25.12.12

Random staf o poenti

Četiri meseca nisam pisala na blogu. Za to vreme mogla sam da preživim jedan smak sveta, uspon i pad svetskog šita "Gangnam style", četiri poplave, dva zemljotresa, jedno zaljubljivanje i jedno odljubljivanje. Istina je da sam popustila sa koncentracijom. Istina je da su se desile neke stvari koje su me pomerile iz koloseka, jer ipak ovaj blog čitaju akteri, kako komedija, tako i drama u mom životu. U suštini, kao poptuni anonimus piskarala sam svoje subjektivne doživljaje, ovoga ili onoga, i sad odjednom, što više ljudi koje znaš, zna za tvoj blog, nije više to - to. Proradile su kočnice.

Blog mi je uvek služio kao jedna vrsta filtera. Jednostavno, previše se toga nagomilalo, nakotilo, učaurilo, mnogo se pisalo, prežvakano je milijardu tema, jedino, ne mogu da pišem o nečemu prema čemu sam ravnodušna. Svet je prezasićen, mediji su postali jedan ogroman ambis raznoraznih govana koja te navode da klikćeš, da bi im doneo posetu. Danas je najbitnije, čvrsto stojim iza ovoga, kako da filtriraš sve informacije.

Teška je ovo era. Mislim, jedna od najtežih. Rođena sam kad nije bilo interneta, ali danas si prinuđen da koristiš, da se nosiš sa svim tim, da provodiš život ispred monitora, oglasi za posao, fejsbuk, tviter, skajp, u kompjuteru žive mali ljudi, milion mogućnosti kako da se snađeš u životu, i još toliko nepotrebnih informacija koje ti otežavaju taj put, do granice bola.

Upoznala sam mnogo finih ljudi, neki su realni, neki treba da postanu. Istina je da nema nazad u doba kaseta,  dobre muzike, nekih drugačijih moralnih vrednosti, koje nisu pare i slava. Možda sam previše old school ili emo, ali sve to me boli. Vaspitavan si da budeš pošten i iskren u ovom novom svetu u kojem je sisa imperativ za klik, novac za sreću, ljudi se gnušaju bliskosti, svaka emocija je okarakterisana kao nepotrebna. 

Sita sam ljudi, koji, nezadovoljni svojim malim, bednim, napaćenim životima, prave spletke i intrige. Mali ste ljudi, i beznačajni u mom životu. Sita zavidnih, ljubomornih, zlobnih i sujetnih duša.

Iskuliraj ovde, iskuliraj onde, nosi se razumom i nosi se sa razumom i onda idi, jedi govna sa nekom poluatomatskom puškom i razvali pola škole.

Poenta priče je naći svoj komadić autentičnog sebe u moru novopečenih vrednosti, bluda, razvrata, nepoštenja, odvratnog i pohlepnog sveta. To je poenta. 

1.9.12

Jedno saznanje od životne važnosti

Postoje oni momenti kad se osećate kao da ste doživeli neko prosvetljenje jer ste saznali nešto mnogo važno, za čim niste možda svesno tragali, ali vas je mučilo u svim životnim segmentima.

Tako, naletim na neki tekst Zorana Milivojevića sasvim slučajno, i ispostavi se da sam se pronašla u celini. Eto, koliko su slučajnosti važne, a ponekad i presudne za naš razvoj i životni put. Važne su, jer njima ne možemo da upravljamo, a ipak nam, na neki način, donesu promenu. A, zamislite kada bismo svesno mogli da menjamo stvari, samo vodeći se sopstvenom željom?

Dakle, recimo da ceo život imam problem sa istrajnošću. To je ona stvar, kad ste uporni, pa šta košta da košta, vi ostvarite sebi cilj koji ste zacrtali. Ostvarujem ih ja, ali uglavnom one ciljeve koje nisam zacrtala, nego su se, eto, tu nekako spontano našli. I za to mi treba ekstremni poticaj, bankrot, euforija ili neka down faza. Međutim, čitava ta konfuzija nerazumevanja sebe i situacije svodi se na moje nerazumevanje pojmova "želja vs. volja" odnosno, njihovo poistovećivanje. "Imati želju" nije isto što i "imati volju". Da mi srpski nije maternji, pa ajde i da razumem zašto ne primećujem razliku, međutim, želju je sasvim normalno i legitimno imati, iako volja ne postoji. Može želja da bude toliko jaka, ali ako volja nije, džaba sve. Sa druge strane, ne možete imati volju, ako pre toga nemate želju.

Želja je, pre svega, emocija koja nas navodi na određeni cilj. Primera radi, želim da imam trbušnjake. Ali, hopla, tu nailazim na poteškoće. Kao prvo, moram sebi da odredim da svaki dan nađem vremena za set vežbi. Ko će svaki dan i ko će stalno imati upalu mišića posle toga? I tu se suočavam sa problemom i zaboravljam na svoj cilj. Bukvalno, posustajem i gubim želju i volju ili odlažem rad na tom cilju. I složićete se svi, to je tzv. linija manjeg otpora. Javiće se želja ponovo, možda kad upala prođe, ali i izgubiće se sasvim sigurno opet čim se pojavi nova prepreka.

Pobogu, kako mogu tako lako da odustanem od rada na svom cilju? I kako to moj rođeni mozak može toliko da me obmane da mi čak izbije i želju? Ne osećam želju, trenutno ili ne znam šta želim. Možda ne želim to, hajde da probam nešto drugo. I tako, menjaš sportove, discipline, hobije i ne pronalaziš se ni u čemu, jer se prebrzo smoriš ili teškim rečima: odustaješ jer sam sebe ubediš da to ne želiš. Možeš i sebe ceo život da ubeđuješ da imaš poremećaj pažnje, poremećaj koncentracije, istina je da nemaš volje.

Ta stvar sa željom je, zapravo, može se reći - putokaz ka cilju. A, imam milijardu želja i nijedan cilj. To su sve apstraktni ciljevi koji se ponekad, ali samo ponekad pretvore u nešto konkretnije, tipa, želim da imam para - moram da imam posao - koji posao? I tu se izgubim. Nije ni toliko bitno koji posao u kojem gradu, važno je ne udaljiti se od cilja koji je "želim da imam para." Posle može posao i da se menja. Onda smo već pripremljeni, jer najbitnije je rešiti konflikt u sebi. Da me ne shvatite pogrešno, najlakše je postaviti apstraktan cilj, ali: "Želim da imam taj i taj posao, sa tom i tom platom, u tom i tom gradu, i taj i taj stan sa cvetnom baštom na sunčanoj strani" to je već sijaset ciljeva, za koje je potrebno da čovek prvo shvati šta konkretno želi, a onda da zapne i upre. To je već "advanced level".

Za istrajnost nam je potrebna druga teška reč - volja. Ona podrazumeva samokontrolu, doslednost i disciplinu. Dakle, ja ću svaki dan da odradim taj set vežbi, stisnuću zube, iako ne osećam želju trenutno ili me ovaj gore moj opet zajebava i obmanjuje - ali, odustajanja nema! Volju je mnogo teže upregnuti jer podrazumeva i one pozitivne i one negativne aspekte rada na željenom cilju, ali je zato i postignut cilj slađi i trajniji. Ciljevi nam se ponekad izgube iz vida, jer ne osećamo više želju za njihovo ostvarivanje, a želju ne osećamo, jer smo poklekli pred poteškoćama, odnosno, nismo uspeli da upregnemo volju. Ako ste čitali tekst pazi - zona konfora, znaćete da je nedostatak volje krivac za ostajanje u udobnim, ali neželjenim situacijama. Volja jača karakter. Jaka volja - jak karakter. Slaba volja - slab karakter. Volja se trenira, a ciljeve ostvaruju samo uporni.

30.8.12

Skoro savršena kombinacija


Soba je odisala nekom čudnom mirnoćom. Na prozorima su stajale saksije sa belim i roza ciklamama, koje je dobio od majke na poklon za useljenje. Zavese behu karirane i skupljene po sredini, kao u starim filmovima sa Liz Tejlor.

Ona je volela da kuva. Spremala je često specijalitete od ribe i morskih plodova. Umela je da ga zavede svojim kulinarskim umećem. Uz večeru bi slušali laganu brazilsku muziku i pili skupa francuska vina.

Noću bi raspreli priče o tome kako su stari Sumeri umeli da se orjentišu pomoću zvezda, ko su bili prvi astrolozi i kako su ljudi nekoć premeravali zemlju. Voleli su da pričaju o svemu. U pauzama između dva seksa ona bi odlazila da donese činiju sa sladoledom i sveže naseckanim voćem. Obožavali su jedno drugo. Davali su se nesebično. Mislili su da je najvažnije da se troše, onako poročki i razuzdano.

Spajala ih je zajednička ljubav prema svetskim filozofijama. Umeli su da podele znanje jedno sa drugim. Ona je posebno imala dar da se uživi u antičke likove. On je bio taj koji je realno sagledavao sve stvari i činjenice. Prokletstvo! Savršena kombinacija.

Jutrom bi se budili u beloj posteljini okupani suncem. On je ustajao da stavi kafu, a ona da časkom sleti do pekare po sveže kroasane. Doručak i višečasovno ispijanje kafe. Svaki dan. I svakog sledećeg.

Behu jednom jedno. Na cvetnoj livadi punoj makova. Tog prelepog cveća koje izaziva glavobolju, baš kako je i njihova harmonična i savršena veza izazivala dosadu i monotoniju.

Strasti je nestalo. Filozofski razgovori su presahnuli. Tela su im bila još dve hladne ledenice koje su čekale da budu otkinute ili otopljene.

Vetar je odneo sve. Zanjihao zavese, porušio ciklame, ugasio sveće i plamen. Behu nekad jedno. Sad su negde drugde. Srećni. Ona bez njega i on bez nje.

16.8.12

Imam pušku i ne plašim se da je upotrebim

Znate onaj osećaj kada bi da probate neke opasne i zabranjene stvari, tj. da osetite taj buntovnički duh? E, pa, during the war, kao što bi rekao stric Albert iz "Mućki" imala sam priliku da čačkam po oružju i municiji. Često bih pitala ćaleta da mi da da opalim jedan metak iz pištolja, ali nikad se nisam usuđivala da stvarno pucam, jer, ovo je do zla boga smešan razlog, plašila sam se da će da mi popucaju bubne opne. Eto, da sam tada imala tampone za uši, možda bih postala prvakinja države u gađanju.

Šalu na stranu, zapravo od tada, pa do danas, pet država sam promenila, tako da bi bilo upitno koje države. O tom, potom, to nije tema ovog posta. Htela sam da vam opišem jedan istinit događaj u vreme kada sam imala nekih četrnaest godinica. Ako ste gledali "Sam u kući" i malog Kevina kako se borio protiv lopova, možda ćete moći da shvatite i ovu moju pričicu. Simpatična pričica, koja je mogla da završi svakako.

Naime, te večeri sam ostala sama kod kuće i pozvala komšinicu da zajedno odgledamo film. Mislim da je bio u pitanju: "Let iznad kukavičjeg gnezda", uzgred, jedan od najboljih filmskih ostvarenja, posle kojeg sam pola sata sedela i plakala.

