12.8.18

Žive i zdrave

Nisam dugo videla drugaricu. Baš predugo. Odlučila sam da joj se javim i pitam je kako je, kako život i kako ide u grad.

- De si, pa ne umeš da se javiš? Jesi dobro?
- Onako, standard, posao, ponekad izađem na kafu i to je to. Nisam baš najbolje.
- Šta je bilo sad, jel ljubav?
- Ne znam šta da ti kažem. Dragi mi je na klinici za odvikavanje od alkohola.
- U, jebem ti. Nisam znala da je tako loše. Koliko dugo već?
- Da, postalo je jezivo. Svaki dan pio. Nije više mogao bez kapljice. Šest meseci je već tamo. Raspadam se.
- Ja sam mislila da je on više u fazonu lake droge, trava, speed.
- Eto, vidiš. Ma, loše se osećam, depra sam velika. Ne smemo održavati kontakt, jedino preko pisama, zamisli.
- Užas. Stvarno ne mogu da zamislim kako se osećaš. Ali bar imate jedno drugo.
- Vidiš kako se imamo. Ja ga izdržavam finansijski. Nije u stanju da nađe posao. Svađamo se stalno, on plane, pa mi prigovara, ja pobesnim, pa se smirim, pa se pomirimo, pa obećamo da nećemo više tako i onda opet ispočetka. Alkohol je problem. Onda i ja s njim sam počela da pijem, ne puno, ali za opuštanje.
- Sranje je to veliko. Ali, hej, barem radite na vašem problemu. A i ti, brate mili, ne možeš da ga izdržavaš više. On još i dete ima. Mislim, sreća da je to dete sa svojom majkom. Ja verujem da je to ljubav, makar s tvoje strane. Jebem ti, izdržavaš ga, a on ti još prigovara za neke sitnice.
- Ne znam sama šta da radim. Nego kako si ti?
- Iskreno, sjebano. Baš ono do bola.
- Što? Šta se desilo?
- Ma, prekinuli smo. Teško mi je jako zbog toga. Ne shvatam. Odjedanput kao da se ohladio. Znaš, ne integriše me u svoje planove. Ne posvećuje pažnju, kao da sam drvo. Onda kad se vidimo, super je sve, ali to je zato što se nismo dugo videli i tako dalje. Ma, gluposti.
- Mislila sam da je imao ozbiljne namere sa tobom. Kako sad odjednom?
- Ne znam, jednostavno taj osećaj. Komplikacije. Pa veza na daljinu. Pa njegov posao. Neizvesnost. Očekivanja. Moje nepomeranje iz zone komfora. A na posletku i njegov eksplozivni karakter i nemogućnost ili kurcobolja da se problemi rešavaju. Ja sam ispala nezrela u njegovim očima.
- Kako misliš, nezrela?
- Ponekad se stvarno i pitam. Postoji intelektualna i emotivna zrelost. Emotivno, valjda. Mada, ako baš hoćeš, poneo se i on kao dečak koji legne na patos, pa mlatara rukama i nogama. Kod mene je to, zaserem pa se izvinim i pokušam da rešim. Ali, ne mogu ja večno da rešavam, kapiraš? I da se cimam za svaku sitnicu ako nešto njemu ne paše. A karakter da se menja, ne može.
- Čiji karakter? Tvoj ili njegov?
- Čovek ima problem s izlivima besa. Kako ja uvek naletim na nekog ko je impulsivan? Sećaš se bivših? Pričala sam ti.
- Da, to je veliki problem. To je baš zajebancija. Gde su velike emocije, tu je veliki strah i manja kontrola. Valjda to tako ide. Ne znam postoji li rešenje. 
- Možeš da naučiš da živiš s tim i radiš na tome, brojiš unazad od trideset do jedan pre nego napraviš stratište ili otrčiš šest krugova oko zgrade, pojedeš celu čili papričicu.
- Ha, ha, ha, čili papričica. Gde ja da budem ljuća od nje?! Ah, baš sam bila u fazonu da ćete vas dvoje da ostanete zajedno.
- Veruj mi, taj intelektualni spoj, moja osećanja, aaah, ne vredi. Neke stvari moraju da se slegnu i da se ohlade. Imam i ja dušu. Prsla sam, znaš, izvređala ga jako. Ružne stvari. Kajem se.
- Šta ćeš sad? Ne možeš da vratiš vreme.
- Nedostaje mi. Sve u vezi sa njim. Najviše nežnost.
- Sranje, ne znam šta bih ti rekla. Hoćeš mu se javiti?
- Ne znam, za sada. Kad prođe neko vreme, možda. Blokirao me svuda. Jebi ga, razumem. Dešavalo mi se.
- Šteta. Baš šteta!
- Ma, važno da smo mi žive i zdrave. Život nek jede govna.

U pozadini Jovan Marić, čuveni psihijatar, tvrdi da super-ego - naš perfekcionista, kontrolor i kritičar, slabi posle 22 časa. Tačno je pola sata posle ponoći.

