Kako da vas zaintrigira neko na koga se NE ložite?

Danas ću pisati o igricama: Monopol, Čoveče ne ljuti se, Mice, Mačke i miša,... Ma, šalim se.

Igrice u ljubavi. Kako da vas zaintrigira neko na koga se NE ložite? Detinjarije, znam. Pitam se, da li ikad u potpunosti prevaziđemo te igrarije?

Dakle, upoznali ste osobu koja vam se, onako, na prvi pogled dopala. Malo ste flertovali, malo se zezali i ona se primila. Razmenili ste kontakt detalje i osoba vas kontaktira. Imponuje vam to. Šta sad, pa i vi ste od krvi i mesa. Svaka pažnja godi.

Odlučili ste prihvatiti poziv na igricu, odnosno, piće. Čista zajebancija, radoznalost, bez ikakvih primesa nekih ideala i šta ja znam, ljubavnih osećanja ili osećanja privlačnosti. Idete, pa, piće će već biti ok, i to bi bilo to.

Pijete pićence, ćaskate i jasno vam je da se osoba zaintrigirala za vas. Ali, avaj! Niste vi za nju. Šta sad da radite? U sosu ste. Imate više načina da odreagujete:

1. Žurite. Hitno je. Zahvaljujete se na piću i brišete s lica zemlje. Po kratkom postupku, prekinuli ste seansu produbljivanja prijateljskog odnosa.

2. Cedite neke priče i smarate se. Fini ste.

3. Prihvatate poziv na drugi susret. Ovo se, naravno, dešava u ekstremnim situacijama. Jer, priznaćete, ako se već kod prvog susreta ne osećate nešto lagodno, i osoba vas fizički ne naloži, teško da će da bude još nekih budućih susreta. Ono, reda radi.

Sve u svemu. To je to. Osoba ne prestaje da vam šalje poruke i mejlove. Ona je samo zainteresovana, a vi mislite da vas uhodi. Osećate se ko kreten sa stalnim osećanjem krivice. Zašto vi? Zašto ne prestane?

Polagano počinje sve to da vam ide na onaj dole nerv. Nervira vas osećanje fine obaveze odjebavanja. Ne želite da ispadnete đubre, a kako ne ispasti đubre i odjebati nekog na finjaka? Sve ste, do mojega, fini, a što god ste vi više fini i odugovlačite, to dajete osobi neku lažnu nadu, da tu nečeg ima. Zaista. Jedino rešenje bi bilo ignorisanje. Neka teška depresija vas je u'vatila. Nije vam ni do čega, a kamoli do ljudi. A, jeste, i ona neka druga osoba je sada nekako privlačnija i čini vam se manje napadna.

Šta reći na sve to? Da, da, osećate se još uvek kao komad đubreta. S druge strane, to nije bilo jednostavno nešto pravo za vas. Ova druga osoba, uopšte se ne čini loša, štaviše, ima šanse da pređe među prve na skali. Skali, da, dobro ste pročitali.

Skala je vertikalna linija na kojoj se rangira nešto ili neko. Osoba koja je bila broj 1 na skali sad se spustila za rang niže. Nešto nije ispunila kako treba i osoba broj 2 ju je pretekla. Sada se koncentrišete na osobu broj 2, koja je zauzela prvu poziciju. Sa čim to ima veze?

Sa ispunjavanjem vaših očekivanja. Ne sa vašom babom. Šta je očekivanje u ovom ilustrovanom slučaju?

Pa, vi biste hteli, jednostavno, nekog, koga ćete vi da zavodite, dugo i polako. I taj neko vas. Da se međusobno zajebavate i ispreskakujete. Jer, šta će vam neko, ko nije izdržljiv? Šta će vam neko ko vam odmah u startu dokaže da može da vas trpi i da vam pokloni srce na dlanu? Ta, vi ste jedinstveni i taj neko mora da vas zaintrigira. Mnogo je riba u moru, ali samo je jedna spremna da se zeza s vama ceo život.

Očekivanja, je l'? Očekujete osobu koja ima svoj život, nema mnogo vremena da izigrava štipaljku, osobu koja zna šta hoće i kako to da dobije. Očekujete veštinu, strategiju, samostalnost, osobu škrtu s komplimentima, osobu koju morate da kljucate da biste imali osećaj kako se mučite i trudite oko tog tvrdog kokosovog oraha. Ili joj skidate kožu kao kad gulite crni lukac.

Čemu sad ova filozofija? Zašto ne dozvoljavate da se neko očito zainteresuje za vas, bez svih tih silnih igrarija? Jer nije uzbudljivo. Jer se plašite da će da vas proguta svojim namerama. Jer niste spremni da uzmete to što vidite. Mnogo je interesantniji poklončić koji treba da se otpakuje od neke tamo flaše vina koju dobijete za rođendan. Iskreno, priznajte sebi.