Kad je film završio, komšinica je otišla svojoj kući, a ja sam ostala sama. Otišla sam u kupatilo da obavim svoju večernju toaletu pre spavanja. Pošto je bilo leto, prozor od kupatila je bio širom otvoren i mogli su se čuti zrikavci ili cvrčci, nikad ne znam razliku. Taman sam stavila pastu za zube na četkicu i uputila pogled ka otvorenom prozoru i ugledah PRSTE! Mesnate prste muškarca kako se pridržavaju za sims prozora sa spoljašnje strane. Ne umem da opišem taj nivo stresa u tom momentu. Znam da sam istrčala iz kupatila i pravac u orman gde je ćale držao pušku. Eto, devojčica od četrnaest leta je znala gde je puška i da se puška zvala papovka. Uzeh pušku i pravac kupatilo da - zatvorim prozor njome.

Scena kao iz akcionih filmova, samo što ovu scenu režiram ja i moj potencijalni zlikovac. Ne znam da li ste ikad čuli srce kako udara? Ne tuđe, nego svoje. Ne osetili - nego baš čuli. Ja jesam. To veče, kako sam zatvorila prozor od kupatila i zatim vrata. Stajala sam sa repetiranom papovkom nasred hodnika i slušala eho svog sopstvenog srca. Nekako sam se uplašila da bi napadač, voajer, šta li je, mogao da čuje to moje srce i da mi otkrije položaj.

Ipak, usudila sam se da iskoračim iz tog vražjeg hodnika i otvorim ulazna vrata, prvo signalizirajući da sam u opasnosti ritmičnim paljenjem i gašenjem spoljašnjeg svetla. Komšije su, nažalost, spavale dubokim snom i niko nije mogao da nasluti da se kod mene odvija drama. Kad to nije upalilo, da bih uplašila svog potencijalnog napadača, iskoračila sam na stepenište, repetirala pušku još jedanput, da bi on čuo, i rekla: "Stoj! Pucaću!". Niko se nije odazivao, ništa se nije čulo.

Ušla sam nazad u kuću i u dnevnoj sobi, za svaki slučaj, još jednom otvorila prozor kroz koji sam provukla svoju "spasiteljku" repetirala je i još jednom povikala neke preteće reči. Naravno, sve je to bilo samo da se manijak uplaši i počne da beži. Jer, i ja sam bila uplašena svoje senke, koliko god hrabro delovala u tom jedinstvenom momentu.

Za svaki slučaj, spustila sam sve roletne po kući, jer ako je manijak baš uporan, može da skoči na terasu   razbije prozor i uleti mi u sobu dok spavam. Legla sam da spavam. Napolju su se i dalje mogli čuti zrikavci ili cvrčci. Moja puška spasiteljka stajala je pored kreveta, repetirana i prazna. To da je prazna, znala sam od prvog momenta, ali manijak to nije mogao znati. Bila sam ponosna na sebe, pobedila sam svoj sopstveni strah i zajebala manijaka, beat that!

7.8.12

Godišnjica Oluje - Prva. Stop. Prva. Druga. Stop.

Te večeri, sve je izgledalo tiho, listovi kajsije lelujali su na vetru, kokoške su otišle na spavanje, guska je doletala šireći krila pod terasu. Uvek smo joj bacali nešto i ona je bila zahvalna na svemu. Skoro pa je bila dresirana, umela je da sa kraja dvorišta protutnji do terase po parče hleba. Naša trudna siva tigrasta maca je zauzela, kao i obično, svoju omiljenu stolicu u trpezariji i prela kao da je vreme stalo.

Negde u daljini se puškaralo, ali to već nije bilo ništa neobično. To jutro sam ustala, otišla po hleb i vraćajući se, proletela mi je jedna granata iznad glave. Bio je policijski čas. Sledila sam se u momentu, ali onda su mi rekli: "Ma, dobro je, dete, kad je čuješ, znači da neće na tebe." I bili su u pravu, pogodila je negde u blizini neki objekat, nisam sigurna koji. Ipak, bolje nego da se sručila na mene i moju glavu, ili, ne daj Bože, jučerašnji hleb koji sam nosila u kesi. Jedan običan, miran dan u ratno doba. Ne znam kako to ni da opišem. Policijski časovi, prazni rafovi, deca po parkiću, uzbune, trčanje kući, restrikcije struje, očevi na položaju. Ponekad neka priredba u školi, neki film u bioskopu, neki šamar zbog ukradenog poljupca kojim sam častila svog udvarača. Na kvarno. Pili smo bambus na litre, iako smo bili maloletni. Dečaci su mirisali na zelenu Maliciju, nosili kappa trenerke i makserice. Devojčice bodi, helanke i duboke čizme. Animal print je bio u modi.

Idemo dalje da se ne odvučem od teme. Uveče je nestalo struje. Ili je nije ni bilo, ne mogu da se setim. Počele su uzbune, i kontali smo, ma još jedna od mnogih dosadnih histeričnih protiv - štagod sirena. Smorili smo se i nismo imali više ni osećaj za strah. Međutim, majka nas je potrpala u podrum to veče. Mislim da je to bilo prvi put da smo zvrljili u podrumu uz radio Petrovu Goru, koji smo priključili na diode od akumulatora.

Na radiju su puštali rodoljubne, borbene, četničke, krajiške, patriotske, svakakve pesme. Pevali smo u glas, u stvari, znali smo ih napamet i možda nam je bio pun kurac tih pesama, ali masa talasa i ponese. No, dobro, dakle, javljali su na svakih par minuta radosne vesti kako naši napreduju i kako je sve ok i nema potrebe da se uzrujavamo - sve je pod kontrolom. Kao u nekom lošem filmu, u kojem se avion ruši, a pilot patetično umiruje putnike. Ili stjuardese.

U tom svom sranju još sam morala i da procurim. Da, iz podruma sam se izvukla, otišla polagano u WC uz baterijsku lampu i... Super, baš mi je to trebalo. Majka je ušla u kuću, pokupila neka važna dokumenta i rekla: "Pakujte se, nek' uzme svako ponešto, polazimo." Uzela je nekoliko pari cipela. Napolju je nebo gorelo divnim narančasto-crvenim sjajem. Sigurno su naši. Jašta su.

Ušli smo u kola. Mačka osta trudna pred porođaj, kokoške u kokošinjcu i s njima naša snežno - bela guska. I mojih 200 DM koje sam zaboravila negde među knjigama, kao poklon od tetaka iz Nemačke. Kakav jebeni kliše!

Ćale je bio negde u ratnoj zoni, Bog zna gde. Supruga je rešila da ga očajnički traži, i s nama u kolima. Što se kaže: Hrabre i Bog čuva. Ljudi, stražari, i ove i one vojske, zaprepašćeno su posmatrali našu mamu kako prelazi preko barikada, preko reka, sve u našem belom gofu dvojci, kliše opet. Ali, devedesete su bile, i Željko Šašić i Ivan, sve je to zvrjalo u kolima, samo da se ne čuju granate i rat napolju.

Nekako smo uspeli da dobijemo informaciju gde nam se nalazi glava kuće. I mogli smo da se vratimo na...pa, na privremeno sigurno. Boleo me stomak, ubijao me. Bila sam kao preparirana. Ali postojali su prioriteti i važno je bilo izvući glavu. Ko sad može da misli na bilo šta drugo, osim na goli život?

Ne znam koji instinkt je majka imala da nas je izvukla, može se reći u poslednji čas iz podruma, jer most su srušili i ne bismo se mogli više kretati prema Bosni, tj. ostali bismo negde zarobljeni. Negde u nečemu, sa nekim ljudima u nekoj opasnosti.

Posle podne, negde oko četiri sata, ugledasmo ćaleta. Te sreće! Sišao je upravo sa nekog borbenog vozila i rekao: "Polazimo, sve otišlo u pičku materinu!" Nije bitno, bitno je da smo zajedno, most su srušili, možemo polagano makadamom preko bosanske granice.

Majka je morala da vozi trudnicu u devetom mesecu, jer je njen muž, a tatin prijatelj, vozio svoju majku i decu. Ali, koga, kako, šta, povesti gde? Nekuda, važno samo da se ide. Ionako je sve otišlo u kurac. I svi idu. Nekim prećutnim kodeksom sve se zna, a opet svi se kao čude i pitaju. Čudno. Baš.

Tata je vozio mene i brata i jednu bakicu što je kukala da nema ko da je poveze. Ja sam sedela napred jer me je boleo stomak. Bakica i brat pozadi i nešto malo sirotinje od stvari, ne znam ni šta, a nije ni bitno. Krenusmo, ali bukvalno na put bez povratka.

Prašinala se makadamska cesta, ugledala sam nekoliko školskih drugarica u kolima iza naših. I tada mi je postalo jasno. Tek tada sam se probudila iz anestezije i počela da plačem. Nema drugara, nema kuće, nema mlina, nema grobova gde su baba i deda sahranjeni. Nema ništa više, nikad više, odlazimo zauvek! A kuda?

Stomak me rastura. Vozimo se kroz Bosnu. Prva. Stop. Prva. Druga. Stop. I tako ceo put. Ljudi nam nude vode, negde čak i hleba, poljske toalete. Ostaju, krste se i gledaju nas sažaljivo. Ma, i nije mi bitno što curim, nek' procurim, sve mi je svejedno. Važno da smo živi i zdravi.

Ljudi se gube. Srećem svoju najbolju drugaricu u nekom mestu, Dvor na Uni. Sreća! Oni su na traktoru. Izgubili smo mamu, negde su skrenuli nekim drugim putem. Jedna kolona je bombardovana. O, moj Bože, samo da su živi. Odlepićemo svi.

Negde u Bosni granatiranje. Ćale vozi 180 na sat, ne znam ni sama kako uspeva. Otkud uopšte mesta na putu? Iskačemo iz kola, bežimo u livade. Granate preleću. Tuku se naši s njihovima, njihovi protiv njihovih. Počinjem da plačem, da histerišem, gubim kontrolu nad živcima. Srećom tu je neka random baka da mi opali šamarčinu, jer tako se to valjda radi kad neko upadne u stanje šoka, transa. Šamar me otrežnjava, još malo, još malo, zaboravi na sve, samo da izvučemo glave odatle. I da je mama živa.

Prošlo je. Smirilo se. Trči, pali kola i beži. I još nekoliko puta samo zalegali u neke livade. I još nekoliko puta gas i konačno RAČA. Prolaz u Srbiju, u slobodan deo - bez rata. Drugu republiku, državu, šta god. Pitamo policajce da li je prošao jedan pozlaćeni golf kec sa trudnicom unutra. On odgovara: "Jeste."  I, zaista, od svih kečeva jedino je ovaj bio zlatan. I u njemu mama! Slavimo. Živa je!


19.7.12

Salata od leptirića

















Dugo se na ovom blogu nije nešto kuvalo, pa rekoh, vreme je da vas počastim jednim receptom u ovim vrućim letnjim danima. Danas sam spremala salatu od leptirića ili farfala na italijanskom.

SASTOJCI (4 osobe):
500 g leptirića/farfala
so
200 g mocarele
100 g kulena ili čajne - iseckati sitno po dužini
150 g sušenog paradajza - sitno iseckati po dužini
80 g crnih maslina bez koštice, sitno iseckati
2 kašike iseckanog luka - vlasca
2 kašike pinjola, proprženih 3 min

SOS PESTO:
80 ml maslinovog ulja
1 kašika soka od ceđenog limuna ili lime
1 šaka bosiljka
1 kašika parmezana
1 kašičica šećera

PRIPREMA:
1. Skuvati leptiriće, 10 minuta al dente u slanoj vodi. Kad su kuvani, poprskati ih ladnom vodom iz slavine - kako se ne bi slepili.

