Zapalila je cigaretu, otpuhnula dva-tri dima i stala pored prozora na kojem je lelujala zavesa. Napolju je bilo vetrovito julsko veče. "Jebi ga" "A, mogla sam bolje" "Možda je moglo drugačije" "Možda i nije" "Da sam samo" "Da samo nisam ovo" "Da..."
Uplivavala je u svoje misli, tražila sve moguće odgovore među svakim naborom mozga. Amigdala, simpatikus, parasimpatikus, sinapse, empatija, simpatija, kognitivno, emotivno, i shvatila da uživa da prčka po svojoj sivoj masi. Uživa, da, to je bila prava reč. No, zašto bi neko uživao u nečemu, ako evidentno pati?
Cigareta se bližila svom kraju i kroz maglu učini joj se da vidi svoj odraz u ogledalu na drugom kraju sobe, samo mnogo stariji. Zurio je u nju, bio je poražavajuće osuđujući. Snežno bele kose do ramena, izboranog lica, spuštenih kapaka i treperućih očiju.
Skamenjena od straha, prvo nije mogla da veruje odrazu. "Zar sam to ja?" "Kad sam toliko ostarila?" Sparušene usne u ogledalu su se pomerale: "Da, ti si." "Još nisi shvatila?" "Još nisi saznala istinu?" "I dalje uživaš u patnji?"
"Zar je moguće da se ovo dešava?" Sve vreme se pitala da li sanja. Da li joj je neko sipao otrovno bilje u čaj? Odraz u ogledalu je i dalje posmatrao. "Kad ćeš odrasti?" "Kad ćeš prestati biti dete?"
Pitala se šta joj ova starica iz ogledala dobacuje. Pokušala je da poveže neki događaj iz prošlosti. Setila se kad su bili deca pa igrali neku horor igricu "Krvava Meri", izgovoriš tri puta "Krvava Meri" pred ogledalom i ona se ukaže. "Ma, klinci to nisu ni pokušavali." Ali je ova osoba tu, liči na nju, a nije bila ni dozvana.
"Zašto se ne menjaš?" Treštalo je iz ogledala. "Zašto ne vidiš istinu?" "Šta čekaš?" Pitanja su bivala sve glasnija, a sablast sve užasnija.
Otrčala je u kuhinju da popije vodu sa šećerom. Vratila se u sobu. Upalila svetlo, navukla zavesu, prekrila prstima lice i škiljeći jednim okom pogledala u ogledalo. Lika nije bilo. Pitala se gde je i kako je moguće da je sad odjednom nestalo. "Mora da je zato što sam upalila svetlo." "Ili zato što sam otišla u kuhinju?" "Možda zato što sam popila vodu?"
Ugasila je svetlo. Presvukla se u spavaćicu, očešljala kosu i legla u krevet. "Ludim li?" "Patim li toliko da gubim razum?" Zarila je ruke u kosu i dodirnula mali ožiljak. "Tu je već deset godina." "Kako je moguće da još nije nestao?"
Čudan spokoj oblio je njeno telo, samo što je prešla prstom preko zarasle rane, uronivši u san istovremeno je milujući.
Uplivavala je u svoje misli, tražila sve moguće odgovore među svakim naborom mozga. Amigdala, simpatikus, parasimpatikus, sinapse, empatija, simpatija, kognitivno, emotivno, i shvatila da uživa da prčka po svojoj sivoj masi. Uživa, da, to je bila prava reč. No, zašto bi neko uživao u nečemu, ako evidentno pati?
Cigareta se bližila svom kraju i kroz maglu učini joj se da vidi svoj odraz u ogledalu na drugom kraju sobe, samo mnogo stariji. Zurio je u nju, bio je poražavajuće osuđujući. Snežno bele kose do ramena, izboranog lica, spuštenih kapaka i treperućih očiju.
Skamenjena od straha, prvo nije mogla da veruje odrazu. "Zar sam to ja?" "Kad sam toliko ostarila?" Sparušene usne u ogledalu su se pomerale: "Da, ti si." "Još nisi shvatila?" "Još nisi saznala istinu?" "I dalje uživaš u patnji?"
"Zar je moguće da se ovo dešava?" Sve vreme se pitala da li sanja. Da li joj je neko sipao otrovno bilje u čaj? Odraz u ogledalu je i dalje posmatrao. "Kad ćeš odrasti?" "Kad ćeš prestati biti dete?"
Pitala se šta joj ova starica iz ogledala dobacuje. Pokušala je da poveže neki događaj iz prošlosti. Setila se kad su bili deca pa igrali neku horor igricu "Krvava Meri", izgovoriš tri puta "Krvava Meri" pred ogledalom i ona se ukaže. "Ma, klinci to nisu ni pokušavali." Ali je ova osoba tu, liči na nju, a nije bila ni dozvana.
"Zašto se ne menjaš?" Treštalo je iz ogledala. "Zašto ne vidiš istinu?" "Šta čekaš?" Pitanja su bivala sve glasnija, a sablast sve užasnija.
Otrčala je u kuhinju da popije vodu sa šećerom. Vratila se u sobu. Upalila svetlo, navukla zavesu, prekrila prstima lice i škiljeći jednim okom pogledala u ogledalo. Lika nije bilo. Pitala se gde je i kako je moguće da je sad odjednom nestalo. "Mora da je zato što sam upalila svetlo." "Ili zato što sam otišla u kuhinju?" "Možda zato što sam popila vodu?"
Ugasila je svetlo. Presvukla se u spavaćicu, očešljala kosu i legla u krevet. "Ludim li?" "Patim li toliko da gubim razum?" Zarila je ruke u kosu i dodirnula mali ožiljak. "Tu je već deset godina." "Kako je moguće da još nije nestao?"
Čudan spokoj oblio je njeno telo, samo što je prešla prstom preko zarasle rane, uronivši u san istovremeno je milujući.
