem da razmišljam o mazohizmu kao načinu života, šta tera ove ljude, mene, na takvu muku? Sneg, glečer, još jedan pa još jedan. Lepo, divno. Pluća mi otpadaju, vazduh postaje sve ređi. Ustanovila sam jedinicu za merenje vertikalnih koraka, jedan korak jedan fuck. Posle svakog koraka fuck. Posle će biti još više fuckova po koraku.

Uživam u panoramama, ajde, nije tako loše, ne može biti gore. Može, uvek može gore. Fotografišem stene, izgledaju kao one prave stene što se viđaju kod alpinista u filmovima.

Evo nas na delu, gde jedan korak vredi više fuckova. Prosto, jedan korak jedan metar u visinu. Hm, teško za objasniti. Vrti mi se, nije mi dobro, klizaju mi se patike, nemam štapove. Ali, zato imam kačket i imam ranac. Big deal! Ne vidim vrh od šilda svog kačketa, možda i bolje, ne želim da znam koliko fuckova još ima ispred mene. Definitivno nema staze više. Sad je sve prepušteno veštinama, sudbini, izdržljivosti, snazi. U nekom momentu shvatam da nema nazad. NEMA! Šta da radim? Izgleda očajno, biram mesta gde da ugazim nogom, kamenje se kliza, penjem se ko koza, držim se i rukama i nogama, obgrljavam stene. Stena je moj najbolji prijatelj. Nemoj da se prekineš, molim te! Ludilo! Shvatam da imam snage, shvatam da imam energije, shvatam i da se borim za život, goli život na golim stenama. Shvatam i da nemam izbora. Nema nazad!

Ništa, možda više nema puno fuckova do jednog dela, gde može barem da se ide na dve noge. Ironija sudbine, neki čovek upoređuje planinarenje sa seksom. Kaže, seks nije tako naporan. Dobro jutro! Lepo je i jedno i drugo! Šta sad. Ja se javljam: -Pa zavisi, kakva te nagrada čeka na kraju puta. E, svašta i ja kenjam. Bolje da pičim dalje.

Prešli smo deo, koji se do tada još mogao nazvati humano-životinjski. Od sad kreće samo životinjski. Sve, sve, samo nemojte me terati da silazim niz stene u patikama, ubiću se. Sedam polako na svaku stenu i dotičem nogama tlo pod njom. Tako je sigurnije, dupetom sam osigurala da se ne okliznem. Mesto, gde su stene oštre poput noževa, levo i desno panorama samo takva, nemam hrabrosti da izvadim kameru i da fotografišem.

Poslednji deo. Zove se "Nebeske stepenice". Stepenice ka nebu. Stairway to heaven. Ja ga zovem, životinjski deo. Koliko još fuckova, već su se učetvorostručili. Strava! Levo od nebeskih stepenica, je postavljena sajla, privezana na kuke. Sad ide još samo vertikalno. Ugrađene nagazne ploče na nekim mestima. Ne okrećem se više, ne okrećem se odavno. Ljudi neki, već silaze i žele istim putem da se vrate nazad. Iza mene kolona, što nije čudo, za put u nebo je uvek kolona i gužva. Stepenice su jebene. JEBENE! Osećam svaki mišić na svom telu, napreže se. Mislim da sam spora. Pravdam se: -Ljudi meni je ovo prvi put, da se penjem na planinu i to još u patikama. Ovi jedni što silaze: -Pa baš si izabrala na koju ćeš da se pentraš. I hahaha, smeju se. Još malo fuckova do kraja, osećam se iznemoglo, iscrpljeno, na kraju svoje snage i mogućnosti. Još poslednja stepenica do kraja, ajde rezerviši snagu.

Evo ga, uspela sam. Ponosna sam. Naučila sam lekciju. U životu kao i na planini, najvažnije je, da štediš energiju i pravilno je rasporediš. Zatim, snaga volje je nabitnija stvar koja pokreće mehanizam. I kad se igra na preživljavanje, telo vadi rezerve iz malog prsta. I na posletku, put je cilj. Definitivno!