I zašto je potreban sav taj warm up? Pa, bez njega nema dobrog treninga. A bez dobrog treninga - nema dobrih rezultata. I to bi bilo to.

Lipota, startovanje u busu i dejt

U jednom postu, Mara piše o tome kako ju je lik startovao u busu, pa mi je dalo ideju da opišem i jedno slično startovanje moje malenkosti pre par godina.

U povratku s najgoreg letovanja u istoriji, iako je to bilo na Azurnoj obali, sedoh u bus koji vozi sa aerodroma, nataknem svoje sluške na uši i kofere, tašne, sve posadim ispred mene. Ono, jeste, bez lažne skromnosti, bila sam crna ko ciganka, što je jedina pozitivna stvar koja je ostala od letovanja, pored razgledanja St. Tropeza i Nizze.

U bus je ubrzo ušao lik i snimio mene-crnče. Crnčetu je bilo neprijatno, i ono nije skidalo sluške, nije mu padalo na pamet. No prijala mu je pažnja. Ubrzo me lepo vaspitan i naočit muškarac, ne jebući živu kevu, što ja sad slušam neke numere, a ovamo proždirem ga pogledom i mislim u sebi: "Priđi, pitaj me nešto, jebote, neću te pojesti" pitao odakle sam došla s letovanja.

Pomislila sam kako je lepo da se usudio MENE nešto da pita, jer, generalno, slušala sam muziku, a, ono, ko još sme da bude tako drzak da napadne curu u toj radnji. Elem, lepo sam se nasmešila i kao nisam dobro čula: "Izvini, nešto si pitao?"

Dečko je uljudno ponovio svoje pitanjce, osmeškujući se i ne skidajući pogled s crnčeta koje se kezilo. "Gde si bila na letovanju?". "Ah, to, na Azurnoj obali."

I raspričasmo se mi tu ko pravi. On o sebi, gde radi, ja šta studiram, malo smo se gledili, malo se smeškali, sve u svemu, baš nam je bilo ful tih nekih 45 min koliko traje put od aerodroma do odredišta. Ljudi su nas posmatrali kako smo se tako brzo skontali. On je neki PR, kuracpalac kod neke Aviokompanije, ne znam ni ja više.

Došao je momenat kad on mora da izađe iz busa, i brže bolje se snašao u roku od 0.5 sec. da ostavi svoju vizit kartu, što je, je l', bio jedini logičan potez. Pa, pošto je on meni uvalio vizitku, moje je bilo da se javim.

Naravno, da sam mu se javila. Nedelju dana kasnije. Imala sam neke obaveze. I dogovorismo se da se nađemo. On će da me čeka.

Fino, sastanak je bio negde oko 18.00 i čekao je tačno na mene. Bila je neka bzvz glupa magluština, a on se preseravao oko toga kako su boje živopisne i kako je sve puno boja, iako, što bi rekli Bosanci :"NIĐE VEZE".

Zatim je lipota od dečka mene pitao, šta da radimo i kuda treba da idemo? Ej, ej. Malo sam ostala bez komentara, jer ipak je muško taj koji treba ženi da predloži- ne obrnuto. Mislim, ako se njoj ne svidi, uvek može i da bude po njenom.

No, nema veze. Uđosmo u neku kafe prčvaru. I sednemo ko dva debila pored prozora, ne sećam se, iskreno ni šta smo pili, samo se sećam da još nije bio poručio, ali se odšepurio do toaleta u kojem se, ono, brat bratu zadržao oko 10 min. E, sad, očito mu se prikenjalo. Nisam ja neka veštica, bre, neka je šta, sad, ali kako onda da svako sebi plaća piće, keve mu ga? Uopšte nisam pristalica toga, dvopolnog plaćanja, ok je to, kad su dvoje u vezi, ali kad se muvaju, pa ON treba da plati. A, ONA, treba da se oseti počašćeno i počastvovano. Tu sam konzervativna.

Počeli smo neke razgovore o tome gde on radi i kakav mu je posao, i kako je bio na Tajlandu, i baš je euforično pričao o sebi. Alo, lipoto, a, di san ja tu? Valjda, meni treba da posvetiš pažnju, sunce mu jebem? Biflao je on o tome, o njegovoj karijeri, o pizdincima gde je sve putovao, i pokušavao da mene zadivi na taj način. Eh, falš.

