PAZI - zona komfora

Verovali ili ne, ja sam tek pre neki dan od jedne drugarice saznala za taj izraz. Prvo sam se pitala, da li se komfor piše sa N ili sa M, onda sam malo guglala i naletela na svakakve slike i objašnjenja. Po nekom pravilu, možda bi ipak trebalo da se piše sa M, jer je kud i kamo lepše za izgovor, a i izgleda estetskije.

No, dobro, ovde smo, dakle, da razjasnimo šta je ta zona i kako treba da se pripazimo da ne "zaglavimo" u njoj. I reče Bilja: "Ja gledam da uvek pobegnem iz zone komfora." Ali, kako se to beži, draga Biljo? I šta je to zona komfora? Nešto udobno, fino, sigurno, poznato?

I dok tako kucketam, znam kada će ventilator mog šestogodišnjeg laptopa da počne da duva, znam i kad će da prestane, a znam i da me užasno nervira. Isto tako, znam da će svaki dan u četiri sata avira da se apdejtuje kao da rađa šestorke i onda će izaći taj prozorčić na koji treba da kliknem - ok. Takođe, znam i kad cimerka ulazi u sobu da će kaiševi zakačeni za vrata da udare tačno četiri puta, pre nego što ih zatvori. Cimer će, uz doručak, uvek da pravi iste zvukove čašom o sto, jer čovek voli da pije sokiće dok jede. Komšije će da zatvore ulazna vrata kao da su vrata od YUGA. Čak i njihov debeli žuti mačak će dva puta zamjaukati pre nego ga puste u stan.

Oh, bože, ozbiljno, zar samo ja primećujem te sitnice oko sebe? Željko mi reče: "Ma, ta zona komfora nije nikakvo gnezdo, bre, ja to zovem - kutija." Kutija? Imaš pravo. Ne znam šta meni bi da kažem da je gnezdo, samo zato što je udobno. Pa i u kavezu može da bude udobno. I onom liku što je osuđen na par godina zbog dilanja, ajd' nek bude da je dilanje droge. I on će sebi u ćeliji da namesti da mu bude udobno, prilagodiće se, svoje telo i svoj mozak na tu situaciju. On nema izbora baš.

Kažem jednom čoveku srednjih godina danas: "Ma, mene ta zona komfora podseća na porođaj." Ozbiljno, nije da sam se nekad porađala, ali imam osećaj kao da mi se utroba cepa, i to ne što boli, nego što te sopstveni mozak koči da iskočiš, napraviš taj korak iz - ajde - materice. I on kaže meni: "Ali, znaš, to dete isto mora da ima volju da izađe." Pa, jes' u pravu je. Ajde, imam volju, imam je, prokletstvo, imam i motivaciju, šta mi još fali?

I ne ide glatko. Nikad ne ide glatko. Jer to "porađanje" je saznanje i otkrivanje novog sveta. I kome je to lako? Pogotovo onima kojima se mozak gasi jednom godišnje i to kad se komiraju od alkohola pa prebrojavaju fuge između pločica.

A svi bismo da nema grešaka, da nema poteškoća, a želeli bismo da naučimo nešto od ovog života. I, evo, priznajem vama, dragi čitaoci, i baš me zabole, ako se nekome neće dopasti što će pročitati, ali meni je savršeno udobno i ja stagniram. I uzalud tražim tog doktora i babicu, nije vreme - dok nije vreme.

Sipaj i vozi!

Već mi se nekoliko godina vrzma po glavi ideja o road trip-u. Mislim da je to ono što bi mene lično uzdiglo nekoliko hiljada kilometara iznad zemlje, iako se pomenuti trip dešava na samoj zemlji.

Dakle, ništa avion, ništa brod, ništa voz, u obzir dolaze neka prosečna ili u boljem slučaju - dobra kola, mnogo benzina, lepo vreme, voljena ili u nedostatku iste - osoba sa kojom imate dobru fizičku hemiju, slične poglede na svet, dobra muzika i teraj.

Nema planiranja, može jedna fina obala, npr. francuska, italijanska, španska, hrvatska. Da bude leto i da bude toplo.