Ljubav počinje tamo gde sam ja

Ne bih ja bila ja, kad se ne bih upustila u filozofiju. Ovaj put želim da podelim s vama jedno veoma važno saznanje. Nešto, što se shvati, nakon što se mnogo pati. Ne samosažaljevam se, srećna sam, što sam otkrila novu dimenziju i popela se stepenicu više u svom putu kroz životna iskustva. Na svom putu odrastanja.

Kroz šta definišemo sebe? Šta je to, kroz šta se osećamo kao kompletna ličnost? Postoje ljudi oko nas, koji mogu da se osećaju kompletni, samo ako se prikače nekom. Pri tome, ne mislim na traktor sa prikolicom, već na one ljude, koji imaju manjak svoga identiteta, pa im treba neko, pomoću koga će da se osećaju kompletni. Naravno, ovakav vid priključivanja, odnosno prikačinjanja, izaziva zavisnost. I to, ne bilo kakvu zavisnost, emocionalnu zavisnost. Naš karakter odlučuje o tome, da li ćemo da se odupremo i odolimo ovakvom vidu priključivanja, ili ćemo da kažemo da. Ako imamo jak karakter i stabilnu ličnost, veća je verovatnoća, da nam neće trebati osoba, partner, da se o njemu brinemo, ili da se kroz njega definišemo. Ako smo, pak, slabi karakterno, nestabilni, nemamo ciljeve, naletaćemo sa stoprocentnom tačnošću na ljude, koji se kroz druge definišu. U tom procesu definisanja kroz druge osobe, mi doživljavamo neverovatne halucinacije i fantazije, idealizacije do neslućenih visina. Mi doživljavamo simbiozu. Osećaj, biti stopljen s drugom osobom, osećaj biti jedno. Ta simbioza funkcioniše, samo dok se dvoje ljudi međusobno očajnički trebaju. Primer tome, jeste simbioza majke i deteta. Kad dete odraste, više mu ne treba majka, da bi preživelo. Tako i mi, kad odrastamo, ne smemo da budemo zavisni od druge osobe. Partner nije majka i mi više nismo mali. Ne treba nam sisa.

U nekom trenutku, potom, shvatimo, da ovakav vid simbioze, ne predstavlja zdravu vezu, već vezu, u kojoj se partneri međusobno idealizuju i obezvređuju u zavisnosti od trenutne potrebe svakog od njih. Te veze su pune strasti, i imamo osećaj kao da smo na horsu ili se pak skidamo s njega. Takva veza nije zasnovana na međusobnom poštovanju. Mada je ovde više pitanje, da li sebe dovoljno poštujemo. Ali sve je to kota života, sve se uči. I kroz patnju se najviše nauči. Postanemo zreliji i naučimo da poštujemo sebe. Počnemo da se definišemo kroz nas same, naša dostignuća, naše sposobnosti. I kako napredujemo u tom procesu, tako definišemo i druge ljude kroz naše sopstvene vrednosti. Naša osnovna načela, koja su uvek tu.

Trebalo mi je mnogo vremena, da shvatim, da postoji razlika između one prave, bezuslovne ljubavi, između majke i deteta. I one zrele, ostvarene ljubavi, koja se zasniva na međusobnom poštovanju i poverenju. Potonja je ostvariva, jedino ako zagrlimo to malo dete u sebi i pružimo mu bezuslovnu ljubav koju zaslužuje. Naše sopstveno biće.

Nomen est omen (o imenu bloga)

Pošto nemam baš neke inspiracije za neko veće pisanje, pisaću o nekim trivijalnim i neproduhovljenim stvarima. Barem ću pokušati da se suzdržim od filozofiranja. Hm, videćemo.

Na primer, primetila sam da je ime ovog bloga u address baru smešno. Smešno iz razloga, kad sam prvi put odlučila da blogujem, nisam znala šta treba da upišem. Kako, šta, ime koga čega? Pa jungle queen. Kako sad u address baru? Ne kontam. www.mojblog.blogspot.com neće? Dodaću još jedno g: www.mojblogg.blogspot.com, neće? Nakon još jednog neuspelog g: -e, sad ste baš naporni, evo: www.mojblogggg.blogspot.com!!!!

