Nevin sam i čekam onu pravu

Internet bruji od tinejdžerskih priča o gubljenju nevinosti. One ženske. Što boli. Devojka koja "stasava u ženu" uvek ima taj trip da on mora da bude onaj pravi, jer "prvi put" mora da bude iz ljubavi. Čak i autorka ovog bloga je imala taj trip. I da, bilo je iz ljubavi. 

Taj "prvi put" je strašan. Ona mora da se oseća sigurno, voljeno, ušuškano, napaljeno. Ali, sve je to bulšit. Čarobna reč je, ona mora da se oseća opušteno. Kad se sve sabere, to mu dođe na isto. Osim, ako je alkohol u pitanju, ali onda bi bilo šteta da se ne seća. 

Ovaj uvod je potreban da bi se napravila paralela između ženskog i muškog "prvog puta". Šta s njim? Da li i on mora da se oseća voljeno, zaštićeno, da li se plaši nečega? Njemu je jednostavno. Njega neće da boli. 

Uzevši u obzir da se klinke danas "satiru", ni muškarci ne zaostaju za njima. Prosek nekog gubljenja nevinosti je možda nekih 15-16 godina, po mojoj slobodnijoj proceni. Izašli smo iz romantizma, niko ne čeka više ljubav i potpuno predavanje voljenoj osobi, što, naravno, nije baš ni moguće kad imaš tinejdžerski broj godina. Kako bilo, ipak ta predstava živi u mozgu.

Dakle, dečko, zdrav, prav, nije fizički, ni mentalno sakat. Zašto nije sobalio neku konobaricu preko plota? Zašto nije pozvao Slađu iz trafike na dejt? Ili, u krajnjem slučaju mogao je da plati Miletovu "kraljicu trotoara." Koliko god neverovatno zvučalo, ima tih slučajeva, no, o njima se ne priča. Sasvim, prirodno, zašto bi neko pričao o nečemu što danas važi kao simbol stida? Nevinost. Muška. Ženska, i 'ajde, bože, pomozi.

Dolazimo do problema "mačo" i "alfa" muškarca. Jer, realno, oni pokupe uvek sav "kajmak", što se žena tiče. "Beta" i ostala "slova" grčkog alfabeta mogu da uživaju u "čaju od (o)nane", bar jedno određeno vreme, dok ne prođe pubertet i dok se kompleksi ne stišaju, pa uvide da su "mačisti" i "alfe" precenjene kategorije.

Slušajući priče, došla sam do zaključka da su muškarci, gotovo uvek pod pritiskom u tom pogledu inicijacije, "sad si čovek, sine moj"! I ako nije "skinuo mrak" kod lokalne Rade švercerke, onda važi za nesposobnog jadnika i društvo ga odbacuje. Ovo je već toliki kliše postalo, da niko više ni preispituje tvrdnje vezane za to. 

Pa, gde si ti, onda, dečače moj plavi, bio, dok se "kalilo" i "postajalo muškarcem"? 

Muško nisam, ne umem da odgovorim na ovo pitanje. Iz ženske perspektive, oslanjajući se na prethodna iskustva, mogu da kažem, da je nevin muškarac - ređa pojava od jednoroga. Doduše, možda je i češći fenomen nego što je dozvoljeno da se priča o tome. 

Kako god, nismo svi isti. Svako u sebi nosi neku tajnu, neke pokretače samo nama znane. Pa, ako si odlučio da ti pokretač bude ljubav, zaslužuješ veliki respekt, druže! 

Random staf o poenti

Četiri meseca nisam pisala na blogu. Za to vreme mogla sam da preživim jedan smak sveta, uspon i pad svetskog šita "Gangnam style", četiri poplave, dva zemljotresa, jedno zaljubljivanje i jedno odljubljivanje. Istina je da sam popustila sa koncentracijom. Istina je da su se desile neke stvari koje su me pomerile iz koloseka, jer ipak ovaj blog čitaju akteri, kako komedija, tako i drama u mom životu. U suštini, kao poptuni anonimus piskarala sam svoje subjektivne doživljaje, ovoga ili onoga, i sad odjednom, što više ljudi koje znaš, zna za tvoj blog, nije više to - to. Proradile su kočnice.