2. Sastojke sosa izmiksati dok se ne dobije glatka ujednačena masa.

3. Iseckati mocarelu sitno po dužini, pomešati sa leptirićima, salamom, paradajzom, maslinama i vlascem. Dodati so. Preliti pesto sos preko toga i posuti prženim pinjolima.

Pa, prijatno, publiko! :)

14.7.12

Šum














- Dobar dan! Je li slobodno, može da se uđe?
- Dobar dan! Naravno, ovi ljudi čekaju ispred drugih vrata. A, vi, koja vas je muka dovela do mene?
- Na vratima vam piše: "Uspešno ugrađujem delove srca." Pa, rekoh, da se javim.
- Ah, to moramo da pogledamo kakva je šteta, ako je mnogo - možda bolje da ostavimo tako kako jeste.
- Šta treba da uradim?
- Za početak udahnite duboko i zamislite da prolazite kroz duboku šumu. Da li ste uspeli? Opišite mi kakva je to šuma.
- Stojim nasred jednog kamenitog puta, levo i desno od mene je šuma. Gusta, tamno-zelena četinarska.
- Opišite nebo.
- Nebo je tamno sivo i pozadi se vidi mesec.
- Aha, znači vidite mesec?
- Da, vidim, pola meseca, malo nejasno, ne mogu da procenim koliko je star, da li raste ili opada.
- E, sad, krenite tim putem na kojem stojite.
- Mislite, da se vratim ili da krenem napred?
- Vi to morate da znate. Odakle ste došli?
- Ne znam. Zatekla sam se tu, jednostavno.
- Je l' možete da se orijentišete?
- Hm, evo, napred je mesec, ako se okrenem 180 stepeni - ne vidim ništa. Totalno je mrak, strah me da gledam, plašim se.
- Shvatate da morate da izaberete - napred ili nazad?
- Shvatam, ali ne znam gde je napred, a gde nazad. Možda da ostanem da stojim dok mi nešto ne da znak.
- Kakav znak očekujete?
- Ne znam, neku munju, sunce, oblak, svetlo, zvezdu.
- Tražite previše, imate samo mesec i on vam nije najjasniji. Vi ste tu i ne postoji ništa sem meseca. Očekujete previše. Neće se desiti ništa jer stojite.
- Vi mi sugerišete da se pokrenem, zar ne?
- Možda treba da to samo učinite.
- Ali, kako? Ne znam odakle sam došla i plašim se da se ne vratim i prođem sve što sam prošla.
- Plašite se da se ne vratite nazad?
- Da.
- A, da idete napred?
- Ne.
- Ali, šta vas koči da se pomerite?
- To što ne znam gde je napred?
- I ostaćete tu da stojite i čekate neki znak od nekog?
- Da.
- Ali, neće se ništa pomeriti. Vi imate taj uticaj. Pomerite prst.
- Evo. Jesam.
- Da li ste nešto osetili?
- Učinilo mi se da je nešto šušnulo.
- Da li možete da prepoznate s koje strane je taj šum?
- Da. S leve.
- Pomerite sada još jedan prst. Pokušajte s drugom rukom.
- Evo.
- I sada? Da li ste čuli nešto?
- Opet isti šum. Isto s leve strane.
- Pomerite stopalo.
- Evo. Opet šum.
- Krenite sad lagano.
- Mislite u pravcu tog šuma?
- To vi znate.
- Strah me. Tu je gusta šuma. Nema meseca, nema svetla, nema ničega.
- Da li baš nema ničega?
- Osim tog šuma. Ne vidim ništa.
- Ali čujete?
- Da, čujem.
- Priđite bliže. Usudite se.
- Tresem se. Ne mogu.
- Morate, znate i sami da hoćete i morate jednom.
- Opipala sam nešto. Auč! Bode.
- Ne plašite se, to su samo iglice. Idite dalje.
- Šum postaje sve jači. Auč!
- Udarili ste se?
- Da, u koleno. Možda bolje da se vratim? Ovo postaje sve opasnije.
- Možete, ako želite. Jedino, kuda ćete onda? Da stojite i čekate znak?
- Da, u pravu ste. Nastavljam dalje. Auč! Opet sam udarila u nešto.
- Opišite.
- Neki stari panj. Mahovina na njemu. Udobno je, mogla bih da se odmorim i razmislim.
- Odmorite se, ali znate da morate dalje?
- Jasno mi je. Idem dalje. Auč! Rupa!
- Rupa? Možda je od krtice.
- Idem dalje. Ha, čini mi se kao da postaje svetlije. Nazirem neke obrise u daljini.
- Da?
- Da, krećem se prema njima.
- Ne plašite se?
- Plašim se.
- A, levo i desno?
- Tu nema ništa. Ne čujem, ne osetim, nije mi interesantno.
- Dakle, idete dalje?
- Da. Prema tim obrisima. Auč!
- Opet ste se povredili.
- Da. Ovaj put zaplela mi se grana u kosu. Moram da je se oslobodim. Gle! Šišarka.
- Lepo. Šta ćete sa njom?
- Igraću se njome. Držaću je u ruci.
- I šta imate od toga?
- Zabavu.
- Da li vam je potrebna zabava? Nije li vam već dovoljno zabavno?
- U pravu ste. Iskoristiću šišarku.
- Gde ste sada?
- Idem i dalje prema obrisima. Auč! Ne mogu dalje, nešto mi ne da.
- Isprečilo vam se nešto?
- Da. Ne znam šta je, kameno je i hladno je. Ima rupu u sredini. Bunar! Baciću šišarku u rupu.
- Da proverite da li ima vode?
- Da. Bućnulo je u vodu. Dobro je. Ipak izgleda pitomo ovde, nije totalna divljina.
- Krećem prema obrisima. Uah! Napipala sam nešto toplo.
- Da? Kako toplo?
- Nešto kao čovečje telo.
- Pitajte ga nešto.
- Zdravo. Hm, ne čuje, spava. Možda je i ono stalo da se odmori. Sačekaću da se probudi.
- Odmorićete se i vi?
- Da. Sešću pored njega. Evo ga, budi se.
- Razgovarajte s njim.
- Telo, ja sam žena. A ti?
- Šta kaže?
- Kaže da je muškarac.
- I šta još kaže?
- Kaže da je seo da se odmori i da je zaspao.
- Da li zna kuda je pošao?
- Kaže da ne zna, prati neki šum.
- Isto kao i vi.
- Da, isto kao i ja. Hej! Ne čujem ga više! Upomoć!
- Pitajte njega da li čuje.
- Ne. Kaže da ne.
- Prislonite uvo na njegove grudi.
- Čujem bum bum pa ništa, pa bam bam. Neujednačeno je,
- A vaše?
- Kako to da znam?
- Opipajte svoj puls.
- Hm, bum bum, pa ništa, pa bam bam.
- Prislonite sad svoju levu stranu uz njegovu levu.
- Pitaću ga prvo. "Želiš li da prisloniš svoju levu stranu uz moju levu? Samo nešto da proverim?" Kaže da želi.
- I sad? Čujete li nešto? Gospođice? Čujete li nešto? Čujete li me?

9.7.12

PAZI - zona konfora

Verovali ili ne, ja sam tek pre neki dan od jedne drugarice saznala za taj izraz. Prvo sam se pitala, da li se konfor piše sa N ili sa M, onda sam malo guglala i naletela na svakakve slike i objašnjenja. Po nekom pravilu, možda bi ipak trebalo da se piše sa M, jer je kud i kamo lepše za izgovor, a i izgleda estetskije.

No, dobro, ovde smo, dakle, da razjasnimo šta je ta zona i kako treba da se pripazimo da ne "zaglavimo" u njoj. I reče Bilja: "Ja gledam da uvek pobegnem iz zone konfora." Ali, kako se to beži, draga Biljo? I šta je to zona konfora? Nešto udobno, fino, sigurno, poznato?

I dok tako kucketam, znam kada će ventilator mog šestogodišnjeg laptopa da počne da duva, znam i kad će da prestane, a znam i da me užasno nervira. Isto tako, znam da će svaki dan u četiri sata avira da se apdejtuje kao da rađa šestorke i onda će izaći taj prozorčić na koji treba da kliknem - ok. Takođe, znam i kad cimerka ulazi u sobu da će kaiševi zakačeni za vrata da udare tačno četiri puta, pre nego što ih zatvori. Cimer će, uz doručak, uvek da pravi iste zvukove čašom o sto, jer čovek voli da pije sokiće dok jede. Komšije će da zatvore ulazna vrata kao da su vrata od YUGA. Čak i njihov debeli žuti mačak će dva puta zamjaukati pre nego ga puste u stan.

Oh, bože, ozbiljno, zar samo ja primećujem te sitnice oko sebe? Željko mi reče: "Ma, ta zona konfora nije nikakvo gnezdo, bre, ja to zovem - kutija." Kutija? Imaš pravo. Ne znam šta meni bi da kažem da je gnezdo, samo zato što je udobno. Pa i u kavezu može da bude udobno. I onom liku što je osuđen na par godina zbog dilanja, ajd' nek bude da je dilanje droge. I on će sebi u ćeliji da namesti da mu bude udobno, prilagodiće se, svoje telo i svoj mozak na tu situaciju. On nema izbora baš.

Kažem jednom čoveku srednjih godina danas: "Ma, mene ta zona konfora podseća na porođaj." Ozbiljno, nije da sam se nekad porađala, ali imam osećaj kao da mi se utroba cepa, i to ne što boli, nego što te sopstveni mozak koči da iskočiš, napraviš taj korak iz - ajde - materice. I on kaže meni: "Ali, znaš, to dete isto mora da ima volju da izađe." Pa, jes' u pravu je. Ajde, imam volju, imam je, prokletstvo, imam i motivaciju, šta mi još fali?

I ne ide glatko. Nikad ne ide glatko. Jer to "porađanje" je saznanje i otkrivanje novog sveta. I kome je to lako? Pogotovo onima kojima se mozak gasi jednom godišnje i to kad se komiraju od alkohola pa prebrojavaju fuge između pločica.

A svi bismo da nema grešaka, da nema poteškoća, a želeli bismo da naučimo nešto od ovog života. I, evo, priznajem vama, dragi čitaoci, i baš me zabole, ako se nekome neće dopasti što će pročitati, ali meni je savršeno udobno i ja stagniram. I uzalud tražim tog doktora i babicu, nije vreme - dok nije vreme.


8.7.12

Udari mene, pa ću ja tebe

Zapravo, naslov ove kampanje glasi: "Udari mene, a ne žene" i na posteru je prikazana grdosija od čoveka sa zlicepsima u kojima ključaju po dve parne lokomotive, a ne jedna kao što ima mornar Popaj u jednoj epizodi. Psihološki efekat kampanje sastoji se u tome da odvuče potencijalnog nasilnika da oplete po slabijoj polovini jer mu je servirala 'ladan kačamak ili mu je opeglala košulje na crtu, a on prezire crte. I naravno, da se podigne svest u narodu da: NIJE LEPO BITI ŽENE!.

Baja tabadžija se još nije odvikao od majčine sise i misli da je žena tu da mu zadovoljava sve potrebe i nagone, a ako može i da mu čita misli. Ako to nije u stanju, nateraće je da bude. Jer, "nećeš majci ti da budeš dominantna i meni da uskraćuješ prava da budem muško." Karakter je pokupio iz familije, ne od mog askurđela Haralampija.