I, tako, ostade taj besan naslov u address baru. Posle mi je bilo krivo, jer sam uvidela da sam mogla biti mnogo kreativnija kao: biseri jadrana, baja do jaja, pisanje uz vetar, krvoločna barbika, lena flower, kutak kreativne dušice, širom zatvorenih očiju, wizards are people, i ostali da mi ne zamere što ih nisam pomenula.

Ako je po staroj latinskoj "NOMEN EST OMEN" (Plautus) - ime je sudbina, šta bi moglo da bude sudbina ovog bloga? Primećujem, da ovaj tekst opet prelazi u filozofiju. Nećete mi zameriti. Dakle, ime označava karakter osobe koja se krije iza njega, odnosno u ovom slučaju karakter bloga u address baru, recimo. Blog sa četiri g, besno istipkana jedno do drugog, predstavlja moj lični i personalni blog o meni i mojim saznanjima, iskustvima, događajima, idejama, fantazijama i filozofijama.

Ovo je bio ekskurs o imenu ovog bloga, koji sam morala da podelim s vama :).

Dejt u crkvi na petak 13.

Da li bi ste ikada pomislili, da bi neko ko se interesuje za vas mogao da vas pozove na dejt, ni manje ni više nego u crkvu? Na moje šaljivo pitanje: -Izvini, koji DJ nastupa večeras i šta pušta? Je l' neka elektronika? Neki jungle ili drum? Prasnusmo oboje u smeh. Dakako, elektronika. Orgulje!!!! Bloody orgulje! I pristade ja. Nikad nisam čula orgulje u katedrali. Uopšte izbegavam crkve i liturgije, imam alergiju na miris tamjana. Nisam ni krštena. Verujem u Zeitgeist, imam svoje kritičko mišljenje i volim dobru akustiku.

Nastupa "DJ" Andrew Canning, neki mudonja iz Švedske. Ulaz osam evra. Početak u osam časova. Katedrala, lepa, 17. vek, bem li ga, valjda. Sa svojim "ortakom" našla sam se u pola osam. Gladna, smorena, idem da uzmem nešto kod Turčina, najrađe bih kebab, ali beli luk, znate... crkva, orgulje, da, i ljudi. -Daćete mi jednu pizzu, margaritu, ne, ipak ću salami. Sedosmo moj ortak i ja i podelismo pizzu, je l' jel'te, ne mogu ja sve to da pojedem, mislim ne mogu pola, ali mogu jednu i po. Krenuli da brbljamo, prolaze ljudi, prolaze minuti, sekundi. Pitam ga: -A tebi se baš ide na tog švedskog manij... performera? - Da, znaš super je u crkvi akustika. Skoro će osam, ajde da begamo.

Ušli, kupili karte. Seli na klupice. Miris tamjana me davi. Kašljem ko manijak, suze mi idu na oči. Nije još počelo. Šta da radim? Ne mogu da kašljem u crkvi, POPIZDEĆE ljudi. Izađoh da uvatim lufta, i nakašljem se. Žena koja nam je prodala kartu gleda. Pruža mi tik tak. -Evo uzmi na. -Hvala gospođo, ne znam koji mi je kur... psst, crkva. Ne znam koji mi je klinac. Ulazim ponovo sa bombončekom u ustima, sedam pored mog "ortaka". Koncert počinje. Tadammmmmmmm!!! Neki činovi, boga Jokinog, J. S. Bach sam razumela, stidim se svoje nezainteresovanosti za crkvenu kulturu. Sedim, ćutim i ćutim. Malo i gledam. Neki par, četiri reda ispred, se grli. Lik se zalepio i ne pušta. Jebe im se za koncert. Lepo im. Blaženi su.

Ja se skočoperila. Sedim, ćutim, ćutim, ne mrdam. Gledam. Unutrašnjost katedrale. Posmatram ljude. Uglavnom matori, sami ili sa partnerom. Meni smor. Očekujem Straussa, verdammt, i valcer, ne znam ove činove. Daj nešto poznato Andrew bre, šta smaraš! S M A R A Š. M A R Š!