Blog mi je uvek služio kao jedna vrsta filtera. Jednostavno, previše se toga nagomilalo, nakotilo, učaurilo, mnogo se pisalo, prežvakano je milijardu tema, jedino, ne mogu da pišem o nečemu prema čemu sam ravnodušna. Svet je prezasićen, mediji su postali jedan ogroman ambis raznoraznih govana koja te navode da klikćeš, da bi im doneo posetu. Danas je najbitnije, čvrsto stojim iza ovoga, kako da filtriraš sve informacije.

Teška je ovo era. Mislim, jedna od najtežih. Rođena sam kad nije bilo interneta, ali danas si prinuđen da koristiš, da se nosiš sa svim tim, da provodiš život ispred monitora, oglasi za posao, fejsbuk, tviter, skajp, u kompjuteru žive mali ljudi, milion mogućnosti kako da se snađeš u životu, i još toliko nepotrebnih informacija koje ti otežavaju taj put, do granice bola.

Upoznala sam mnogo finih ljudi, neki su realni, neki treba da postanu. Istina je da nema nazad u doba kaseta,  dobre muzike, nekih drugačijih moralnih vrednosti, koje nisu pare i slava. Možda sam previše old school ili emo, ali sve to me boli. Vaspitavan si da budeš pošten i iskren u ovom novom svetu u kojem je sisa imperativ za klik, novac za sreću, ljudi se gnušaju bliskosti, svaka emocija je okarakterisana kao nepotrebna. 

Sita sam ljudi, koji, nezadovoljni svojim malim, bednim, napaćenim životima, prave spletke i intrige. Mali ste ljudi, i beznačajni u mom životu. Sita zavidnih, ljubomornih, zlobnih i sujetnih duša.

Iskuliraj ovde, iskuliraj onde, nosi se razumom i nosi se sa razumom i onda idi, jedi govna sa nekom poluatomatskom puškom i razvali pola škole.

Poenta priče je naći svoj komadić autentičnog sebe u moru novopečenih vrednosti, bluda, razvrata, nepoštenja, odvratnog i pohlepnog sveta. To je poenta. 

Jedno saznanje od životne važnosti

Postoje oni momenti kad se osećate kao da ste doživeli neko prosvetljenje jer ste saznali nešto mnogo važno, za čim niste možda svesno tragali, ali vas je mučilo u svim životnim segmentima.

Tako, naletim na neki tekst Zorana Milivojevića sasvim slučajno, i ispostavi se da sam se pronašla u celini. Eto, koliko su slučajnosti važne, a ponekad i presudne za naš razvoj i životni put. Važne su, jer njima ne možemo da upravljamo, a ipak nam, na neki način, donesu promenu. A, zamislite kada bismo svesno mogli da menjamo stvari, samo vodeći se sopstvenom željom?

Dakle, recimo da ceo život imam problem sa istrajnošću. To je ona stvar, kad ste uporni, pa šta košta da košta, vi ostvarite sebi cilj koji ste zacrtali. Ostvarujem ih ja, ali uglavnom one ciljeve koje nisam zacrtala, nego su se, eto, tu nekako spontano našli. I za to mi treba ekstremni poticaj, bankrot, euforija ili neka down faza. Međutim, čitava ta konfuzija nerazumevanja sebe i situacije svodi se na moje nerazumevanje pojmova "želja vs. volja" odnosno, njihovo poistovećivanje. "Imati želju" nije isto što i "imati volju". Da mi srpski nije maternji, pa ajde i da razumem zašto ne primećujem razliku, međutim, želju je sasvim normalno i legitimno imati, iako volja ne postoji. Može želja da bude toliko jaka, ali ako volja nije, džaba sve. Sa druge strane, ne možete imati volju, ako pre toga nemate želju.

Želja je, pre svega, emocija koja nas navodi na određeni cilj. Primera radi, želim da imam trbušnjake. Ali, hopla, tu nailazim na poteškoće. Kao prvo, moram sebi da odredim da svaki dan nađem vremena za set vežbi. Ko će svaki dan i ko će stalno imati upalu mišića posle toga? I tu se suočavam sa problemom i zaboravljam na svoj cilj. Bukvalno, posustajem i gubim želju i volju ili odlažem rad na tom cilju. I složićete se svi, to je tzv. linija manjeg otpora. Javiće se želja ponovo, možda kad upala prođe, ali i izgubiće se sasvim sigurno opet čim se pojavi nova prepreka.