Dakle, prestravljen prizorom sa postera, odlučuje da uvuče svoj pinjolčić i konstatuje: "Jes' imate pravo, meni je mali, a ovom liku sa postera mora da je k'o omanja vekna. Idem da istabam onu moju rospiju da joj pokažem ko je muško i ko nosi gaće i podgaće."

Zlopatić bleji u poster s kojega mu se mršti vodeći član bande teškaša i poručuje: "Dodži, dodži!Izadži mi na crtu ako smeš." A on paćenik razmisliće četiristopedesetosam puta pre nego ga oduva oklopnjak sa slike.

I gde je poenta? Pa podseća na onu čuvenu: "Fighting for peace is like fucking for virginity." Nezrela kampanja za nezrele mlekosisače koja otvoreno poziva na obračun pomoću pesnica, a čija kozmetička kuća kao pokretač pomenute u svom asortimanu kozmetičkih proizvoda, uzgred, nudi pudere i korektore za prikrivanje masnica i podočnjaka. I, što bi rekla moja keva: "Sve ti je to biznis, baćo moj!"

21.6.12

Jedna tema iz realnog života

Počeću ovaj post kao ljubavno pismo, tj. neću znati ni kako da ga počnem, a bogami, ni kako da ga završim, a onda ću ga, shodno tome, ili zafrljačiti u korpu ili u draftove. A mogu i da izaberem treću opciju i da ga hrabro objavim. Videćemo šta će biti do kraja.

Uživela sam se u melodije Yann Tiersena, i sad bi to kao trebalo da me inspiriše da pišem. Pa, evo probaću neke gluposti, da ne pucam na komentare, na lajkove i na tvitove. Doduše, ako pratite ovaj blog, znaćete da mi to nikad nije ni bio cilj. Kad bih stvarno na njemu pisala šta osećam, a pre svega, šta mi se u životu dešava, pa to ne da bi bio bestseller, nego bi pokupio glavne nagrade. No, o tom, po tom, kad budem bila matora, pa budem imala mačku koja će da prede pored stare seljačke peći na drva, i ja zamišljeno gledala kako pada sneg. Možda se usudim da ispišem roman, a možda ga zafrljačim.

Prokleti Tiersen, uvek me inspiriše da bulaznim gluposti. Sasula sam dva bela piva u sebe, drugarica je imala rođendan, nisam joj poklonila ništa, ne bih da bude neki krš od poklona, uvek sve poklone kupujem srcem i pažljivo odabrane. Kad dođe vreme, dobiće ga. Elem, Tiersen, vodi ljubav sa klavirom i u meni dotiče najfinije moždane sinapse, tera me da lupentam.

Pre neki dan, sunčan, prelep, vozila sam biciklu 20 km u prirodu. Onaj bajs, kome smo drugarica i ja urnisale menjač. Naletela sam na predivne predele, koji su odjednom postali tako poetični, neopisivo. I tu je zapravo, rezervat za ptice, i verovali ili ne, maltene na svakom drvetu postoji ptičja rezidencija i kućni broj. Totalno ludo, rekli bi Švabe. A, ja mislim da su oni ludi. Zar ljudi prave ptičje rezidencije? Ko tim pticama raznosi poštu? Neke imaju čak i mali balkon sa pogledom na obližnju močvaru.

Kad smo kod močvare, ta moja mala kratka ruta bajsom, završila je sa očvarenim butinama. Zavozala sam se, nisam ni primetila da je sunce jako i da mi baca svoje laserske zrake direktno u kolena. Pa, nisam ni planirala uopšte da idem nekud, a pogotovo tako daleko. I tako, ne planiraš, dese ti se neke stvari, otkriješ neka nova područja, ptičje rezidencije npr. Nisam mogla dugo da izbivam van grada, morala sam da se nađem s jednim prijateljem na piću. Napisala sam mu: E, kasnim sat vremena, upravo uživam u prirodi van grada. Ok, odgovorio je.

Vraćala sam se nazad, zamišljajući kako je moj bajs odjednom postao pegaz, zaboravila sam na umor, na dupe koje me je bolelo od neudobnog sica, samo sam vozila i išla napred, sudarajući se povremeno sa rojevima vinskih mušica ili komaraca. Prokleti mali insekti, naješću se ih se i pre nego stignem da jedem pošteno.

Došla sam kući, izvadila jogurt od lešnika iz frižidera i musli. Povadila sam na brzinu suvo grožđe i u sebi proklela osobu koja je došla na ideju da stavlja odvratne suve splačine među sve te divne pahuljice. 2- 3 kašike sam strpala u sebe, i prijatelj je već pozvonio. Skinula sam mokar šorc od vožnje i obukla bermude. Idemo na piće u baštu pored Rajne.

Pričali smo. Pričala sam. Pričao je kako je sreo svoju bivšu veliku ljubav, baš pre neki dan, tu na Rajni. Pitala sam ga kako je to podneo. Ima klinca, godinu dana, gurala je kolica. Nije znao da ima klinca. A ćale? Upitala sam. Pa, izgleda da je samohrana, prijatelji su mi rekli, nije se udala, eto, ima klinca, ja imam svoju devojku već dve godine, predivna osoba, nikad se nismo posvađali. Uvek me razume, uvek me diže kad sam skenjan, i ovo sam joj rekao, razumela je. Zaista, totalno nekomplikovana, ali Sara je Sara. Sara je ljubav, Sara je patnja. Sara nikad neće proći. Ah, pa nemoj tako, rekla sam. Sara je prošlost koja te je naučila da imaš lepu sadašnjost. Divno si ovo rekla, izustio je. Znam, rekla sam, ja sam genije. Smejali smo se.

Odnekud je počelo da tutnji za početak utakmice. Prokleti fudbal, ne mogu da ga podnesem. Sve slabije sam čula svog sagovornika, mada to nije ni bitno, bitno je da smo pričali očima ispod naočara, malo ćutali, malo se kesečili. Ispijao je svoj sok od jabuke u krigli, a ja svoju fanta-kolu mešavinu. Došlo je i to poluvreme, hvala svecima. Odlučismo da ustanemo i krenemo, guraćemo bajseve.

Sunce je još uvek bilo kao da nema nameru da zađe. Došli smo do biciklističkog mosta preko reke koji je bio u obliku luka, dakle zakrivljen, i morao si da prebaciš u niži prenos da bi se popeo. Evo, objasnih. Zvuci su odjednom počeli da paraju vazduh oko nas. Pitali smo se, pa odakle, gde, kako? Nema zvučnika nigde, nema ekrana, nema ništa. U momentu smo, na sred tog zakrivljenog  mosta, ugledali klavir i momka pod šeširom kako nabada Tiersena i temu iz Amelije Pulen. Bože, zapitala sam, kako je mogao toliku klavirčinu da nagura na most? Zbog čega bi neko to radio? Zbog par evrića koji će da kapnu u šubaru za sitni novac?

Bio je neumoran, svirao je, vodio je ljubav sa dirkama ogromnog drvenog klavira. Vreme je stalo. Biciklisti su stali. Zaljubljeni parovi su se ljubili. Neki su i prolazili, ne osvrćući se. Materijalisti, mislila sam u sebi. Prijatelj je snimao virtuoza na klaviru, mene i kapljice znoja koje su klizile među trepavice, narod koji je bio hipnotisan čarobnim momentom. I gde sam stala? Da, aplaudirali smo. Dugo. I onda otišli, on svojoj ljubljenoj, ja svojoj nedovršenoj činiji s pahuljicama.


13.6.12

Pismo jedne profesorke srpskog jezika

Daklem poštivana publiko

ja autorka ovog bloga je zgražena postupcima nekih čeonih ljudi zaduženih za obrazovanje naših učenika naime u odluci stoji daćese pravopisne i gramatičke greške u pismenim zadatcima iz Srpskoga jezika tolerisati što je naravno za đake olakšavajuća okolost ali postavljase pitanje kako ćeta činjenica uticati na budući obrazovani profil dece.?! dali neko razmišlja o tome kakoće izgledati kada neko dete napiše na primer petar petrović njegoš malim slovima na ispitu? epa zašta su se školovali profesori ako ćeda gledaju kroz prste đacima dali su oni svesni toga dase tim potire pravilno učenje Srpskog kao i dasu deca naša budućnost a jezik srestvo ko je služi za produženje tradicie nacie i uopšte svega štoje vredno. kako je ono naš velikan stefan nemanja jedared izjavio a koje je zapisao njegov najmlađi sin rastko u narodu poznat kao sveti sava: čuvaj čedo moje jezik kao zemlju. ja neznam kako da reagujem nato sranje od odluke osim mojim ličnim stavom u obliku ovog posta.

profesorka dragica

9.6.12

Od muke do odluke

Na početku da se malo pravdam jer nisam pisala od kraja aprila. Evo, idem u ćošak! Nije da nisam imala vremena, ali neke stvari su bile prioritet. Prvo da se pohvalim, završila sam fakultet. Hell yeah! Bila je to mukotrpna borba, posledica jedne odluke u životu kad si mlad i zelen, pa ne znaš šta i kako, ali to srce... Izgurala sam i to uspešno. Što se kaže: Nikad ne odustaj! Ali, šta sad, odustajala sam milijardu puta nešto i onda shvatiš - ma, nema odustajanja, stao si tu i tu se stalno vraćaš dok ne naučiš lekciju. Hardkor, znam, i koštalo me je mnogo živaca i eto, sad sam mnogo mudra postala, pod lupu da me staviš.

Dobro, na neke odluke u životu ne možemo da utičemo. Neke odluke nam ukenja i izjalovi spoljašnji faktor, npr. oružani konflikt velikih razmera - tri slova vodoravno. A klinac si. I tek treba život da ti počne. Igraš se u pesku, s lutkama, s autićima, lopte, prve ljubavi - prva cigara - prvi poljubac. Krećeš u nekom pravcu, razvijaš se relativno normalno, stičeš afinitete prema npr. matematici, fizici, jezicima, dizajnu, i već si na pragu da doneseš prvu najvažniju odluku u u tvom životu: ŠTA UPISATI POSLE OSNOVNE? Roditelji treba da posmatraju decu u tom periodu, šta vole i šta žele, ali, pre svega, ti moraš da odlučiš šta ćeš da upišeš - jer od toga ti zavisi sledeća najvažnija odluka.

Druga najvažnija odluka, pod pretpostavkom da nećeš da radiš u trafici i vraćaš žvaku za kusur: ŠTA UPISATI POSLE SREDNJE? Ako ti je život tekao nekim tokom i nije izdžunglašen spoljašnjim faktorima, trebalo bi da već znaš otprilike u kojem pravcu sve to ide. Pratiš jednu finu liniju, raduješ se da ćeš da radiš to što sad studiraš i sve teče fino. Mlad si čovek pun optimizma i entuzijazma. Još nedovoljno iskusan, indeed.

Završavaš fakultet. Stojiš na pragu treće najvažnije odluke: POSAO. Šta? Gde? Kako? Kuda? U veći grad? Ostati gde jesi, zadovoljiti se prosekom? Ali tu su i Iva i Tamara i Majko Majković i kul ti je sa njima, probaš tu da nađeš posao. Neki krš, ali svake subote možeš da ideš na pivo sa dobrim drugarima. Stagniraš. Udobno ti je da gledaš život kako prolazi i drugi prave iskustva, a ti pišeš o njima i kao učiš. Ali nema šanse. Kad tad, stići će te, ili što bi rekli: "ako ne platiš na mostu - platiš na ćupriji." Ili završiš kao klošar na adresi: Ispod mosta bb. Ovde važi: "learning by doing".

