5.9.18

Kofer

Na vratima je pisalo: "Samo za putnike s velikim prtljagom". Ušla je u osvetljenu sobu. Na stolu je bio bonsai nekog zimzelenog drveta, dve stolice i polica sa knjigama. Prostorija je imala još jedna vrata koja su vodila u prostrano skladište.

- Dobar dan, gospodine.
- Dobar dan, gospođo, sednite molim vas.
- Jel mogu da odložim ovde prtljag? Mislim, da vam ne smeta, slučajno?
- Draga gospođo, sve je u redu.
- Vidite, godinama ga već nosim i nikako da ga se rešim. Ogroman je, i ljudima, jednostavno, smeta, gde god da se pojavim.
- Opustite se, sve će biti u redu.

Prebacila je nogu preko noge, crvena suknja se zatalasala i otkrila deo članka.

- Moram da vas nešto pitam. Ovo drvce na stolu, koja je to biljka, tačno?
- To vam je umanjeno drvo bora. Bonsai.
- Koliko je lepo, toliko drvo spakovano u dvadesetak centimetara.
- Nego, pustimo sad drvce, došli ste da se rešite vašeg prtljaga.

Pogledala je u teški crveni kofer sa suzom u oku i poluosmehom na usnama.

- Da, ovo je moj kofer. Svuda ga nosim. Nekad ga ostavim samo na pet minuta, uplašim se da će ga neko odneti, pa ga brižljivo uzmem natrag.
- Kako ljudi reaguju na to?
- Kako da reaguju? Klimaju glavama. Cokću. Govore mi da se pomerim, da im smeta tolika veličina, da ih iritira. Znate, različite su reakcije.
- A, vi, kako se osećate?
- Kako bih? Želim da ga se rešim, stvarno želim.
- Ako toliko silno želite da vam uzmemo kofer, moraćete mi reći zbog čega ta nostalgija u vašim očima?
- Godinama ga nosim, ne pamtim otkad. I kamen kad nosite sa sobom tolike godine, vi se vežete.
- U redu.

Ustreptalim glasom, prozborila je:

- Izvinite, da li mogu da zapalim? Otići ću do prozora.
- Slobodno. Shvatam koliko je ovo težak korak za vas.
- Jeste li nekad pomislili koliko su lepi krovovi našeg grada?
- Gospođo, udaljavamo se od teme. Za koji trenutak, klijent treba da stigne.

Vrata su se otvorila, sredovečna dama u bež kostimu sa šeširom je ušla.

- Oprostite, ovde se preuzima prtljag?
- Da, evo imamo ovaj ovde. Gospođa se žali da joj je prevelik i pretežak. Da li bi to bilo nešto za vas?
- Ja ceo život žudim za jednim ovakvim koferom, a umesto toga nosim svuda ovu tašnicu. A, ona vazda prazna.

Gospođa sa cigaretom prilazi svom crvenom koferu, nežno ga otvara. U njemu neuredno složena odeća, cipele, knjige, tašne, sredstva za kozmetiku, dokumenti, peškiri, posteljina, plišane igračke, lampe, jastuci, sofe, slike, tepisi i zavese.

Gospodin i gospođa u bež kostimu su bili šokirani.
- Sve to nosite sa sobom? Javio se gospodin.
- Vi ženo niste normalna! Sve to?

Gospođa s koferom je kratko odgovorila:

- Shvatate li sad?

Pogledi su se zaustavili na sadržaju kofera. Odjednom gromoglasan smeh.

- Ha, ha, ha, pogledajte ovu grozotu od lampe!
- I ove cipele, stare i pohabane!
- Ove knjige za samopomoć!
- Ove tašne u smešnim bojama! Ha, ha, ha!

Žena brže-bolje zatvori svoj kofer i kaže:

- Gospođo, niste vredni ovog kofera.

Izašla je teturajući, vukući za sobom svoj život. Zgrada je bila puna ljudi. Svako sa svojim prtljagom.