Pobogu, kako mogu tako lako da odustanem od rada na svom cilju? I kako to moj rođeni mozak može toliko da me obmane da mi čak izbije i želju? Ne osećam želju, trenutno ili ne znam šta želim. Možda ne želim to, hajde da probam nešto drugo. I tako, menjaš sportove, discipline, hobije i ne pronalaziš se ni u čemu, jer se prebrzo smoriš ili teškim rečima: odustaješ jer sam sebe ubediš da to ne želiš. Možeš i sebe ceo život da ubeđuješ da imaš poremećaj pažnje, poremećaj koncentracije, istina je da nemaš volje.

Ta stvar sa željom je, zapravo, može se reći - putokaz ka cilju. A, imam milijardu želja i nijedan cilj. To su sve apstraktni ciljevi koji se ponekad, ali samo ponekad pretvore u nešto konkretnije, tipa, želim da imam para - moram da imam posao - koji posao? I tu se izgubim. Nije ni toliko bitno koji posao u kojem gradu, važno je ne udaljiti se od cilja koji je "želim da imam para." Posle može posao i da se menja. Onda smo već pripremljeni, jer najbitnije je rešiti konflikt u sebi. Da me ne shvatite pogrešno, najlakše je postaviti apstraktan cilj, ali: "Želim da imam taj i taj posao, sa tom i tom platom, u tom i tom gradu, i taj i taj stan sa cvetnom baštom na sunčanoj strani" to je već sijaset ciljeva, za koje je potrebno da čovek prvo shvati šta konkretno želi, a onda da zapne i upre. To je već "advanced level".

Za istrajnost nam je potrebna druga teška reč - volja. Ona podrazumeva samokontrolu, doslednost i disciplinu. Dakle, ja ću svaki dan da odradim taj set vežbi, stisnuću zube, iako ne osećam želju trenutno ili me ovaj gore moj opet zajebava i obmanjuje - ali, odustajanja nema! Volju je mnogo teže upregnuti jer podrazumeva i one pozitivne i one negativne aspekte rada na željenom cilju, ali je zato i postignut cilj slađi i trajniji. Ciljevi nam se ponekad izgube iz vida, jer ne osećamo više želju za njihovo ostvarivanje, a želju ne osećamo, jer smo poklekli pred poteškoćama, odnosno, nismo uspeli da upregnemo volju. Ako ste čitali tekst pazi - zona konfora, znaćete da je nedostatak volje krivac za ostajanje u udobnim, ali neželjenim situacijama. Volja jača karakter. Jaka volja - jak karakter. Slaba volja - slab karakter. Volja se trenira, a ciljeve ostvaruju samo uporni.

Skoro savršena kombinacija

Soba je odisala nekom čudnom mirnoćom. Na prozorima su stajale saksije sa belim i roza ciklamama, koje je dobio od majke na poklon za useljenje. Zavese behu karirane i skupljene po sredini, kao u starim filmovima sa Liz Tejlor.

Ona je volela da kuva. Spremala je često specijalitete od ribe i morskih plodova. Umela je da ga zavede svojim kulinarskim umećem. Uz večeru bi slušali laganu brazilsku muziku i pili skupa francuska vina.

Noću bi raspreli priče o tome kako su stari Sumeri umeli da se orjentišu pomoću zvezda, ko su bili prvi astrolozi i kako su ljudi nekoć premeravali zemlju. Voleli su da pričaju o svemu. U pauzama između dva seksa ona bi odlazila da donese činiju sa sladoledom i sveže naseckanim voćem. Obožavali su jedno drugo. Davali su se nesebično. Mislili su da je najvažnije da se troše, onako poročki i razuzdano.

Spajala ih je zajednička ljubav prema svetskim filozofijama. Umeli su da podele znanje jedno sa drugim. Ona je posebno imala dar da se uživi u antičke likove. On je bio taj koji je realno sagledavao sve stvari i činjenice. Prokletstvo! Savršena kombinacija.

Jutrom bi se budili u beloj posteljini okupani suncem. On je ustajao da stavi kafu, a ona da časkom sleti do pekare po sveže kroasane. Doručak i višečasovno ispijanje kafe. Svaki dan. I svakog sledećeg.

Behu jednom jedno. Na cvetnoj livadi punoj makova. Tog prelepog cveća koje izaziva glavobolju, baš kako je i njihova harmonična i savršena veza izazivala dosadu i monotoniju.

Strasti je nestalo. Filozofski razgovori su presahnuli. Tela su im bila još dve hladne ledenice koje su čekale da budu otkinute ili otopljene.

Vetar je odneo sve. Zanjihao zavese, porušio ciklame, ugasio sveće i plamen. Behu nekad jedno. Sad su negde drugde. Srećni. Ona bez njega i on bez nje.