Četvrta odluka: SA KIM? Specifičnost ove odluke je što ne zavisi ni od jedne prethodno donešene. Znači: upisaću to, da bih posle mogao ovo, da bih mogao da radim ovo, da bih našao nekog s kim ću da zasnujem familiju jer on ima dobre gene i ja hoću da mi dete bude doktor nauka. Ne! Ova odluka nije moranje. Nije dužnost. Nije obaveza. Ova odluka je nagon, čist, iskonski. I njega ne možeš da zaustaviš, da kontrolišeš ili da ga zauzdaš. Ili što reče onaj patetik iz Panonije: "To ne bira pamet, nego srce."

Šta smo naučili iz ovih isprosipanih reči po monitoru?

-Sve odluke koje smo samostalno doneli su prave - jer bez njih ne bismo bili ono što smo sad. Da je deda baba - imao bi sise. Nećemo nikad znati šta bi bilo kad bi bilo, da sam ovo, da sam ono.
-Nijedna odluka ne mora da bude konačna, ali što da se vraćamo tamo gde smo već platili? "Panta rhei" što reče Heraklit - sve teče, sve se menja.
-"Kajanje je najgluplja stvar na svetu. To zbog čega se sad kaješ si u jednom trenutku stvarno želeo, i to je to." by @ZlicaSa100Lica.
-Nikad ne odustaj!  -"Gde se jedna vrata zatvore, druga se otvore."
-A, evo i da pomenem skype status jednog dečkića što me je entuzijastično muvao, a mlađi od mene 11 godina: "Ne ostvaruju se snovi - ostvaruju se ciljevi." Ako si mi rekao.

I sad? Treba kročiti u život, surovu džunglu, pripremljen potpuno, opasan i naoružan. Ali čime? Pa, i ja ga tupim ovde već redovima i redovima, a ništa ne činim. Na posao!


23.4.12

Oda Bolesti

To je Srbija. To su izbori 2012. Valja preteći konkurenciju, valja i da ovi "žuti" ostanu na vlasti. Izvinjavam se čitalačkoj publici, ali autorka je pristrasna, kako ne bi, kad su izbacili savršenstvo političkog marketinga, spot, tekst pesme, intonaciju, i sve to praćeno orgazmičnim uzvicima negde kod "Šekspira". 

Kapiram ja da ovi "prozapadnjaci" svršavaju na Šekspira. Eto, verovatno je i pevačica doživljavala vrhunac dok je čitala "Hamleta". Mada, da se ja pitam, ja bih svršila negde kod kajmaka, rakije i šljiva - bio bi to trostruki orgazam i bio bi pro-srpski. Dakle, totalno su dispozicionirali orgazam. Veliki propust.

Onda, kako, bre, nisu pomenuli PRASE??? Ili još bolje - PRAGNJE? A, AJVAR? Gde je ajvar što se sprema danima, dok cela Srbija miriše na paprike?

Big Ben su pomenuli, a Hram Svetog Save, a Studenicu, a Ravanicu, a Žiču?? Berlin, Novi Sad, Beograd, Bajaga? Bajaga i Stonsi su gradovi koji se nalaze, moliću lepo, na kojim geografskim podeocima? Pa, autor pesme kao da nikad nije igrao "zanimljive geografije". Sledeći put kad budem igrala to, grad na B - Bajaga, na S - Stonsi. Pa kom obojci, kom martinke.

Zatim dolazi naša čuvena teniska ekipa. A gde je Zimonjić? Tipsarević? Oni kao nisu bitni za srpski tenis? Zaboravila sam da pomenem da je Tadić bio na sa'rani Noletovom dedi. Svaka čast. Sigurna sam da bi i britanska kraljica o'šla na sa'ranu Marejovom dedi, ipak je on zaslužan za mark.. uspeh tenisera. U svakom slučaju, eto našeg BoTe par dana kasnije, čilog i vilog na Beogradskom maratonu. U zdravom telu - zdrav duh. Ili kako beše na latinskom "Mens sana in corpore sano". Ma što ne ide da okopava kukuruz onim seljacima što nemaju goriva za traktor? Onda bi imao i ten i duh. Ali to je već agrarna politika, u nju ne pačam.

Poslednji deo pesmice odnosi se na fudbal. Najvažniju sporednu stvar na svetu - kažu neki. Nego nije mi jasna jedna stvar. Nabrojali Bajern, Inter, Čelzi,  Real, a nisu Zvezdu i Partizan? ALO!?!? Pa šta je s mozgom? Kad će vam oprostiti navijači Partizana i Zvezde? Nikad! Ima da vam polupaju čitav Youtube i da se slože u komentarima. A onda će biti smak sveta. Ili je već počeo? Bem' ga, smak Srbije već jeste. 


Oda radosti - demokratska omladina Prokuplje - poslušati i pogledati ->>>OVDE 


PARIZ, LONDON, MADRID, BIG BEN, BERLIN, RAŠKA, NOVI SAD BAJAGA, BEOGRAD, STONSI, BUDIMPEŠTA, DUNAV, PRAG, NOLE, ANA, JECA, ANDRIĆ, TESLA, NJEGOŠ, HILANDAR KAJMAK, DRINA, SAVA, DALI RIM... ŠEKSPIR, RAKIJA PUPIN, BERGMAN, MOLIJER ŠUMADIJA, ŠAMPANJAC ŠLJIVE, VARDAR, BARSELONA, KARNEVAL, VENECIJA, PREVER, BOVI, RAJNA, SENA, FRUŠKA GORA, AVALA BAJERN, INTER, ČELZI, REAL, BETOVEN... S R B I J A 

by Blentoven

16.4.12

Ne, dete, nije te donela roda, niti su te našli u kupusu!

Na ovom blogu ima svakakvih tema. Nije čudo, imam svakakva interesovanja, i obično pišem o onome što me "dotakne" na neki način. Pre neko veče, naleteh na neki klipić na netu: Seksualno obrazovanje za decu u Belgiji. I pročabrljam da vidim o čemu se radi, jer sam ugledala neku kreaturu koja treba da predstavlja Gos'n Njega, kome, ovom prilikom, nećemo spominjati ime jer je to "sramotno" i "đavolja rabota". 

U svakom slučaju, u daljem tekstu - zvaćemo ga - "Šampinjon", se razbaškarao preko neke livade, veseo i razdragan i odlučio na nekom proplanku punom Belih Rada da iždžara sebi. Ono što je mene prenerazilo jeste što Šampinjon ima ljudsku glavu i kikoće se kao da ga muče sredjnevekovnim metodama lizanjem soli sa tabana. Dakle, sav je u happy fazonu dok skakuće gore-dole-levo-desno-bre po livadi, pritom igrajući "žmurke" uz pomoć svoje "šubarice". U jednom trenutku više ne može da izdrži i bukvalno "pršti" od sreće otelovljavajući trenutak blaženstva. Nakon ove slikovite scene Šampinjon pada kao pokošen i pretvara se u Šampinjon-juniora.

Razmislila sam na momenat. Da li može biti toliko teško i komplikovano objasniti deci seksualnost? Mislim, ja još nisam majka, pa možda ne mogu da zamislim koliko je "jezivo" i "sramotno" to rasvetljavanje pojma, ali ovakve scene te nateraju da se zapitaš. 

Znam po sebi, deca su užasno radoznala i ona će sve da pitaju ako im nije jasno. Tako se sećam, jednom prilikom sam pitala roditelje sa nepunih 11 godina: "Šta je to orgazam? I zašto se nekad kaže orgazam - nekad organizam?" Mislite da sam dobila odgovor? Ne. Nekako sam osećala da je to neki "tabu" i bolje da idem da perem sudove i radim domaći nego što pitam te "sramote". 

I sad zamišljam sebe u toj situaciji. Dođe klinac iz škole i pita: "Mama, mama, šta je to seks?" I ja, kao neki debil odgovaram: "Šta si rekao? Keks? A, keks, sine to ti je..." kao u onoj urnebesnoj sceni sa Čkaljom. Ili me pita: "Kako nastaju deca?" I kako da mu odgovorim? "Znaš sine, donela te roda." ili "Našli te u kupusu" Dete nije glupo. Što god da mu kažem, a da nije ono što treba da bude, stvara neki mali jaz nepoverenja između nas, koje će dete da iskoristi kao "kredit" za ono o čemu njemu bude "neugodno" da priča. Bar, ja tako mislim. 

Pobogu, šta mu reći, a ne slagati ga? I zašto, uopšte, razmišljam o tome-kako? Zar nije prirodna stvar objasniti mu sve bez uvijanja? Čemu uopšte tabuiziranja? Eto, dete je samo pitalo. Ne mora da znači da će on sad odmah da "prisloni" neku Maricu preko plota. To će, ionako, uraditi kad dođe vreme.

Pustiti mu gore-linkovani imbecilni video da se obrazuje sam? Ma, da li će ukapirati? Može, eventualno da pita: "Je l' ova pečurka otrovna?" 

Da se napravim pametna, rekla bih mu kako stoje stvari i još ga odvela u knjižaru i kupila mu knjigu za decu u kojoj je objašnjeno sve. Nek' čita, nek' se obrazuje i šta mu nije jasno - nek' pita. Iako se desi da propusti nešto, nadoknadiće kad za to dođe vreme, ali jedno neće propustiti - poverenje.

11.4.12

Majstorice, matica i šrafovi

Juče poslepodne dogovorim se sa drugaricom da popijemo kafu, našu tursku čemerušu, te da se išćakulamo, gledamo u šolju i zabodemo po želju. Ženske priče i ostatak. Klasika. I kaže ona: "Ajd' naleti ti do mene bajsom, lakše ćeš." -"Ajd', odgovorim ja, spremim se, sednem na svoju novu Gudereit aždajicu i šibaj uz brdo.

Došla, parkirala svoju alu na uličicu, odmah je vezala da mi neko ne bi došao na ideju da je ukrade, ehm, tri metra od mene, ali šta je sigurno - sigurno je.

Zasele, kafa skuvana. Izlilo se malo na tanjirić, ali neka, imaćemo lepe muževe. Videla sam joj nešto za pola meseca, ona meni belu trojku i tako neki lepi glas iz daleka. Dosta smo gledale. Bodi želju. Zabole. "E, lepa ti je želja, ostvariće ti se." -"Hvala, baš lepo, i tebi će."

Ponestalo nam malo ženskih tema. Elem, pogled nam padne na mog vezanog roza Guderajta. Inače, ponos i dika za 10 evra. Reko: "E, o tome sam ti pričala, idemo prijatelj i ja jedno jutro na otpad, i kupimo biciklicu za 10 evra. Džaba, bre. A sve mu radi. Čak i svetla. Doduše, zbog tog dinama me zaustavljaju ljudi i pitaju šta rkće tako. Ljudi, dinamo na zadnjem točku. 'Bem ga, kao da vozim friziranog juga sa probušenim auspuhom. Samo ima caka. Ne radi mu levi menjač. Lanac mu stoji na najmanjoj glavi od ove velike glave lančanika. I može on da menja, mogu i ja da vozim, ali nekako je to sporo. Kapiram da treba da se zategne nešto". Mislim, ja znam baš.

Kaže drugarica: "Ej, ma popravljala sam ja bajs zilion puta, kontam se u to." -"Odlično, pa ajd' pogledaj ga." kažem ja.