Nekako uspemo da promenimo lokaciju, da se došetamo do hotelskog restorana, gde je neki tip baš žvalio nešto na klaviru. I, ja lepo, elegantno, naručim pivo, jer mi je baš bilo odmah jasno, da od lipote neće biti ič. Fino smo mi tu pričali, da se razumemo, ama, gde ćeš da mi pominješ bivšu?? Nemaš takta ni malo. Nije bitno, već sam krenula da ga savetujem ko psihijatar neki, zapravo, sve se pretvorilo u neko prisno pričanje, koje meni, elementarno, nije odgovaralo. Jer, nisam osetila ni leptire, ni prskalice, a ni varnice. Odjednom mi je taj divni neznanac delovao tako provaljeno i tako pun sebe. A, sa trijest godina nema položen vozački. Eeee, neće da može. Kao, ne voli da vozi.

Pitala sam sebe da li sam ja debil. Zašto meni smeta ako je lipota bio fin i kulturan i nije me napadao i nije me skidao pogledom? Da li sam ja normalna? Mislim da nisam. Ili, jesam. Možda sam samo s Balkana, gde su muškarci malo drugačiji. Malo siroviji. Jeste, da. Smetalo mi je sve na njemu.

Rastali smo se ko dva debila. Aj, ćao! Videćemo se "sigurno".

I pisao je on meni još nekoliko puta posle toga. Bila sam mnogo zauzeta. Jednostavno me bolelo dupe za njim. Znam da sam đubre, ali što sam đubre? Pa što on nije bio dovoljno muško. ETO!

Trijatlonac

Opisaću vam jednog momka sa kojim sam izašla na dejt, pa možda ukupno tri puta. Upoznali smo se na kursu italijanskog jezika, i zapravo je on jedna vrsta onih smušenih i neshvaćenih frikova, mada veoma inteligentan i obrazovan. Dečko studira biologiju i bavi se ništa manje nego trijatlonom. Nikad se pre nisam interesovala za sportske discipline, ali onda sam ukucala u google naš svemoćni i videla kakav je to sport. Trčanje, plivanje, vožnja bicikla. Ne, prvo plivanje, pa vožnja bicikla, trčanje, 'bem li ga.

Kako to biva, malo smo se zadirkivali na času i izrodile su se simpatije. Razmenili smo skajpove i neki sošl netvork i krenuli da kontaktiramo malo češće. Slao mi je muziku, prvi put sam otkrila Amy Winehouse, onda neke druge izvođače. Flertovali smo preko skajpa ko budale, dok mi nije postalo jasno da je dečko operisan od svake vrste muvalačke strategije. Mislim, mogli smo mi da flertujemo još mesecima, ali i to dosadi. Pređi na stvar kad te molim, kao da stalno odapinješ strelu a nikad da je odapneš. Pročitah negde. Dobro, de, ja ću, kad se on ne usudi.

Nekako smo baš bili u čatu i pričali o italijanskoj hrani i šta ti ja znam. Pomislih ne bi bilo loše da mu pomenem restoran koji baš sprema izvrsne specijalitete, možda nasedne. Heh, možda. Nekako i sam taj "porođaj" je protekao veoma mučno. Uostalom ne bi se ni zvao "porođaj" da nije mučan. Taj proces "porađanja" jeste proces ugovaranja dejta, da ne biste imali nekih nedoumica, ko se sad porađa.

Dogovorismo se. U 20 h ispred katedrale. Došao je u ugovoreno vreme. Seli smo, naručila sam jedan Ramazzotti a on sok od jabuke. Haha, pa kako da zaboravim, on je sportista, ne pije. On je neku laganicu zatim pojeo, neke dinje sa šunkom, a ja sam lepo špagete fruti di mare, nek ide život. Cedili smo tu, pričali neke nebitne stvari, on o svom sportu, on o svom sportu, dobro, možda malo i o sportu.

Posle smo otišli u neki lokal sa živom muzikom, mislim da je išao neki bluz, ne sećam se. Sećam se da je dečko naručio bezalkoholno pivo. Da, opet zaboravljam, sportista. Ja sam onda naručila vino. I ajde, nekako smo se odlepili, uviđam kako mi posle čašice postaje sve lepši. Mislim, lep je, atletski građen, zdravo se hrani, zdravo živi, e, jesam pomenula da se bavi sportom?

Prati me kući. U blizini stanuje. Pešačili smo četiri km, pričao je o nekim sveštenicima, pitaj boga, nešto malo i o tome kako ima sestru a ima i brata koji se bavi sportom, ali ovaj tera bijatlon. Zatim da je on lično, ne brat, bio vicešampion sveta u trijatlonu kao junior. I da mu je cilj da se spremi za olimpijadu.