Uh, osećam se ko u Hičkokovom filmu, beše li Psycho, valjda. Tadammmmmmm!!! Zvuk orgulja žeže li žeže, ježim se. Pokušavam da se ježim od lepote. Ježim se od straha. Pitam se, kako ljudi mogu da vole to? Nije da sam operisana od kulture, volim lepu klasičnu mjuzu. Ali orgulje? Precrkveno. Ne upadam u verski delirijum. Apsolutno ne.

Još čin do kraja. Sašij sad po njemu! Onaj par ne prestaje da se grli. Pocep'o bi je ko masan džak. Evo ga. Poslednji čin. TADAMMMMMMMMMMMMM!!!! Mora da bude jebitačan, uvek je tako, poslednja pesma, šta li već, mora da bude jež efekat. Iskreno, ajde, neću reći loše, ali bolje. Završava. Ustaju ljudi, okreću se, izlazi naš "DJ" na terasu i poklanja se. Ma papa, kakav papa. He is god! Ili onaj čikica na skype-u što se klanja (bow).

Bože, ne! Samo ne bis. Nemojte bis, čiko molim te. Nemoj bis, šta si peder! BIS! Opšte oduševljenje, masa skače, seče vene, delirijum. Vraćam se na klupičicu. Čekam kraj. Kraj, kraj! Oću pivce, pelinkovac šta već. Čašu vode, mineralne. Česmovače. Svejedno, ne mora da bude limun unutra. Konačno, kraj. Uzdah, pljesak. Izlazi čikonjer, gleda masu. Zamišlja da je bog, with approximately 1000 EURO in his pocket! In an hour. (bow)

Ero s onoga svijeta

• Gde si ti bre? Nema te celu večnost!
• Šta gde sam? Pa tu sam u paklu, gde bih bila!
• Jebote, kakva si, nisi normalna! Otkad si otišla na onaj svet postala si asocijalna veštica!
• Nisam džabe u paklu, kao ne znaš da tamo ne idu vile? Mada bolje kad razmislim...
• Uaa, al' si se naoštrila, koji ti je kurac bre? Nego, svi pitaju za tebe, otkad si umrla, svi se pitaju, otkud tako naglo? Nedostaješ klincima, tvoje drugarice pitaju za tebe, tajni obožavaoci, tvoji mnogobrojni ortaci, poznanici...
• A on? Pita li on za mene?
• Čini se da je srećan, našao je devojku, na putu je da postane svoj čovek i da se stabilizuje.
• Ah, pa lepo je to znati, a kako misliš čini se srećan, po čemu to zaključuješ?
• Znaš onu pesmu od R.E.M.-a "Shiny happy people"?
• Znam, naravno! Čekaj nije mi jasno, po tome zaključuješ da je on srećan? A, otkud znaš da ima devojku?
• Stalno mu neka cica visi bre, čini se da se dobro slažu, šta ja znam, i na slikama su zajedno...
• Aaa i slike? Pa da, jeste, veoma pouzdan podatak. Dobro je da sam umrla, takve stvari bi me samo potresle...
• A kako je to kad umreš?
• Znaš, pa pakao, ali u neku ruku i raj. Nema žene da ti sere, nema dece da se deru! Šalu na stranu, grozno je. Sama sam, užasno! I užasno sam slobodna, i ne osećaš da si živ, kako i bi kad si mrtav. Pozitivno je da me ništa ne boli, ne dotiče me, isključena sam. Negativno, ne osećaš da postojiš, paradoks, ljudi kad umru, ne osećaju ništa. Fuck! Baš ništa! Jer ih nema, nema ih!!!!
• Ufff, kontam da je gadno...ipak, ponekad poželim da me nema jer ne osećaš bol i užasno si slobodan.
• Šta se desilo? Je l' Biljana? A nek' ide u lepi, šta okuplja stalno ortake, svako veče muzika kod nje, sedeljke, žurke. Znam da te to pogađa, jebiga, čovek treba da se nosi s tim. Inače ne ide.
• Ma, da znam, ali ipak, teško se kontrolišem, ponekad i ja pozovem neke ribe i tako ubijamo se do jutra, euforišemo, brod prepun ludaka, tako zaboravim lakše. Manipulišemo se međusobno, nisam ni ja anđeo, jebiga.
• Šta se buniš onda? Dokle god osećaš nešto, znaš da si živ. Problem nastane kad te ljudi izmanipulišu, da bi nešto osećao. Znam to, i ja sam manipulisala, letela sam i padala. Kad se samo setim, ne želim to da radim više. I da, ljudi žele da vide samo pozitivne aspekte tebe, boli ih kurac kakav si kad ti nije ni do čega, kad nisi među živima, ionako te zaborave.
• U pravu si, a šta je onda sa pravim istinskim osećanjima? Kako da znam da nisu izmanipulisana?
• Vidi, dete kad se opeče na ringlu, oseća bol. To osećanje nije izmanipulisano, ono sada zna, kad vidi ringlu da može da opeče, ali i ne mora. U principu izbegavaće ih. Ti kad vidiš Biljanu i s njom provedeš neko vreme, znaćeš da li si se opekao. Ne možeš da sudiš o njoj samo na osnovu onoga što ti misliš da je ona. Moraš da razlikuješ te dve stvari. Jedno je stvarno i realno, drugo je fikcija.
• Koliko čovek postane mudriji i pametniji kad umre! Mnogo si se promenila, skoro si postala nedostižna.
• Može se reći da meditiram ovde u paklu. Jedino, sama sam, da. Ali ne osećam bol. Uopšte. Ako poželiš, možeš u svako doba da me pozoveš. Prenesi i ostalima, ako me se još sećaju. I možeš da navratiš na kafu. Možemo i da vozimo rolere u subotu, ako bude lepo vreme....