17.8.18

Kako sam se provela na zen meditaciji

Svaki dan skoro prolazim pored jedne oronule kuće na kojoj piše ZEN. Petnaest godina, tačnije, možda nešto manje, nisam skontala da na toj kući piše to. Ali, pre neki dan nazove me drugarica i kaže mi da odemo malo na čas meditacije.

Ajde, dogovorimo se da se nađemo u pola osam i da odslušamo uvodno predavanje. Ispred kuće sede dve žene i smeju se. Mi klimamo glavama i pokazujemo očima prema vratima i one potvrdno odklimavaju. Aha, dobro, znači i vi idete. Prvi put? Prvi put.

Nakon nekih minut, minut i po, parkira se neki matori sa isto tako matorim opelom. Govori tihim glasom, jer kao da ne ume glasnije. "Čekate mene?" Nakon našeg potvrđivanja, krenusmo za njim.

Ušli smo u hodnik, tamo milion nekih sandala i papuča. Izujem baletanke i krenem u predsoblje. S desne strane ormani puni nekih crnih jastuka obmotanih kaišima. To su jastuci za meditiranje. Nakon biranja jastuka, jer od crnih i istih, možeš izabrati samo crni i isti, uđosmo u neku vrstu svete prostorije - ali levom nogom i sagnuvši telo spojenih dlanova prema učiteljima na slici.

Da, učitelji, tako ih ja zovem, su uokvireni na nekom omanjem stočiću, iza njih vaza sa cvećem, pored dve sveće od parafina i neki stihovi, mantre ili ne daj bože šta.

U prostoriji poređani podni jastuci do zida. Naravno, svako bira svoj i svi su i isti i crni. Posedali, poslušali uvodno predavanje o nekom gočiju, tamagočiju i zenu i zazenu. Ništa nisam razumela, ali ni ne možeš, kad ti za to trebaju dva života, a ne pola sata.

I, završismo mi to predavanje, objasnio nam je instruktor kako se sedi u lotusu, kako levi dlan mora da bude u desnom i oba palca da budu spojena, a ono na kolenima, kad spojiš palac i kažiprst, to su oni jadnici što nemaju pojma.

Nakon nekoliko trenutaka uđoše u "hram" nekolicina nadrkanih u crnim mantijama i zauzeše svako svoju busiju. Odmah se u lotus poziciji okrenuše prema zidu i počeše da dišu i ništa ne rade.

Gong je opalio instruktor jedno tri puta i započesmo svi svoje dva-puta-po-pola-sata-ćutanje i nepomeranje.

Neko jebeno nije isključio telefon, jedan od nadrkanaca naredi ako može da se isključi telefon i da se smiri. A, ne smetaju mu ovi što idu u wc iznad, pa puštaju vodu, deca što se dernjaju, zvona s obližnje crkve? Šta ako moram, ne daj bože, da se zakašljem ili da kinem?

Počesmo. Svako prema svom zidu, ja prema prozoru. Da li sam se mogla jebeno neudobnije namestiti? Trnu mi prsti. Kako da se pomerim, da ne ometem ove ćutologe i nepomerologe? Izdržala sam pola sata i gong je oglasio pauzu. Ustajemo i pravimo nekakve kvadrate po sobi s levom rukom sklopljenom u šaku na solarnom pleksusu i dišemo istovremeno upirući palcem prednje noge o tlo kao da gasimo cigaru, ali težinom celog tela. Zavesa se otklonila s prozora i sad svi spolja bulje u nas unutra kako obrazujemo kvadrate i žmurimo.

Napokon jastuk i lotus. Druga polovina meditacije. Dišem i pokušavam da ne mislim ni na šta. Misli samo naviru. Razmišljam o tome, s koje strane se otvara kebab kad ti ga umotaju u foliju za poneti. Sreća, pa počinje desna noga da mi trne neizdrživo i primorana sam da ne mislim na kebab nego na nogu. Ok, pomeriću je, inače, ne znam.

Pomeram nogu, sad sedim u nekom razvaljenom lotusu, palčevi ne znam gde su mi. Čekam kraj meditacije, počinje užasno da me boli pozadina. Noga se odtrnjava i sada me golica. Šta ako krenem da se smejem, jao!.