21.7.18

Krvava Meri

Zapalila je cigaretu, otpuhnula dva-tri dima i stala pored prozora na kojem je lelujala zavesa. Napolju je bilo vetrovito julsko veče. "Jebi ga" "A, mogla sam bolje" "Možda je moglo drugačije" "Možda i nije" "Da sam samo" "Da samo nisam ovo" "Da..."

Uplivavala je u svoje misli, tražila sve moguće odgovore među svakim naborom mozga. Amigdala, simpatikus, parasimpatikus, sinapse, empatija, simpatija, kognitivno, emotivno, i shvatila da uživa da prčka po svojoj sivoj masi. Uživa, da, to je bila prava reč. No, zašto bi neko uživao u nečemu, ako evidentno pati?

Cigareta se bližila svom kraju i kroz maglu učini joj se da vidi svoj odraz u ogledalu na drugom kraju sobe, samo mnogo stariji. Zurio je u nju, bio je poražavajuće osuđujući. Snežno bele kose do ramena, izboranog lica, spuštenih kapaka i treperućih očiju.

Skamenjena od straha, prvo nije mogla da veruje odrazu. "Zar sam to ja?" "Kad sam toliko ostarila?" Sparušene usne u ogledalu su se pomerale: "Da, ti si." "Još nisi shvatila?" "Još nisi saznala istinu?" "I dalje uživaš u patnji?"

"Zar je moguće da se ovo dešava?" Sve vreme se pitala da li sanja. Da li joj je neko sipao otrovno bilje u čaj? Odraz u ogledalu je i dalje posmatrao. "Kad ćeš odrasti?" "Kad ćeš prestati biti dete?"

Pitala se šta joj ova starica iz ogledala dobacuje. Pokušala je da poveže neki događaj iz prošlosti. Setila se kad su bili deca pa igrali neku horor igricu "Krvava Meri", izgovoriš tri puta "Krvava Meri" pred ogledalom i ona se ukaže. "Ma, klinci to nisu ni pokušavali." Ali je ova osoba tu, liči na nju, a nije bila ni dozvana.

"Zašto se ne menjaš?" Treštalo je iz ogledala. "Zašto ne vidiš istinu?" "Šta čekaš?" Pitanja su bivala sve glasnija, a sablast sve užasnija.

Otrčala je u kuhinju da popije vodu sa šećerom. Vratila se u sobu. Upalila svetlo, navukla zavesu, prekrila prstima lice i škiljeći jednim okom pogledala u ogledalo. Lika nije bilo. Pitala se gde je i kako je moguće da je sad odjednom nestalo. "Mora da je zato što sam upalila svetlo." "Ili zato što sam otišla u kuhinju?" "Možda zato što sam popila vodu?"

Ugasila je svetlo. Presvukla se u spavaćicu, očešljala kosu i legla u krevet. "Ludim li?" "Patim li toliko da gubim razum?" Zarila je ruke u kosu i dodirnula mali ožiljak. "Tu je već deset godina." "Kako je moguće da još nije nestao?"

Čudan spokoj oblio je njeno telo, samo što je prešla prstom preko zarasle rane, uronivši u san istovremeno je milujući.

11.3.16

Dejt, kažeš?


- Ćao, matora, pa sto godina se nismo čule!
- Ćao, ćao, nema te da se javiš!
- Šta ima kod tebe, kako u braku?
- Meni do jaja, ljubav, seks, ne mogu da se požalim. Ej, aj' ne zajebavaj, nisam ja udata.
- Ok, živiš sa dečkom, šta nisi? Šta radi muž?
- Eno ga, radi. Posle ćemo na večeru za 8. mart. Izvešće me preko puta u kineski. A, meni teško, ne moram štikle da obuvam.
- Hahaha, što si takva, imaš dobre noge, ne seri.
- Nego, šta je s tobom? Ima li kakvog tipa na vidiku?
- Zavisi na šta misliš.
- Mislim na kandidata za vezu neku.
- A, tooo. Nedavno sam izašla s jednim na dejt.
- I?
- Išli u restoran, raspalio čovek priču o Severnoj Koreji i ekonomskoj situaciji u svetu.
- A, mogu misliti ti... Pomenu li mu našeg Kim Džonga?
- Nešto malo, ne umem ja to da sročim, a i nešto me ne zanima previše.
- Situacija u svetu ili dečko?
- Situacija u svetu. Dečko je ok.
- Ali?
- Džentlmen, jebote. Sve plaća.
- Ma, da, to je sranje kad on sve plaća.
- Da, seljak. Potrošio je sto kinti za večeru i koktele. Zamisli, kupio mi ružu.
- Bože, koji kreten!
- Ja mu kažem, ne, ne, ne, ne, ne, MOLIM TE! Nema šanse, on već vadi pare i kupuje. Ružičasta ruža.
- Totalna budala.
- Držao mi ruku, zamisli.
- Pa, bolje da te uhvatio za sisu.
- I sve kao nešto fino oko mene, ja se zakašljem, on se zabrine, da li hoću da idemo napolje da udahnem svežeg vazduha. Ej, ne umirem, sve je u redu. Pusti mi ruku.
- Stvarno, koji idiot. Šta mu nisi odmah rekla, hoćeš li ti da se jebeš ili ne?
- Koja si ti kraljica! Čemu svo to glumatanje, kad se zna da se sve svodi na jedno, a on tu kao neki kaluđer.
- Ma, da, tebi treba neki koji će da te emotivno siluje. Mislim da banalizuješ stvari. Jesi li uzela tu ružu ili si je ostavila na stolu?
- A, uzela je. Nije fora. Nego, nešto mislim, sad ću morati redovno da se dopisujem s njim.
- Ko te tera, čoveče?
- Ma, ne, niko. Sve ok, kapiram, o'ladiće se sam.
- Misliš, oteraćeš ga?
- Nemam pojma. Nego, što sam naručila štikle, ej, znaš kakve su!

