Odavno nisam pisala nešto naučno. Ako pratite ovaj blog, znaćete da se vrlo rado informišem iz stranog internet časopisa http://www.spiegel.de.Ovaj put sam otkrila fantastičan tekst o smrti čovekovoj i da li će u budućnosti postojati opcija za besmrtnost, što me je inspirisalo da napišem ovaj post.
Smrt je ono čega se čovek, bez daljnjeg, najviše plaši. A strah je uvek ono što nas u datom momentu sprečava da činimo mnogo stvari koje bismo činili da nema tog straha, istovremeno ta opreznost nam spašava život.
Zašto nas plaši smrt? Jer sa njom nestaje sećanje na nas same. Mi gubimo naš identitet, isparavamo u prostoru i vremenu, kao da nikad nismo ni postojali. Mnoge svetske religije iskorištavaju ovaj podatak i time manipulišu mase: "Ako budeš dobar - ići ćeš u raj, ako budeš činio grehe - ići ćeš u pakao". Međutim, šta ako se mi samo tešimo da postoji nešto nakon smrti? Kako to da čitavo naše biće, život, sve što smo mi, naše okruženje, naša bol, patnja, sreća, radost, sve, jednog dana pređe u to jedno ' ništa'?
Upravo iz tog stremljenja ka besmrtnosti, čovek iznova i iznova pokušava da stvori taj eliksir života. On ide tako daleko da ulaže ogromna sredstva u klon-tehnologije, koje su, priznaćete, sve samo ne ljudske. Jer šta smo mi ako nas za nekih pedesetak godina kloniraju? Šta smo bez sećanja, bez iskustava, bez svog identiteta - onog što ispunjava tu ljusku zvanu- ljudsko telo?
Proces života je i istovremeno i proces umiranja. I to je paradoks. Unošenjem hrane mi rastemo i starimo. Naučnici su otkrili da one ćelije koje ne dobijaju potrebnu hranu, stare sporije i izolovali su protein Sirtuin koji bi mogao da bude koristan pri stvaranju tog eliksira života ili barem za njegovo produženje. Tehnologija je napredovala toliko da je otkrila gen koji je odgovoran za proces starenja u živih bića i njegovom manipulacijom, zasada na miševima, može da se uspori taj proces.
Da li ćemo u bliskoj budućnosti biti u stanju da doživimo duboku starost? I to ne onu prosečnu od 75 godina, već natprosečnu za sadašnje prilike - onu od 125 godina? Ko želi da živi toliko? Svi? Da li će svet postati jedno odvratno mesto za život? Jer, ruku na srce, imaćemo problem prenaseljenosti planete, koji, doduše, i sada postoji.
Zamislimo sada, da klon-tehnologije dozvole kloniranje ljudi u budućnosti? Ta osoba nikad ne može da bude ja, ta osoba je možda likom - ja, ali da bi ona stvarno postala to što ja jesam, moraće u njen mozak da ubace sva sećanja iz mog prošlog života. Jednog dana će možda biti moguće usaditi nekoj novoj ljusci moj duševni život. Da li me plaši ta pomisao? Plaši.
Svaki čovek je unikat sam po sebi. Čovečanstvo stalno napreduje. Strah od smrti nas tera da živimo i razvijamo sve te nove mogućnosti produženja ljudske vrste. Želimo da se uhvatimo u koštac sa prirodom pomoću moderne cyber-tehnologije. Zašto? Životinje, biljke, sva živa bića imaju tu sposobnost da žive, a da bi živeli moraju da umiru. Jer, to je jednostavno tako. I ne može drugačije...