Oproštajno pismo Facebook-u

Dragi moj,

odlučila sam da ti napišem ovo pismo, kako bi shvatio zašto sam te napustila. Upoznavši tebe, izgubila sam sebe. Volela sam te i svaki sam slobodan trenutak provodila s tobom. Bio si mi sve, ispunjenje svih mojih želja, moje oko i pogled u svet, moja droga, moja zaštita, moj teren za manipulaciju, izvor depresije, izvor zadovoljstva i sreće, lek za moje komplekse, tržnica sitnih strasti, moja nada, moja pohvala, moje prokletstvo i na kraju propast. Toliko sam se vezala za tebe, da sam zaboravila da imam svoj sopstveni život. Jedna veza ne može da opstane ako se zasniva na zavisnosti. Da, priznajem, bila sam zavisna i još imam posledice apstinencije. Još mi nedostaje naše višečasovno ispijanje kafe, naše diskutovanje, polemisanje od kasnih jutarnjih pa do ranih jutarnjih časova. Postala sam ljubomorna, posesivna, željna pažnje, ljubavi, rupa bez dna. Ne prepoznajem se više, nisam više ja, postala sam emotivno labilna osoba. Moj život je postao tvoj život, topim se i nestajem... Nadam se da razumeš zašto ti ovo pišem. Moram da pronađem sebe ponovo, moram da ojačam i otmem se tvojoj kontroli. Ne pitaj me ništa, ionako sve znaš. Zbogom! Deactivate My Account (click)

Mislim, šta reći!

Sigurno se sećate scene iz "Mi nismo anđeli 2" kad dečko Nikoline kćerke nakon akcije na pruzi i sjebanog Nikolinog automobila u jednom momentu kaže: "Mislim, šta reći!" Nekada i nije potrebno da probaš govno da znaš da nije za jelo, ili kako li se već kaže. Ne mora ni da bude govno ali smrdi. Sve ostalo tone, govna plutaju. Može da se poredi sa Kajzerovom situacijom (koju ne znam kako da linkujem) na birou i sa njegovim šefom. Elem, da ga malo zakukuljim.