25.7.15

Jedan sasvim običan oglas za posao

Oglas za ofis menadžera ili sekretaricu sa iskustvom

Ako ste vešti u organizovanju, komunikativni ste, rado radite u timu, ali ste i samostalni, prijatne spoljašnjosti, imate iskustva u radu na kompjuteru, poznajete eksel kao sopstvene gaće, word vam je maternji jezik, u pover pointu se snalazite savršeno, posedujete iskustvo na programu za obradu podataka SAP, iskustvo u programiranju HTML 5, PXP, JAVA ORACLE, PYTHON, reagujete trezveno u stresnim situacijama, čitate misli klijentima, smirite šefa tako što mu izblajvate, izmasirate ga i skuvate kafu, vi ste pravi kandidat za ovaj posao.

Kvalifikacije

Završeno visoko obrazovanje smer, nuklearni fizičar, prosek ocena 10,0. Praktikumi na UCLA; CAMBRIDGE; OXFORD; SORBONA, stručno usavršavanje u NASA istraživačkom centru, posedovanje vozačke dozvole S kategorije, iskustvo na space shuttle poželjno. Posedujete sopstveni avion, u idealnom slučaju airbus. Potrebno znanje jezika; engleski, kineski, nemački, japanski, retroromanski i francuski.

Od vas se očekuje

da vas jebemo na dnevnom nivou ovakvim oglasima za posao i bedna plata.


19.7.15

Žmurka sa soulmejtom


Ima jedna izreka: "Ko te povredi jedanput i ti mu oprostiš, daješ mu dopuštenje da te povredi i naredni put." E, sad, jebem ga, taj ko je to dozvolio je stvarno neka budala ili zaljubljen čovek, mada, u biti, to mu dođe na isto.

Svi imamo neke svoje bivše ljubavi koje su nas povredile na jedan ili više načina. Ja sam svojoj posvetila pola bloga, dobro, barem početak. I pisala i razglabala sve u vezi sa njim, iako mi, zapravo, nismo bili u klasičnoj vezi, već ona varijanta ON i OFF.

Sad, nakon 5,6 godina, mogu da sagledam zašto nam se nije dalo. Pa niko tu nije bio iskren i otvoren, neki filmovi o ljubavi u glavi, u realnosti - nismo se odmakli dalje od: "-Šta ti hoćeš?" "-Ja ne znam šta hoću, šta hoćeš ti?" Zanimljiva konstelacija.

S druge strane, da smo bili otvoreni, možda bi cela priča bila podnošljivija, a možda ne bi ni počela. Možda i taj famozni SOULMATE ne bi postojao. Soulmate, kao neko koga sretneš da bi kroz patnju upoznao sebe. Neko kome bez problema poklanjaš noževe, bodi brate, ne pitaj za bol. Do jednog dana, kada skontaš da si sve to vreme bio ti koji je sam sebi zadavao ubodne rane u leđa. Ozbiljno, niko drugi.

Ponekad pomislim, kako bih reagovala da sretnem tu osobu, kakav bi to susret bio? Kao - ajmo na piće. Ili - ej baš se dugo nismo videli, čitavu večnost. Ili - otkud ti ovde? Ili - zdravo - zdravo. Znam da se takvi susreti ne dese slučajno, ne dese se skoro nikad, ali nekako imam osećaj da bih prešla na suprotnu stranu ulice, sakrila se iza bandere, stavila ruku na lice, šal preko face i ostao bi taj trag infantilnosti negde ukopan u neizvesnosti tog momenta. Kako biti odjedanput zreo i odrastao čovek i ne poželeti da se pred svojom slikom iz prošlosti sakriješ kao dete igrajući žmurke?

Samo, ko ovaj put žmuri?


LinkWithin

Related Posts Plugin for Blogger