Gong udara kraj. Srećna sam ko mali majmun. Još ritual, neka pesma, mantra šta li je. Žena u odori deli nam svakom po plastificirani tekst koji moramo da pevamo, dobro, više da brojimo. A nemamo pojma ni šta znači. Ali smo pevali, valjda u jednom dahu, iza ovih profesionalaca nadrkanih. Kad se završilo nabrajanje saznaje lingvista u meni da smo upravo brojili na mešavini, paz' sad: starojapanskog, starokineskog i sanskrita. Kakvi smo jebači.


Na kraju, naklon starinama i učiteljima i izlazak iz svete prostorije desnom nogom.

Kasnije, te večeri, dok je drugarica obavljala telefonski poziv, ušla sam u imbis i kupila kebab za poneti.

21.7.18

Krvava Meri

Zapalila je cigaretu, otpuhnula dva-tri dima i stala pored prozora na kojem je lelujala zavesa. Napolju je bilo vetrovito julsko veče. "Jebi ga" "A, mogla sam bolje" "Možda je moglo drugačije" "Možda i nije" "Da sam samo" "Da samo nisam ovo" "Da..."

Uplivavala je u svoje misli, tražila sve moguće odgovore među svakim naborom mozga. Amigdala, simpatikus, parasimpatikus, sinapse, empatija, simpatija, kognitivno, emotivno, i shvatila da uživa da prčka po svojoj sivoj masi. Uživa, da, to je bila prava reč. No, zašto bi neko uživao u nečemu, ako evidentno pati?

Cigareta se bližila svom kraju i kroz maglu učini joj se da vidi svoj odraz u ogledalu na drugom kraju sobe, samo mnogo stariji. Zurio je u nju, bio je poražavajuće osuđujući. Snežno bele kose do ramena, izboranog lica, spuštenih kapaka i treperućih očiju.

Skamenjena od straha, prvo nije mogla da veruje odrazu. "Zar sam to ja?" "Kad sam toliko ostarila?" Sparušene usne u ogledalu su se pomerale: "Da, ti si." "Još nisi shvatila?" "Još nisi saznala istinu?" "I dalje uživaš u patnji?"

"Zar je moguće da se ovo dešava?" Sve vreme se pitala da li sanja. Da li joj je neko sipao otrovno bilje u čaj? Odraz u ogledalu je i dalje posmatrao. "Kad ćeš odrasti?" "Kad ćeš prestati biti dete?"

Pitala se šta joj ova starica iz ogledala dobacuje. Pokušala je da poveže neki događaj iz prošlosti. Setila se kad su bili deca pa igrali neku horor igricu "Krvava Meri", izgovoriš tri puta "Krvava Meri" pred ogledalom i ona se ukaže. "Ma, klinci to nisu ni pokušavali." Ali je ova osoba tu, liči na nju, a nije bila ni dozvana.

"Zašto se ne menjaš?" Treštalo je iz ogledala. "Zašto ne vidiš istinu?" "Šta čekaš?" Pitanja su bivala sve glasnija, a sablast sve užasnija.

Otrčala je u kuhinju da popije vodu sa šećerom. Vratila se u sobu. Upalila svetlo, navukla zavesu, prekrila prstima lice i škiljeći jednim okom pogledala u ogledalo. Lika nije bilo. Pitala se gde je i kako je moguće da je sad odjednom nestalo. "Mora da je zato što sam upalila svetlo." "Ili zato što sam otišla u kuhinju?" "Možda zato što sam popila vodu?"

Ugasila je svetlo. Presvukla se u spavaćicu, očešljala kosu i legla u krevet. "Ludim li?" "Patim li toliko da gubim razum?" Zarila je ruke u kosu i dodirnula mali ožiljak. "Tu je već deset godina." "Kako je moguće da još nije nestao?"

Čudan spokoj oblio je njeno telo, samo što je prešla prstom preko zarasle rane, uronivši u san istovremeno je milujući.

11.3.16

Dejt, kažeš?