Uzme ona  ključeve, šrafciger i opiči po šrafovima. Pogleda levi menjač i kaže: "Jao, pa fali ti ovde ručica."  Ja zabezeknuta, pa kako to nisam primetila. Mislim to je samo ručica levog menjača, Ček' šta je to menjač? Šta je ručica menjača? Znam samo da je marke Šimano. I da tu desni služi za menjanje, levi, nemam pojma. Za nešto. I predloži drugarica: "Vidi, sad ćemo da promenimo lanac na srednju veliku glavu, da ti bude udobnije da voziš po gradu." Valjda je mislila u drugu brzinu, ja i dalje tehnički retard. "Pa, ajde, menjaj onda." -kažem ja.

I uzme da odvrće desni menjač, i sad ćemo da prebacimu tu skalameriju sa desnog na levi, odnosno, tako da prebacimo lanac na tu drugu glavudžu. Odvrnule mi ribe desni i levi menjač i skontamo kako levi nije isti kao desni, još je nekako i faličan, fali mu ta ručica. I u "ne bi ja tu ništa diro" fazonu. Ostavimo levi da se odmara. 

Vraćaj sve nazad na desni, a nismo upamtile redosled. Zapravo, nije ona, a ja se na nju oslonila, to jest, rodila sam slona... I sad, ima tu ta neka žičica, koja mora da "na'vata" nešto, verovatno, da se okreće slobodno ta ručica menjača, odnosno, menjač. Slaži prvo tu žičicu, posle neki ležaj, tanjirić, tacna, nemam pojma kako se to zove, posle tacne ručicu, posle ručice - maticu. Maticu smo uglavljivale sat vremena. I nikako. Neki matorci prolaze ulicom, guraju neke kontejnere, ali da naleti neki biciklista - ma, nema šanse.

Mučile se tu sa maticom, pobelele već i doseti se ona: "Ajde da okrenemo bajs naopačke, pa sa gravitacijom lakše ćemo da nabijemo maticu." Okrenemo Guderajta i navali na maticu. Opet ista procedura: Žičica koja "navaća",  ležaj - tacna-tanjirić, ručica, matica ne ulazi, pa ne ulazi, krivi se, ne da se zavrnuti. Sat vremena zavrćemo k'o pomahnitale izenu maticu. Malo ona, malo ja, nabijamo maticu na ono šta štrči, šraf, valjda. 

I nabadaj, navrći, pravi drugi raspored "delova". I ništa. Napolju već počelo da se smrkava, nama pomoći nema. I njoj sine lampica: "Pa, treba da navrćemo maticu u drugom smeru, pošto je bicikla naopačke." -"Eureka!!!" Vrtimo u smeru suprotnom od kazaljke na satu, kad ono, gle čuda u slamenom šeširu - ulazi matica bez problema. 

Srećna kao mali majmun, odnosno, majmunica, kažem: "Aj' ti to zavrti, zategni, pa da se razilazimo, mrak je već." 

Ona počela entuzijastično da zavrće, kad ono, paaaauuhh, polomi se šraf, ostao zajedno sa maticom i nekim klinčićem - nekom malom međumaticom u onom alatu sa rupama za zavrtanje matica. Desio nam se majstorski peh, stručno žargonisano.

Ali, ne odustajemo mi. Izeš maticu, daj da namestimo žičicu, tanjirić, ručicu i nabijemo šrafove i to je to. Bog da nas vidi. Kaže ona: "Aj' ti ovaj mali zavrći, ti umeš sa malima imaš tanje prste." A ona će veliki, pošto ima deblje prste. Bez komentara.

I zavrnemo mi te šrafove, ona natakne veći, ja, siroče, manji. (Ko ovde ima pokvarenu maštu, imam i ja, nije problem). Elem, nek' samo drži, dovešću već nekako bajs do kuće, pa kod majstora drugi dan.

Podigle bajsić na točkove. Da isprobam da vidim da li mogu da vozim. Ono neće pedale da se okreću. PA, ŽIVOTE, što me vozaš toliko? Stojim na bajsici nasred puta, cerekam se celokupnoj situaciji i kontam kako da doletim do kuće sad. A, nemam mesečnu za bus.

Reko: "Idem ja, pa guraću ga, šta sad?". Kaže drugarica: "Pa, sorry, stvarno, bilo je iz najbolje namere." i uzme da petlja oko ručice, kaže: "Pa, kako neće pedale, nismo ništa valjda promenile?" Ne znam ja ništa tu. Ona povuče ručicu desnog menjača i paaaaaaaaaaaaaaaf, sve se raspalo i poispadalo u miljardu delova. Odakle svi ti delovi se sad odjednom stvoriše? Pitam se ja, a pita se i ona.

Skupljaj to sve u neku salvetu, delove u džep i begaj, mrak se uveliko spustio. Kad, vidi čuda, pedale se OKREĆU. Opet hepi, najašim na svog ranjenog zmaja i u nekoj međubrzini odšegeljam kući, dok su ulične svetiljke pravile senku točkovima mog Gudija...

4.4.12

Kontrapercepcija


















-I, šta kažeš? Ti si protiv kontracepcijskih pilula?
-Apsolutno. I za to imam milion razloga.
-Aha, navedi nekoliko.
-Prvo, što to nije prirodno, drugo što sprečava ovulaciju koja je prirodan proces kod žena, treće što ti utiče na mozak, četvrto na apetit, peto utiče i na izbor partnera, šesto.. da nastavim?
-Ček', kako utiče na izbor partnera?
-Pa, lepo. Žene koje uzimaju pilule su veštački hormonski promenjene i izabraće one partnere koji u tom momentu odgovaraju njihovom hormonalnom stanju.
-Hm, pa zanimljivo, nisam to znao.
-Zar nije logično? Uostalom, znam o čemu pričam. Probala sam i ja to sranje da uzimam, mesec-dva. I osetila sve odvratne propratne pojave. Ono, jes' siguran seks, ali siguran 100 posto. Uopšte, ali uopšte nisam imala volju ni želju, da ne pričam koliko bih pečenu piletinu uvek rado zamenila za seks sa partnerom. Ma, ne samo pile, sve.
-Šta? Pojačavaju apetit?
-Itekako, pa samo sam jela. I nekako, svaka dlaka ti smeta. Razdražljiv si, plačeš bez razloga, sa razlogom, ja nisam više bila ja, a libido NULA.
-Pa, kako? Mislim da si ti ekstreman slučaj. Moja devojka uvek ima želju za seksom. Hoho.
-A, je li tvoja devojka probala da se skine s pilulica?
-Pa, nije još. Ne planiramo porodicu.
-Ali, kapiraj, kad dođe to vreme da se ona skine s pilulica, zar ne misliš da se kod nje neće nešto promeniti u vezi tebe i njenog libida? Jer, napokon će imati svoju ovulaciju. A žene tokom ovulacije biraju muževnije primerke.
-'Oćeš da kažeš da sad nisam dovoljno muževan i zato je ona sa mnom?
-Ne, nisam to rekla. Desiće se neke promene kod nje, verovao ili ne. Mislim da nije normalno da devojčice čim se ispile i polno sazriju počnu da koriste pilule. I to se onda još stalno potencira. I niko ne gleda da li je to i kako štetno, a uključi samo razum i logiku, i shvatićeš da itekako šteti. Pa, alo, ljudi se razvode, jer nakon nekog vremena više ne mogu da se podnesu, jer nakon "skidanja" nisu "hormonalno" kompatibilni.
-Ali, ja sam odlučio kad uđem u brak da se sterilišem.
-Da se šta???
-Sterilišem.
-Ček' nisam dobro čula. Zašto bi se dobrovoljno sterilisao?
-Mislim, kad budem imao dece, pa posle toga da mogu da prskam bez straha da ona zakevi. A, ona da ne bude dodatno opterećena hormonima i spiralama i čudima.
-Ne znam kuda ovaj razgovor vodi. Pa, čoveče, kako razmišljaš? Jebemu, bre, je l' tebi važnije da prskaš bez bojazni da će ona da zatrudni od saznanja da si jalov posle toga??? Ajde, reci mi, molim te.
-Pod uslovom, naravno, da već imamo dece.
-A, šta, ako se desi da te žena prevari ili da nakon godina shvatite da niste jedno za drugo? I tako jalov ćeš da hodaš svetom i da zasnuješ porodicu s drugom ženom?
-Mislim da preteruješ.
-I naposletku, kako će ta žena da gleda na tebe, tvoja, zbog koje si se sterlisao? Zar se ne pitaš?
-Pa kako, biće srećna.
-Blago njoj. Ja vas ne razumem. Otklonićeš ono što te čini muškarcem, zar nije to pičkasto? Ma, nemoj samo da budeš odgovoran. To je, između ostalog, jedan segment koji čini pravog muškarca. Nema oplođavanja, ali ima karanja do besvesti. Kako površno. Sad sam se iznervirala. Jako. Ne mogu da verujem da tako razmišljaš.
-Ej, nemoj da vređaš ti sa svojim konzervativnim balkanskim mačo sranjima.
-Nisam ja konzervativna. Samo želim da to bude "real thing" i prirodno. Kakvo sterilisanje, pičke materine? Pa ne mogu da zamislim muškarca koji bi namerno to sebi uradio, a da mu ja budem žena. Ma, alo, čoveče!?!?!?
-Smiri strasti. Dobro, drugačije razmišljamo. Nije razlog da se tako ožučiš.
-Ma, kako hoćeš. Tvoja stvar. Ja ti supu neću kuvati.
-Ček' sad si ti besna?
-Kažem tvoja stvar. Ali ne shvatam. Nebitno. Operiši se. Operiši se i od odgovornosti prema svojim postupcima.
-no comment
-...

18.3.12

Brakorazvodna

Konačno da sednem malo da napišem neki post. Prošlo je mesec dana od poslednjih produkata mog mozga u vidu nekih pesmičaka, ništa značajno za publiku, ali zato za autorku. Dešavale su se neke promene na privatnom planu, zbog čega su familija, rodbina i prijatelji pomislili da sam dobila onog "Nemca što sakriva stvari po kući" pa se ne sećam više da imam privatni život izvan računara.

Trajalo je to prilično vreme, taj moj brak.. I zbog njega sam zapostavila sve ljude. Znate, mnogo je ljubomoran bio. I samo je hteo da posvećujem njemu pažnju. Kao da je centar mog sveta. More, breee. Urnisao me je. Ali, rekla sam sebi: Ili ćeš da prekineš s njim u najkraće vreme ili će još da ti zagorčava vikend, a i radne dane i praznike. 

I tako odlučim ja da mu se zgadim. Znate ono, hoćete nekog da se rešite, i onda pokušavate da glumite štipaljku, tako da ne može da diše od vas. Nisam mu davala lufta, no-no. Samo kad sam spavala. A i zbog njega sam opet počela da pijem kafu, damnit. I kao sve danas ću sutra ću, a ono se gomila frustracija, gubim sebe i svet oko sebe. Nigde živog čoveka. Počela sam da razvijam emotivni odnos sa mašinama i kompjuterskim programima. Emocija više nije bilo, ni sa moje ni sa njegove strane. Samo papirčina pun sto i neke formalnosti.

Jedva sam čekala da se to među nama završi. Nije imalo smisla to odugovlačenje, pa me je koštalo nekoliko neprospavanih noći, dok sam sabrala misli, osećanja i sakupila rasute papirčine sa pisaćeg stola. Sve što je ostalo iza nas spakovano je u 72 kucane strane našeg zajedničkog života. Obavijeno crnim koricama. U ponedeljak 12. marta tekuće godine, napokon smo se razveli moj master i ja. Sad sam happy single.