Dan pred polazak. Početna euforija. Ugovor za posao. Sve je tu. Papiri, kurci, palci, sve. Osim para, ali njih ćemo da zaradimo. Kako? Veoma jednostavno, samo treba da prodamo dušu đavolu.

Berlin, divan grad, nudi mnoštvo mogućnosti. Dan obuke. Nakon vožnje metroom do stanice gde treba da izađem, nalazim "njihov" biro na jednostavan način. Zvonim, uzbuđena, happy, puna očekivanja. Ulazim. Divan doček. Voće na stolu. Grožđe, kajsije, banane, šljive, sok od pomorandže, sok od jabuke, mineralna voda, kafa, činija sa mešanim keksima, činija sa istim keksima. Stolice uredno raspoređene, na stolu ispred svakog stoji mapa, narandžasta, hemijska olovka, takođe narandžasta. Divna, dnevnim svetlom osvetljena sala. Srećni dobitnici iz svih krajeva Dojčlanda upoznaju se međusobno.

Ulazi ona. Naš predivni coach. Riba izmuljana svim mastima, farbama, ogrezla u varanje i lopovluk. Euforična, verovatno našmrkana. Srećna i prijatna dobrodošlica. Šaljiva, lagodna, poletna drukara (hm, ne znam da li postoji izraz za ovo kod nas). Rečnik joj se sastoji od maternjeg nemačkog i snobovskog engleskog, kojeg iznova i iznova ubacuje, jer je ona u "move-u" i "it's all in your head", takođe svi smo happy, mi koji radimo, oni za koje radimo, i oni za koje oni rade. Ona je cool, agencija je cool, svi su cool, relax.

Idemo. Na trg Aleksandra Prvog. Najpoznatiji trg Berlina. Dobili smo mape, instrukcije. Samo treba da se smeškamo, budemo pozitivni i zaustavljamo ljude i pitamo i informišemo ih o slučaju o prikupljanju sredstava u istočnoj Africi. Naravno, to je vežba. Ubačeni u ledenu vodu, kaljenje, novo iskustvo. Da znaš šta želiš ili šta ne želiš.

Dobili smo majice, privezak i mape. Stojimo kao jarići koji su se ojarili i sad ne znaju kako da se podignu, šta da započnu, mokri i klizavi. Da probamo. Evo ovog ću. "Dobar d..". Dobro, biće bolje, ne odustaj. Evo ova gospođa. "Dobar dan, da..." Ništa idemo dalje. Evo ovaj gospodin. "Dobar dan gosp..." Hm, ma boli te, loš dan. Idemo dalje. "Dobar dan, mi bismo vas inform..." Krug, pa u pičku materinu! Nemam kugu! Alo bre! Jebem ti posao.

Počela je kiša. Ustvari nebo se prolilo. Piša iz oblaka. Prolaznici i dalje prolaze, riba coach nadgleda, samo pozitivno. Idemo dalje. "Dobar dan, lep dan danas, danas mi je prvi dan na obuci." JEBE SE NJIMA ZA ISTOČNU AFRIKU I ŠTO NEMAJU BOLNICE I ŠKOLE. Ne znaju ni oni šta će od mizerne penzije. Kriza je u svetu. Evo, malo se nebo primirilo. Ovog čikicu ću, lepo ću mu se osmehnuti, lepo i medeno, upišaću se od miline. "Dobar dan gospodine, ne morate da date novac, samo da vam kažem par reči o situaciji u istočnoj Africi, znate, ljudi tamo žive najviše 46 godina, deca nemaju obrazovanje, nemaju bolnice, ni infrastrukturu..."Pogled usnulog anđela, sreća da je stao ubogi, matori starac i hteo da popriča par minuta sa mnom. Reči sažaljenja, pogledi sažaljenja. Žao mu je, jeste, njega, dece, mene. Pričamo o situaciji tamo, ima rodbinu na jugu, bogataši dole. Boji se leta za Ameriku, hoće da poseti nekog u L.A. Ne zna engleski. Žao mu kitova, žao mu prirode, ljudi. I meni je, mene i kitova i tune koja lagano izumire, naftne mrlje u Meksičkom zalivu, flore, faune, planete, ratova, bolesti. ŽAO MI JE!!!NEMAM PARA! Nema ni on. Penzija bedna. Veliko srce. Opraštamo se, možda će da navrati kad budemo tražili broj bankovnog računa na ulici. Posle obuke naravno.

