Ovde, na trulom zapadu, postoji kalendar za odvoženje smeća. I to, ponedeljkom ide bio-otpad, utorkom - ono što nije bio, a nije ni plastika, a ne potpada ni pod papir. Jednom mesečno odvoze plastiku i papir. E, sad to ne bi bilo baš toliko čudno, jer je ovaj sistem uređen toliko koliko je uređen, da nisam videla termine za bacanje novogodišnjih jelkica. Prvo sam protrljala oči, i videla četiri termina na četiri lokacije. Pomislila sam, koliko ovi ljudi ovde na sve misle. A, onda...Postavila sam nekoliko pitanja samoj sebi, zapravo, imala sam unutrašnji monolog. Što je jedan sistem uređeniji, to su ljudi više robotizovaniji. A, to stoji. Što su ljudi više ko mašine, to više ne razmišljaju svojom glavom.
Ko ovde ima posao, počinje ujutro rano, i radi do kasnog poslepodneva. I tako svaki dan. Plaća nenormalan porez, zdravstveno, socijalno, penziono. Oni koji su upisani u crkvene knjige plaćaju porez i crkvi. Kakva debilština! Crkva treba da živi od milostinje, a ne od para koje se otimaju ljudima od plate. Plus, što je nesreća veća, jer se ne zna kuda idu te pare. Tobože u neke projekte, pa zar iko normalan može da pomisli, da crkva prisiljava svoje vernike da joj plaćaju porez da bi onda ona s tim parama mogla da hrani neko jadno siroče u Africi? Da, svakako. Neverovatna stvar je što kad neko želi da se ispiše iz božje institucije, plaća još ne znam koliko meseci posle toga porez, dok se njima ne digne i dok ga ne ukinu tom nesrećniku za sva vremena. Ovde barem pola plate ode na poreze.
I sve tako neke priče. Neke prisile, neka osiguranja, pičke materine. Jednom prilikom sam imala intervju kod neke firme za dugoročno planiranje. Ajde, reko, da odem da vidim, možda imam neke šanse za neki praktikum ili nešto slično. Žena, čije potpetice su bile izglodane od kaldrme ili od nemara, pružila mi je ruku i započela razgovor sa mnom.
Njena pitanja su za moja shvatanja potpadala u domen naučne fantastike. "Gde sebe vidite za četrdeset godina?" upitala je. Ja, reko, "MOLIM?" "Za četiri?" Ponovila sam. "Ne, ne, ne, za četrdeset" odgovorila je. Pokušala sam da se našalim pa sam rekla: "Možda bolje da ste me pitali gde sebe vidim sledeći vikend!" Nasmejala se i rekla: "Ako želite da isplanirate svoj život, da se osigurate u starosti, da imate zdravstvenu podršku, u slučaju invaliditeta, u slučaju nepokretnosti, u slučaju kuraca i palaca naša firma vam može u tome pomoći."
"Gospođo draga, prvo da se razumemo, ja sam ovde zbog posla, a ne da mi utrpavate vaše irealne ponude. Da vas pitam nešto ja: 'Recite mi iskreno, da li ste nekada razmišljali o tome, gde sebe vidite za četrdeset godina?'"
Žena se pogubila, jasno, sva ta osiguravajuća društva su kerov kurac. Dok si mlad i pucaš od zdravlja, uzimaju ti pare, šta će ti koji moj pare kad si star i nepokretan? Valjda treba da živiš sad. Šta me boli dupe, a njih još više, šta ću ja da radim u starosti? Kad više ne budem mogla da radim, ako do tad budem živa. Život ne može da se osigura. Ma, složila sam se sama sa sobom.
Odgovorila mi je: "Nisam razmišljala". Super, a meni oće da proda ovde neki ugovor, a verovatno radi za proviziju. Srećom, pa sam ja zmijskog jezika, pa onda umem da postavim i malo škakljiva pitanja. "Gospođo, mene zaboravite, moj život je stihijski, ja nikad ništa ne planiram i ne pada mi na pamet da planiram nešto dugoročno. Niti ću se ja osećati bolje nakon tog planiranja, niti sigurnije. A vi ćete da imate lepo moj novac od te moje kvazi sigurnosti."