18.2.12

Beskonačno






















Čekala sam
da skuvaš beskonačnu kafu
koju ćemo ispijati u beskonačnom nizu
beskonačnih vremenskih tačaka.
Sedeli smo beskonačno,
ti za radnim stolom,
ja u svojoj fotelji podvijenih nogu
i ispijali beskonačnu kafu.
Puštao si beskonačno muziku,
koja je bila beskonačno distancirana
od moga srca.
Nisam osećala beskonačno dugo.
Brojali smo beskonačne dane
koji nisu imali smisla.
Beskonačno mi je falilo
da se smeješ na moje šale.
Prolazili su sati, kafa se hladila,
sa čežnjom sam čekala
drugi nalet beskonačnih kapi.
Čekala sam da se dogodi
ono nešto posebno
što bi obeležilo taj magičan trenutak
ispijanja beskonačne kafe u dvoje.
Beskonačno sam čekala.
I nije se desilo. Ništa.
Samo beskonačna dosada
i beskonačno uživanje
u crnoj aromatičnoj tečnosti.

13.2.12

Jedinice i nule

















Planeta Zemlja.
Vek - dvadesetprvi.
Kibernetička revolucija.
Doba interneta.
Socijalnih mreža.
Lažnih profila.
Patologije.
*
Postavljamo pitanja.
Google odgovara.
Umesto ljudi koje smo mogli da pitamo.
Najmanje deset emocija koje smo mogli da podelimo.
Ljubavi koje su mogle da nastanu.
Pozivi na kafu sa šlagom koji se nisu desili.
Osmesi koji nisu izazvani.
Grimase zadovoljstva.
Zgražavanje.
Ushićenost.
Euforija.
*
Završavamo na forumu.
Nekom sajtu.
Iskaču reklame.
Baneri.
Bodu oči.
Iritiraju.
Sa druge strane monitora.
Nastavlja da postoji.
Život jedinica i nula. 


8.2.12

Pauk Mića u službi nauke

Ako ste čitali kakvu muku paukovi imaju da bi oplodili ženke i kako se one arogantno ponašaju prema malim kaskaderima, a pogotovo prema velikim bilderima pumpadžijama, onda vam neće ni ovaj tekst pasti teško.

O čemu se radi? Naučnici iz NASE su nešto eksperimentisali sa našim paukom, zvaćemo ga Mića. A, on ko svaki pravi vredni pauk, uredno se javio na ispitivanje da pokaže tu njegovu divotu od mreže. Međutim, čike u belom su ga malo zajebali i ubrizgavali mu različite gudre pa ga testirali. 

Mića je dobio prvi dan svoje sledovanje Ekstazija. I ajmo, odmah na posao. Jes' da nije neka GOA žurka, ali daj šta daš. Zapravo, dobio je "Marš na Drinu", da ga seća na rodni kraj. I krenuo on da plete mrežu ko ludak. Nije mu važno bilo kakva će mu ta mreža biti, samo je divljao i hiperaktivno skakao sa jedne na drugu nit. "Pa, šta ste mi to dali? S ovom mrežom ne mogu da uvatim ni skarabej bubu da mi se zalomi tu iz Južne Afrike." 

Bilo kako bilo, naš junak je par dana kasnije bio na LSD-u. Zaukao se da plete mrežu po nekim svojim pravilima. Utripovao pauk lepo da to tako treba i nema zvezde koja bi ga mogla odvratiti od mustre. Posle kad je završio, udario nožicom po čelu, pogledao ručni rad i procedio: "Auuuu, lebac ti, zaboravio sam poprečne potke, realno, komarac da upadne, ne bi se upleo."

Sledeća droga kojom su ga častili nalazi se u tabletama za spavanje. "Vi mene zajebavate, pa zaspaću usred posla." Započeo Mićko svoju mrežu i odjednom mu se prispavalo, a što mu se prispavaloooo. Zasp'o pauk a kad se probudio, pogleda svojih žlezda delo i prozbori: "Ovako retardiranu mrežu još nikad nisam ispleo, specijalac."

Kad se povratio od pilula za spavanje, red je bio i za jednu dozu kofeina. A Mića jedva dočekao da se malo aktivira. "Pa, ne znam je l' sam došao il' sam pošao? S koje strane da počnem? Ovo je ludilo, ne mogu da se skoncentrišem, ne znam gde je levo. Kako beše ono početak? A možda bolje ovako? E, nećeš sine, majci više kafu da piješ ni sa tetkom Dušicom, pa makar ti dozvolila da zabodeš tri želje na crveno slovo" Kad je završio, pao je u nesvest od šoka. 

Poslednje sledovanje beše sledovanje vutre. I sad bi on najradije sedeo negde na Džamejci i slušao "My cup is running over" ali ne, Mića mora da plete. "Ajde, jebo vas ja". Krenuo Mićkan da plete, i smorio se ubrzo zatim. Ispario entuzijazam, ma kakvi - opala motivacija. Drugim rečima: bolelo ga ćoše za sve i mrežu i nauku, i NASU i ljude u belom. Tek kad je završio mrežu i ugledao, počne da se cepa od smeha: "Ahahahahaa, koji sam ja kraaaaaalj!" 

Na kraju je naš Mića, za uzvrat što je bio deo eksperimenta dobio od naučnika na poklon devet paučica devica i vikend na Džamejci. Kralj si, Mićko, jesi.

DROGA - NE! STOP DROGAMA!


31.1.12

Mama, tata, silovao me školski drug!

Ne znam kako da počnem ovaj post, Znate ono, kad zanemite, a morate da reagujete? Nekako verbalno, ili pomoću gestike, mimike. Ali ne ide. Možda bi prava reakcija bila čupanje kose i blejanje u jednu tačku otvorenih usta.

Naime, pročitah jutros tekst pod naslovom Silovao druga iz odeljenja i prvo što mi je palo napamet: Glupi, senzacionalistički tekst, naduvan od novinara. Odmah zatim: Sigurno negde u bolesničkim sjedinjenim državama. Hvatam okom podnaslov: POŽAREVAC!??? U Srbiji? Dečak silovao dečaka?

Ne mogu da se opasuljim. Čitam dalje tekst. Razmišljam. Svi smo kao deca, manje više bili izloženi po školama jednoj vrsti mobinga. Znate, imate klempave uši, pa vas zločesta deca nazivaju Propelerko, Klempo, imate izbačene prednje zube pa vas nazivaju Duško Dugouško ili već kako. Deca su nemilosrdna i mali demonstratori sile.

Beše to nekad kad je mobing bio samo mobing. Kad je štreber bio samo štreber. Kad smo krišom pušili iza škole, punili vodom kondome pa se gađali njima. Drugim rečima, proživljavali svoje pubertetske nestašluke svakojako. Imali smo svoje idole iz viših razreda, neke bad boy-se koji su duvali svoje početničke cigare i cugali pivo da bi zadivili devojčice ili se dokazivali pred ostalim beta mužjacima. Beše nekad...

Onda došlo to neko ludo doba, taj internet, fejsbuk, google, video igrice prepune nasilja, pucačine, boleština. Deca su se osilila, roditelji ih puštali. Kupiš mu play station i mirna Bosna. Igra se, surfuje po netu, pravi profile po fejsu. Sećam se onog slučaja kad je dečak zaklao psa, odsekao mu glavu i okačio na fejsbuk. Ma, kakav si baja! Pravi si Alfa! Bolesni, doduše.

Zaboga, kakve to mlade ljude pravimo od dece? Pa nova era je pokucala na vrata već odavno,a mi ostali da se šećkamo u izgaženim natikačama. Pod "mi" mislim na sistem koji nije pripremljen za ovakve ispade. Sistem jeste tu da ukroti i kažnjava, ne da plaši. Roditelji su ti koji moraju da vaspitavaju sopstvenu decu. Ne fejsbuk, ne super nanny. Škola kao vaspitač broj 2. Da se uvede kao OBAVEZAN predmet seksualno obrazovanje, ne veronauka, to je prevaziđeno odavno. Ako ćemo iskreno, šta smo naučili od današnjih popova? Ljudi u crnom, puštaju brade, pevaju i voze skupa kola, a ponekad i prisiljavaju na bludne radnje male dečake. Svaki roditelj, ako bude želeo, može da prenese detetu tradicije i običaje, koju slavu slave i ostale stvari. Religija je INDIVIDUALNA stvar. Isključivo. No, to je tema za neki drugi post.

 Na porodici je da decu lepo vaspita i unese im osnovne vrednosti. A, škola je tu da pripremi dete za život, da ga obrazuje, da ne luta kao zabludela ovčica. Jer život je surov, a klinci danas prepušteni sami sebi.


23.1.12

Nizak momak - pa sladak

-Ćao, kevo, šta ima, šta se radi?
-Evo, ništa, malo po kući. Što si unezverena tako?
-Upoznala sam jednog dečka.
-E, neka si, super.
-Ma kevo niži je od mene za glavu.
-Ako, pa šta ima veze? Jedan italijaski fudbaler je oženio neku košarkašicu, baš pre neki dan videla na tv-u. On prcmoljak, ona neboder, i šta im fali? Vole se ljudi.
-Jeste, vole se parama.
-Ih, i ti si neka, možda se baš vole?
-Ma, vidim ja ti 'oćeš mene što pre da udaš pa ti svejedno što on ima metar i želju da poraste. Mislim, žao mi je, ali providna si.
-Pa nemoj tako. Šta ako je on ispravan čovek? Vredan? Radan? Dobar? Zanimljiv? Šta ako bi te držao kao malo vode na dlanu? Ti sve uvek moraš da pokvariš već na početku.
-Ama, ženo, šta da radim s njim? Da ga vodim na ringešpil i kupujem mu šećernu vunu?
-Nemoj da si bezobrazna.
-Ma, šta navijaš za njega, nisi ga ni upoznala?
-Ne navijam. Meni svejedno. Samo ti kažem da pogrešno razmišljaš. Kad se dvoje vole, onda nije bitno što je ona malo viša od njega.
-Mama, ona nije malo viša od njega, ona je taman da se on popne na hoklicu da je poljubi. Skoro pa tragično.
-Ljudi su budale. Evo, ja slušala, neki čovek u Rusiji bio zaljubljen u visoku devojku, on nizak i pošto je imao para odlučio da produži noge. Da, obećali mu da će za desetak cm da mu produže noge. I šta se dogodilo? Momku su produžili noge, ali je pao u kolica. Eto, to je tragično. A ti izmišljaš tu neke besne gliste.
-Ok, da se razumemo, samo sam spomenula tog dečka, a ti si već smislila priču o tome kako će da ti bude zet. Hehehe, bože.
-Dobro, daj mu šansu, zabavljaj se malo s njim. Možda je stvarno ok.

(telefon zvoni)

-Pa javi se, što si takva veštičara!
-Neću, ne mogu, ne želim.
-'Oćeš da ja odem u drugu sobu?
-Ne, ali neću da mu se javljam, ostaćemo prijatelji.
-Ok, ako si odlučila tako, ali javi mu se, kako možeš da se ne javiš na telefon?
-Joj, bože. Ajde, zvaću ga kasnije, ionako nema od toga ništa.
-Kako 'oćeš, baš si ti čudna neka.
-Izgleda.

(zovem)

-Ej, ćao, ovaj, stigla sam. Ako ti nije problem da me uzmeš kolima...
-Ma nije problem, sve je ok, kad treba da dođem po tebe?
-Pa dođi tako oko 20h.
-Ok.