Opet kiša. Coach nas nadgleda. Ona ima kišobran, jebe se njoj. Moram u wc, dobiću upalu bešike, moji kolege ludaci, gacaju po kiši, kisnu, ispretrgali se. Ljudi prave zaobilaznice u širokom luku. Sve više se osećam kao klovn. Odo pod strehu. Idem da se sakrijem. Preče mi je moje zdravlje. Sve idioti do idiota. Bolesnici. Prošlo je dva sata. Idemo, nazad, proba je završena. Treba od ponedeljka izdržati 11h na ulici, biti plaćen za 8 i imati 2 puta po 15 minuta pauze, da sereš i da jedeš. Pozitivno nastrojen, bez jela, pića, cigara, kafe, sebe, duše. Samo maska, ne, bolje krzno, ne, bodlje. Obući ću ježa.

Coach nas vodi na večeru, nismo se dokazali ali idemo da jedemo. Idem da jedem za 15 evra koje oni plaćaju. Restoran preko puta biroa, ukusna hrana, neljubazno osoblje. Agenti svuda oko nas. Drukaroši, postaje mi jasno sve. Kolege, kolege??? Špijuni? Više ništa ne znam, boli me, reći ću svoje mišljenje. Pričam sa koleginicom: "Ma, bre ovi samo iskorištavaju, nemam dobar osećaj u vezi toga. Nisam sigurna da li da ostanem." Ova nijednu negativnu reč, sa licem pitona, i pogledom iguane, hladno. "Ne bih rekla, meni se čine ok." Ok, njoj je ok. Meni nije. Ćao.

Dolazi coach do nas. Pita nas kako nam se čini i želimo li da dođemo i sutra na obuku. Kažem, da. Jedem, popijem pivo i magla. Vatam tjub i begam. Pišem mail da ne dolazim na drugi dan obuke i dajem otkaz. Zbogom đubradi ljudska! Moja duša nije na prodaju. Postaje mi jasno, ko želi da donira za humanitarne organizacije, može to da uradi u svako doba, bez da ijedna para ode na agencije koje ih zastupaju. I svi happy, i deca u Africi i oni koji su se odlučili da im pomognu. "It's all in your head!" "Just use your brain!".

Tajna velike moći

Možda ste nekad čuli za Blufonce? Crtani film koji se prikazivao sredinom devedesetih. Radnja je smeštena u šumi, gde se male životinjice bore da saznaju, šta je to što strašni Misteriozo čuva iza svojih vrata. Ako otkriju tajnu velike moći, svi će biti srećni i zadovoljni. Međutim, nije lako otkriti je.

Ovaj post nije o tajni koja je čuvana u Misteriozovom dvorcu, već ona koja se nalazi u svima nama, ključ koji je potrebno naći za veliku sreću i zadovoljstvo. I tu tajnu ne može da nam otkrije niko drugi nego mi sami.

I kao što se male životinjice iz šume bore protiv raznih prepreka da otključaju tu odaju, tako se i mi borimo, prolazeći kroz razna dobra i loša životna iskustva, da bi došli do nekih saznanja. Tražimo sebe, jednom rečju. Put ka samospoznaji je veoma mukotrpan, ali ako dovoljno dugo ostanemo na njemu, ukazaće nam se prelepa zelena livada, puna raznobojnog cveća, plavo nebo i sunce koje nas greje. San pretočen u stvarnost, ili nagrada na kraju puta. Sigurnost i zaštita majčinog krila.

Do samospoznaje nije lako doći, jer će mnoge sile pokušati da nam prepreče put. Da li ćemo, i kako preći taj put, zavisi samo od nas samih, od toga koliko smo spremni da verujemo u sebe. I sve te sile koje nas ometaju, moraju da budu tu, kako bismo sebi dokazali, da je jedino ta vera ključ od vrata sreće i samoostvarenja.