Imam pušku i ne plašim se da je upotrebim

Znate onaj osećaj kada bi da probate neke opasne i zabranjene stvari, tj. da osetite taj buntovnički duh? E, pa, during the war, kao što bi rekao stric Albert iz "Mućki" imala sam priliku da čačkam po oružju i municiji. Često bih pitala ćaleta da mi da da opalim jedan metak iz pištolja, ali nikad se nisam usuđivala da stvarno pucam, jer, ovo je do zla boga smešan razlog, plašila sam se da će da mi popucaju bubne opne. Eto, da sam tada imala tampone za uši, možda bih postala prvakinja države u gađanju.

Šalu na stranu, zapravo od tada, pa do danas, pet država sam promenila, tako da bi bilo upitno koje države. O tom, potom, to nije tema ovog posta. Htela sam da vam opišem jedan istinit događaj u vreme kada sam imala nekih četrnaest godinica. Ako ste gledali "Sam u kući" i malog Kevina kako se borio protiv lopova, možda ćete moći da shvatite i ovu moju pričicu. Simpatična pričica, koja je mogla da završi svakako.

Naime, te večeri sam ostala sama kod kuće i pozvala komšinicu da zajedno odgledamo film. Mislim da je bio u pitanju: "Let iznad kukavičjeg gnezda", uzgred, jedan od najboljih filmskih ostvarenja, posle kojeg sam pola sata sedela i plakala.

Kad je film završio, komšinica je otišla svojoj kući, a ja sam ostala sama. Otišla sam u kupatilo da obavim svoju večernju toaletu pre spavanja. Pošto je bilo leto, prozor od kupatila je bio širom otvoren i mogli su se čuti zrikavci ili cvrčci, nikad ne znam razliku. Taman sam stavila pastu za zube na četkicu i uputila pogled ka otvorenom prozoru i ugledah PRSTE! Mesnate prste muškarca kako se pridržavaju za sims prozora sa spoljašnje strane. Ne umem da opišem taj nivo stresa u tom momentu. Znam da sam istrčala iz kupatila i pravac u orman gde je ćale držao pušku. Eto, devojčica od četrnaest leta je znala gde je puška i da se puška zvala papovka. Uzeh pušku i pravac kupatilo da - zatvorim prozor njome.

Scena kao iz akcionih filmova, samo što ovu scenu režiram ja i moj potencijalni zlikovac. Ne znam da li ste ikad čuli srce kako udara? Ne tuđe, nego svoje. Ne osetili - nego baš čuli. Ja jesam. To veče, kako sam zatvorila prozor od kupatila i zatim vrata. Stajala sam sa repetiranom papovkom nasred hodnika i slušala eho svog sopstvenog srca. Nekako sam se uplašila da bi napadač, voajer, šta li je, mogao da čuje to moje srce i da mi otkrije položaj.

Ipak, usudila sam se da iskoračim iz tog vražjeg hodnika i otvorim ulazna vrata, prvo signalizirajući da sam u opasnosti ritmičnim paljenjem i gašenjem spoljašnjeg svetla. Komšije su, nažalost, spavale dubokim snom i niko nije mogao da nasluti da se kod mene odvija drama. Kad to nije upalilo, da bih uplašila svog potencijalnog napadača, iskoračila sam na stepenište, repetirala pušku još jedanput, da bi on čuo, i rekla: "Stoj! Pucaću!". Niko se nije odazivao, ništa se nije čulo.

Ušla sam nazad u kuću i u dnevnoj sobi, za svaki slučaj, još jednom otvorila prozor kroz koji sam provukla svoju "spasiteljku" repetirala je i još jednom povikala neke preteće reči. Naravno, sve je to bilo samo da se manijak uplaši i počne da beži. Jer, i ja sam bila uplašena svoje senke, koliko god hrabro delovala u tom jedinstvenom momentu.

Za svaki slučaj, spustila sam sve roletne po kući, jer ako je manijak baš uporan, može da skoči na terasu   razbije prozor i uleti mi u sobu dok spavam. Legla sam da spavam. Napolju su se i dalje mogli čuti zrikavci ili cvrčci. Moja puška spasiteljka stajala je pored kreveta, repetirana i prazna. To da je prazna, znala sam od prvog momenta, ali manijak to nije mogao znati. Bila sam ponosna na sebe, pobedila sam svoj sopstveni strah i zajebala manijaka, beat that!