(kasnije tog dana)

-Dobro je da smo se našli, hteo sam s tobom da razgovaram.
-O čemu? (raskid, 'oće da raskine, sigurno 'oće)
-Ovo između nas dvoje, nisam to tako zamislio.
-Hm, znaš i ja sam htela da razgovaram s tobom o tome. (možda ipak neće) Ti se meni sviđaš i ja bih nešto više s tobom.
-Vezu? Pa nisam tako mislio. Ja..ja..ja... imam loša iskustva ceo život sa tim. Nisam ja uopšte za to. Imam neotplaćene dugove i trista miliona čuda..i..i..i (stan i zavese, moram da plaćam društveni samodoprinos i članarinu u gradskoj biblioteci.)
-E, ali, znaš, ako je to zbog razlike u visini, mislim, meni nije problem (nosiću baletanke ceo život, a ti ćeš da hodaš po kanalima i kolovozu).
-Ma, ne, šta ti je? Samo nisam trenutno za vezivanja.
-Onda, da kažemo jedno drugom zbogom? Onako prijateljski? (onako da te ne vidim nikad, a ni tad)
-Ako si tako odlučila..
-Da, odlučila sam tako. (slomio si mi srce, patuljku jedan baštenski) Sad me odvezi kući.

I sve je bilo kako obično biva. Nazvala sam kevu i rekla joj:

-Gotovo je s njim. Ja sam htela vezu, on nije. I onda smo se dogovorili da se više ne viđamo.
-I? Kako ti je sad?
-Grozno mi je. Plačem.
-Htela si da ga ostaviš?
-Pa jesam. Ali me zabolelo kad je rekao da on ipak neće.
-A ti? Je l' si htela?
-Pa, sad jesam.
-Ne znam šta da kažem.
-Maaa, ionako bismo bili smešni ko crtani film...

(keva koluta očima s druge strane žice, tražim njegov broj u telefonu, grozničavo brišem...)


17.1.12

Maziće me i voleće me, i zvaću ga Tviter, Tvića

- Dobar dan! Ja sam @queenjungle, bivši zavisnik od Twittera.
- Dobar dan, gospođice, i dobro došli. Recite nam, otkud vi ovde u realnom svetu?
- Heh, paa, shvatila sam da od društvenih mreža nema 'leba.
- Kako mislite "nema 'leba"?
- Mislim, sve to što se dešava tamo, dešava se u vašoj glavi na neki način. Ako se okrenem oko sebe, vidim veš koji treba da operem, termine koje moram da ispoštujem, prijatelje od "krvi i mesa", neokrečen zid, nezaliveno cveće, itd. Znate na šta mislim?
- Verujem da mislite da ste zapostavili vaše obaveze?
- Jasno, ne baš skroz, ali u većoj meri one obaveze koje su neugodne i podrazumevaju nešto što se mora.
- Možete li da nam podrobnije opišete način na koji ste "bežali" od obaveza? Primera radi na Twitter?
- Hm...Pa bilo je zavodljivo. Znate, ja imam blog već skoro 2 godine, biće 2 u aprilu, i za taj blog je poželjno da imate i nalog na Twitter-u, kako biste mogli da šerujete novi post. U čemu je fora? Twitter nije samo šerovanje, on je zavodiljiva društvena mreža za povezivanje u sekundi, šerovanje ideja, informacija, izbacivanje frustracija, teškoća, problema. Ali, sve to nije realno. Mislim, vi ćete dobiti kratkotrajno zadovoljstvo, i onda postajete rupa bez dna.
- Opišite malo tu rupu bez dna.
- Rupa bez dna je nezasit čovek. Pazite, doktore, ja sam imala skoro 1600 folovera, to nije mala stvar. I koji god tvit da izbacim neko ga je fejvao. Omiljenovao, kako god hoćete. I sad mogu da napišem: "Videla sam visibabu" ili "Aaaa, vreme za kafu i Bajagu uz kafu" i neko će ga staviti u "favorites". Počela sam da se pitam, zaboga, zbog čega bi neko to favorizovao? A, onda sam uhvatila sebe kako to isto radim. To je jednostavno jedna vrsta sinhonizacije energije, da se tako ezoterično izrazim.
- Hoćete da kažete da postanete zavisnik od fejva?
- Upravo to. Mada, iza tog "fejva" se krije klasična čovekova potreba za pažnjom. Znači, neko je to pročitao i primio k znanju, niste to uzalud napisali. Iako ste, vrlo moguće, izbacili neku najglupost decenije. Ali viđeno je, neko se pronašao, sinhronizovao svoju energiju sa vašom i jednostavno fejvao. Postoje i "oni dani" kad ste jednostavno down i onda vam je baš potrebna pažnja. I kako da dobijete pažnju koja vam je potrebna? Logično, na Twitter-u.
- Da li smatrate da ste jedna vrsta "Attention Whore"?
- Apsolutno. Pa svi smo to na neki način. Na Twitteru svako dobija željenu pažnju nekim svojim tvitom. Čak i beznačajnim, a da ne govorim o tome ako komentarišete neku aktuelnu situaciju ili komentarišete pipave teme. Tviteraše, realan svet zove "nolajferi", mada i oni sebe sami tako nazivaju.
- Naravno, vi sad vidite samo negativne strane ove društvene mreže. Možete li da nabrojite nešto pozitivno u vezi sa tim?
- Uvek. Smatram da mreža ume da bude izuzetno korisna za sklapanja realnih prijateljstava, poslovnih kontakata, raznoraznih oglasa, pa čak i zaljubljivanja. Međutim, sve to, ako ne pređe u realnost, gubi osnovu i svrhu postojanja.
- Da li ste imali kakvu korist od Twitter-a?
- Hm....Bacate me u razmišljanje sad. Da, kad mi je trebao savet u vezi nečega, informacija. Brzo se to ritvituje i brzo stigne odgovor. To je stvarno tip-top.
- Da li ste ostvarili neka prijateljstva putem Tw?
- Da, ta prijateljstva su na virtuelnom nivou još uvek, ali želim da ih realizujem u skorije vreme. Neke od njih sam dodala i na skajp, uglavnom, negde su dodati i "lebde" u međuprostoru. Da vam kažem, sve je to teorija, i sve je to zamka vašeg mozga ukoliko nema potencijal da pređe u nešto realno.
- Kako ste odlučili da se "ubijete"?
- Jao, pa došlo je do neke zasićenosti, osećaj, aha, ok, sad sam to prevazišla, ne ispunjava me više, realne obaveze se gomilaju...Šta vredi da te neko ceni i poštuje u virtuelnom svetu? Jasno je meni da iza tih glavatara stoje normalni ljudi od krvi i mesa, ali moja je slika sasvim idealizovana, jer dok si mi na taj način poklanjamo pažnju, nema mesta sumnjama, ideali rules. Elem, shvatila sam da sam počela da se radujem kafici na Twitteru, neobaveznom ćaskanju sa nepoznatim ljudima. A obaveze stoje i neće se uraditi same od sebe. Logično je.
- Opišite taj ritual "samoubijanja".
- Patetika, par ekselans. Vidite, nekako mi je došlo iz dupeta u glavu i bilo je i pre tih pokušaja odlaženja, dva puta do sada. Bezuspešno. Kažete sebi, ako uspem da kontrolišem, mogu da uživam i u Twitter-u. Ako uspem... I onda se vratite i ne uspete. Ne, jednostavno, previše je zavodljivo tamo. Dakle, išla sam autoputem mudrosti "dupe - glava". Pustila sam i "Danku" od Tome Zdravkovića, čisto da baš izgleda kao da se "zauvek brišem". Da, to je taj ritual.
- Želeli ste na taj način ipak da privučete pažnju?
- Ne, to ne. Niti jedan jedini put kad sam se brisala nisam želela da privučem pažnju. "Evo je, opet se brisala, privlači pažnju, hoće da plačemo." Dakle, ne. Svaki taj postupak brisanja je označavao "Ne mogu više, sita sam, ne stižem ništa" i uredno sam najavila svoj odlazak.
- I kako onda niste uspeli? Karakter? Ili je nešto drugo po sredi?
- Eh, karakter koliko god da je labilan ili čvrst može da bude zaveden. Kad vi hoćete da se brišete, ne dešava se to pritiskom na dugme, i sad vi nestajete sa "lica" društvene mreže. Ne, nažalost. U tom malom trenutku (ne)uračunljivosti, vi želite što pre "napolje". Ali, nije to tako jednostavno. U momentu kad kliknete na "delete my account" do momenta nestajanja vašeg virtuelnog identiteta potrebno je da prođe 30 dana. Dakle, imate rok da se vratite.
- I vi niste odoleli?
- Ne. Računala sam s tim, suspendovaću nalog, pa mogu da budem karakter i da kontrolišem i uživam umereno. Ali to vam je skoro pa kao heroin. Svi misle mogu da kontrolišu drogu, ali dok shvate da ne mogu, već droga kontroliše njih. Nema razlike. I, desilo se to da sam tražila povod da nemam razlog da se vraćam na Twitter, što povlači drastične mere, npr., brisanje svih tvitova, brisanje svih folovera, menjanje username-a, passoworda i konačno deaktivaciju. Verujte mi, trajalo je celu noć. I da stvar bude gora, ne možete vi kako hoćete, klik i sve je obrisano. Postoje programi koji se čak ponegde i plaćaju. Ili programi koji brišu određeni broj tvitova i folovera, a vi morate onda manuelno.
- Hoćete da kažete da se nije lako "ubiti" na internetu?
- Apsolutni horor. Jedva sam uspela. Možda peti program po redu je uspeo da mi izbriše tvitove, dok jedan deo folovera sam morala "ručno", pošto neki programi nude samo jedan mali broj obrisanih dnevno, a kriza je, znate.
- Vi ste sada u krizi?
- Ne, ali se skidam " na suvo". Pronalazim sebi načine realnog ulepšavanja dana bez zavisnosti i kafenisanja sa divnim i nepoznatim ljudima. To je bila ispravna odluka. Jedan ekstremni učinak, ali bože moj, ipak učinak. Sad je besmisleno očajno tražiti folovere i nije više to - to. Prerasla sam.
- Jednom možda?
- Ne verujem. Neke ljude želela bih live da upoznam i sretnem i ništa manje od toga.
- Znači, konačno ste rekli stop idealizacijama?
- Da, definitivno. Na kraju krajeva, lepo je to, ali nije zdravo.
- Dakle, sad terate novu priču?
- Sad?  Pa, sad idem da se nađem s prijateljicom na kafi, tu na trgu.
- Onda, srećno i ostajte dobro, keep it real, što bi rekli Ameri.

13.1.12

Čoveče, uspori
















Koračaš, saplićeš se, ustaješ.
Popiješ vode, pojedeš hleba,
zagrliš saputnika, prenoćiš,
pozdraviš se i nastavljaš put.

Staneš, odmoriš, sačekaš.
Pitaš se kuda žuriš?
Gde nećeš stići?
Doručkuješ, ručaš, večeraš, spavaš.

Osvrćeš se. Praviš retrospektive.
Sećaš se. Plačeš. Smeješ se.
Gledaš u daljinu. Desno, levo.
Nestrpljiv si.

Krećeš dalje. Srećeš ljude.
Grliš. Zaboravljaš.
Kuda žuriš?
Gde nećeš stići?

Ogrni se. Idi.
Ne žuri. Uhvati momenat.
Posveti mu se.
Zamisli da je večnost.

(Fotografija: A moment in Time by Jeff Gardner)

LinkWithin

Related Posts Plugin for Blogger