On zna dobro da vozi, a ja uživam u činu posmatranja njega menjajući brzine, motajući volan po krivinama i dodirujući me slučajno za koleno. Moj posao je da budem vickasta, da menjam muziku i da se divim pejzažima.

Kad bismo trebali da prespavamo, razvijemo šator na nekoj plaži, u idealnom slučaju, on vadi gitaru, koju, naravno, rastura, i svira "Nothing Else Matters" od Metalike. Gledamo patetično u zvezde, i uživamo jedući lubenice, ananas i smokve. (...)

Rano ujutro, dok je nebo još ružičasto, odlazimo da se osvežimo u more, pakujemo prnje i "jedrimo" u nepoznatom pravcu. Imamo sad samo jedan cilj - da nastavimo dalje...

Nije on za tebe ženo

Koliko snovi umeju da budu oslobađajući to je nešto neviđeno. Isto, koliko čovek može sa svima da se identifikuje je fenomen. Ona je osoba puna života, mlada i lepa, pametna i zaljubljena, ne, tačnije, zaljubljena u svoju veliku neostvarenu ljubav, moju ljubav. Patnja i jedan paćenik je ono što povezuje nas dve nekim nevidljivim neuronima. Ja osećam što ona oseća i ona oseća što ja osećam, to se oseća. San postoji da bi se raznorazni kognitivni procesi razjasnili, problemi rešili, i sve to na nekom nesvesnom nivou. Sve što se dešava ili se dešavalo, svaka reakcija koja se dogodila ili je bila ugušena i sprečena, svi strahovi, sve sumnje, unutrašnji dijalozi, monolozi sve će to da bude tema a ponekad i brzo razrešenje problema u roku od možda nekih sat vremena sna, a možda ne ni toliko.

U jednom klubu, u irealnom životu, upoznajem svoju suparnicu, sestru po muci. Znam da je to ona, videla sam joj sliku. Prilazi, upoznaje se: "Ja sam Ana." Da li ona zna moje ime? Pitam se. Zna ona mnogo više. Naslućujem. "Ovaj znaš..." Ja nastavljam priču, to jest započinjem. "Znam." Dodaje ona zatim. Vidim da zna. Ima neke planove s njim. "Zvaću ga na rođendan. Možda se promenio." Nastavlja ona. "Možda sam ja njegova jedina ljubav, možda je samo mene čekao, možda, možda..." Suze su joj se pojavile u očima. "On je taj koji se javlja kad on hoće?" Pitam je. "On prekine kontakt pa se javi posle nekoliko meseci ili u boljem slučaju nedelja da se potvrdi kao muškarac? Da li stvarno misliš da bi se on brinuo o tebi i detetu kada bi se udala za njega?Zar ne vidiš da je on jedno veliko dete kome samo treba pažnja? On ti jede dušu i uzima energiju. On je egoista. Veruj mi, sve sam ja to s njim prošla. Ne postoji velika ljubav ni za koga. Svaka neostvarena ljubav je najveća ljubav. Jednom sam i ja mislila da bi bio dobar za mene, da me razume, da se razumemo i bez reči. I jeste sve je to istina, ali, naposletku, šta imaš od toga da te neko razume? To ti ne pomaže u životu, razumevanje nije isto što i konkretno delo, nešto što neko učini za tebe. Šta ja imam od toga što ja znam kad je on ljut i zašto je ljut i kad je povređen i zašto je povređen, kad ću ja uvek igrati svoju igru a on svoju. I opet se razumemo. I nemamo ništa od toga." Pogledala me je očima punih razumevanja, pronašla je sebe u meni. "U pravu si, hajde da budemo dobre drugarice, jako želim da te upoznam a ne samo da se identifikujem s tobom." "Hajde!" Odgovorila sam.

San je mnogo moćan instrument za razumevanje procesa koji nama nisu baš jasni dok smo budni. Interpretacija ovog sna bi bila razgovor sa samim sobom u obliku jednog dijaloga sa drugom osobom. Dva bića u jednom "I am" and "I wanna be". I wanna be happy. I jesam, na putu ka upoznavanju sebe, ne kroz identifikaciju s drugima. Hvala ti snu.