Svakakvih ljudi ima. Pusti meni moj život da ga uređujem po svom ćefu. Ako svojim društveno-neprihvatljivim, čitaj: neprilagođenim, stilom života ja ugrožavam samu sebe, a ne ostale, šta vas boli kurac za to? Ovde sve radi kao švajcarski sat. A zašto? Jer ljudi jednostavno ne razmišljaju svojom glavom. Oni samo rade i zarađuju, oni su materijalisti. Jedini užitak što imaju, jesu četiri nedelje godišnjeg odmora. Sve je ucakum-pakirano. A opet su svi nezadovoljni. Jer država krade, kao što je svuda slučaj. Zapravo funkcioniše sistem u smislu kako su svi uniformisani i izvršavaju svoje obaveze, ali gde je tu individualno zadovoljstvo? Gde je kvalitet života?
Onda poredim Srbiju. Dinara nema, a večito prepuni kafići. Kafeniše se, pije se, ide se u komšiluk, gledaju se serije i farme, džabalebari se. I ljudi se stalno žale. A opet uvek se ima za pljugu i za sitna zadovoljstva. Nisi rob. Barem ja još nisam čula da se neko žali da se oseća ko rob. Jesu male plate, šef je debil i kreten sa stomačinom koji u najboljem slučaju nosi odelo 1. Maj Pirot, ali niko se ne žali na tu robovsku uniformisanost. Doći ćeš kući svojoj, popićeš kafu, izaći ćeš u kafanu, posetiće te neko iznenada, protračaćete o nekim glupostima za dušu, popričati ko je otegnuo papke, a ko ima prinovu, i proleteće život, a ne to jedno veče. Naš je problem, a zapravo i naša najveća vrlina, što umemo da uživamo ne misleći na to šta će biti za 100 godina. Ljudi smo koji žive, sticajem okolnosti, od danas do sutra.
Onda poredim sa ovim ovde. Jednom godišnje održava se maskenbal. Traje oko nedelju dana. Čitavi gradovi polude. Maskiraju se, bukvalno svi. Od najmanje bebe do univerzitetskih profesora, ozbiljni ljudi, budale. I onda počinje festival seksa. Svi sa svima. Ide se u preljube, jebavaju se pred publikom, ispod prozora u sokacima, u wc-ima. Pijani su, nenormalni, ludi, upravo tako, sodoma i gomora. Zašto? Jer su maskirani, pa niko ne može da ih prepozna i kaže da su se kurvali, a uz to su i neiživljeni. Jer planiraju kako će nekad da uživaju kad budu imali 68 godina i ne budu radili. Hoćeš kurac da uživaš!
O terminima da se ne govori. Ovde ne postoji spontanost. Nekoć u busu sretnem drugaricu koju nisam videla duže vremena i predložim kako bi bilo dobro da popijemo kafu. A ona ne može sad, pa vadi jebeni notes, kalendar, okreće strane, e tamo negde za šest nedelja, kad sredim to i to, kad uradim ovo. "Ma jebi se" mislim se u sebi. Dok si mi izbiflala to, mogli smo već popiti kafu, barem na stojeći. Marš!
Projekat EU. Šta će Srbija u EU? Oni koji su ušli pokajali su se. Nemačka npr. plače za nemačkom markom. Srbija će da se zaduži do guše, a dugovi će da se otplaćuju generacijama. Sve firme biće rasprodane, strane firme, strani kapital. Stranac na tvojoj zemlji. Gazda je onaj koji ima para. Stranac ima para. Stranac je gazda. Da, može bez vize i bez pasoša da se putuje? Pa, sjajno! Kao EU građanin imaš prava i da radiš u EU državi, da postaneš uniformisani rob. Mnogo ljudi će da ode iz Srbije, u potrazi za boljim životom, a onda kad izgube godine i zdravlje, poželeće da nisu ni odlazili. Jer, ovakav način života, ovakav sistem i uopšteno govoreći - dril, naš mentalitet ne može da podnese.
Nekom ironijom sudbine ovaj post je započeo đubretom, a završio se Evropskom unijom. Maksimalno neisplanirano napisan, necenzurisan i spontan. Možda bi bilo bolje da sam isplanirala? Ne verujem. Uvek se nešto izjalovi.