- Ćao, matora, pa sto godina se nismo čule!
- Ćao, ćao, nema te da se javiš!
- Šta ima kod tebe, kako u braku?
- Meni do jaja, ljubav, seks, ne mogu da se požalim. Ej, aj' ne zajebavaj, nisam ja udata.
- Ok, živiš sa dečkom, šta nisi? Šta radi muž?
- Eno ga, radi. Posle ćemo na večeru za 8. mart. Izvešće me preko puta u kineski. A, meni teško, ne moram štikle da obuvam.
- Hahaha, što si takva, imaš dobre noge, ne seri.
- Nego, šta je s tobom? Ima li kakvog tipa na vidiku?
- Zavisi na šta misliš.
- Mislim na kandidata za vezu neku.
- A, tooo. Nedavno sam izašla s jednim na dejt.
- I?
- Išli u restoran, raspalio čovek priču o Severnoj Koreji i ekonomskoj situaciji u svetu.
- A, mogu misliti ti... Pomenu li mu našeg Kim Džonga?
- Nešto malo, ne umem ja to da sročim, a i nešto me ne zanima previše.
- Situacija u svetu ili dečko?
- Situacija u svetu. Dečko je ok.
- Ali?
- Džentlmen, jebote. Sve plaća.
- Ma, da, to je sranje kad on sve plaća.
- Da, seljak. Potrošio je sto kinti za večeru i koktele. Zamisli, kupio mi ružu.
- Bože, koji kreten!
- Ja mu kažem, ne, ne, ne, ne, ne, MOLIM TE! Nema šanse, on već vadi pare i kupuje. Ružičasta ruža.
- Totalna budala.
- Držao mi ruku, zamisli.
- Pa, bolje da te uhvatio za sisu.
- I sve kao nešto fino oko mene, ja se zakašljem, on se zabrine, da li hoću da idemo napolje da udahnem svežeg vazduha. Ej, ne umirem, sve je u redu. Pusti mi ruku.
- Stvarno, koji idiot. Šta mu nisi odmah rekla, hoćeš li ti da se jebeš ili ne?
- Koja si ti kraljica! Čemu svo to glumatanje, kad se zna da se sve svodi na jedno, a on tu kao neki kaluđer.
- Ma, da, tebi treba neki koji će da te emotivno siluje. Mislim da banalizuješ stvari. Jesi li uzela tu ružu ili si je ostavila na stolu?
- A, uzela je. Nije fora. Nego, nešto mislim, sad ću morati redovno da se dopisujem s njim.
- Ko te tera, čoveče?
- Ma, ne, niko. Sve ok, kapiram, o'ladiće se sam.
- Misliš, oteraćeš ga?
- Nemam pojma. Nego, što sam naručila štikle, ej, znaš kakve su!

25.7.15

Jedan sasvim običan oglas za posao

Oglas za ofis menadžera ili sekretaricu sa iskustvom

Ako ste vešti u organizovanju, komunikativni ste, rado radite u timu, ali ste i samostalni, prijatne spoljašnjosti, imate iskustva u radu na kompjuteru, poznajete eksel kao sopstvene gaće, word vam je maternji jezik, u pover pointu se snalazite savršeno, posedujete iskustvo na programu za obradu podataka SAP, iskustvo u programiranju HTML 5, PXP, JAVA ORACLE, PYTHON, reagujete trezveno u stresnim situacijama, čitate misli klijentima, smirite šefa tako što mu izblajvate, izmasirate ga i skuvate kafu, vi ste pravi kandidat za ovaj posao.

Kvalifikacije

Završeno visoko obrazovanje smer, nuklearni fizičar, prosek ocena 10,0. Praktikumi na UCLA; CAMBRIDGE; OXFORD; SORBONA, stručno usavršavanje u NASA istraživačkom centru, posedovanje vozačke dozvole S kategorije, iskustvo na space shuttle poželjno. Posedujete sopstveni avion, u idealnom slučaju airbus. Potrebno znanje jezika; engleski, kineski, nemački, japanski, retroromanski i francuski.

Od vas se očekuje

da vas jebemo na dnevnom nivou ovakvim oglasima za posao i bedna plata.


LinkWithin

Related Posts Plugin for Blogger