Nekako smo se i poljubili. I krene to. Počne zaista veoma lepo. Dogovorimo se za sledeći dejt. Došao mi je na dasci, na skejtbordu. Simpatično, možda nešto što sam oduvek želela, nekog da zajedno sa mnom proživljava tinejdžerske godine. Cool. Ubrzo sam stala na taj njegov skejt kao da učim, dao mi je ruku, prijalo mi je to nestašno ponašanje. Sve je delovalo tako nevino i slatko. Počeli smo da pričamo malo i o vezama. Mora se. "Meni treba u principu mnogo slobodnog prostora" kažem ja. On me pita: "Kako to misliš?" "Pa, mislim tako kao što sam rekla, ne volim da mi neko oduzima slobodu" (Budalo, sad znaš šta si rekla!) "Aha" .

Pošli smo dalje, već se i mesec pojavio i baš je bio romantičan, i jezero i klupa, mesec je imao čak i jednu zvezdicu koja je sijala. Još uvek nismo postigli nivo prisnosti da bismo se nekako držali za ruke ili barem radili na tome. Strejndž. Mi smo stranci. Dečko je izjavio iz čista mira: "Pogledaj, kako mesec izgleda, ko peder." I nikad neću zaboraviti tu njegovu rečenicu, valjda je hteo posebno da naglasi kako je konstelacija na nebu bila neviđeno bljutavo romantična, a mi dve morončine koje ne znaju da iskoriste to. Stigli smo u neku ulicu u kojoj je bilo najmanje tridesetak kontejnera za smeće, i tu nas je uvatilo. Strast. Sve je savršeno bilo. Išlo je i to s ručicama. Na svakih pet metara smo se strasno ljubili. Mislila sam u sebi, zajebi bre onu tvoju slobodu, dečko je pravi, inteligentan, simpatičan i dobro se ljubi. Šta ćeš više? Daj mu šansu, ženska!

I ženska mu da šansu. Trenirao je svaki jebeni dan posle faksa. Spremao se valjda za nešto. Ceo dan na faksu, sa mnom na skajpu, posle toga trening, 10 km trčanje, 2 km plivanje, 90 km vožnja bicikla. Pa da li je to normalno? Već sam odlučila, da ga korpiram, ne treba mi neko ko nema vremena za mene. Dogovorismo se opet za neki dejt, ići ćemo na sladoled kad se on vrati iz pitaj boga odakle. Stiže porukica: " Sorry, moram da ti otkažem, upravo sam sišao sa bicikla, vozio sam 180 km danas, ne osećam noge." Mislim u sebi, ne osećaš ni dupe a ni jaja više.

Pobesnela sam. Ispalio me zbog jebenog sporta. Možda nije ni imao nekog interesovanja. Možda su mu jaja otpala sedeći na bajsu. Okupiralo me negativno mišljenje. Ne, korpiraćeš ga pre nego što on tebi da korpu. Odmah i sad. Kurvanjski preko poruke. Ne zanima te. Budi đubre!

Uzimam telefon, šaljem mu porukicu: "Vidim da nemaš interesa, i mislim da je bolje da se više ne viđamo. Tvoja warm up faza je istekla! Želim ti sve najbolje!" Sent. Poslao je natrag: "Uveravam te da nije istina to što tvrdiš, ovih dana samo nemam vremena, imam obaveze na faksu a i treniram svaki dan. Ali, ako tako misliš :("

To je to bilo. Kratko a jebitačno! Sa nedovoljno komunikacije ali sa mnogo sporta. Skapirala sam da su profi sportisti frikovi kakvih nema. I šta oni time pokušavaju? Da se potvrde. Svaki dan sve više. A onda i žele da im se dive. A, ja ne želim nikom da se divim. I možda je tu puklo? Dabome.

Skituljko

Prošle zime upoznala sam jednog mladića. Izgledao je odrpano u sivom kaputu, plave razbarušene kose, onako, rekla bih tramp. Otprilike kao Skituljko iz "Cipelića", to bi bio njegov opis. Svideo mi se taj fazon, misleći da u njemu grmi čuč. I sve je išlo kao po loju, skrenula sam pažnju na sebe, i pozvao me je na date. Ali to nije bio bilo kakav date, pozvao me je na čitanje Dostojevskog!!!! Doduše, u nekom klubu. Nemam ništa protiv Dostojevskog, zaista, ali, Dostojevski!!! Date!

Nevertheless, opet. Odlučila sam da se pojavim sa drugaricom. Uuu, reći ćete, pa gde ću s njom? Unapred sam želela da to ne bude intimno, tj. da se malo družimo. Pojavila sam se u nedelju u tom klubu gde je taj glumac trebao da izvede neki monolog Dostojevskog, sele smo na najviši stepenik, naručile čaj, blago meni, i čekale da počne, naravno i da se tip pojavi.

Uskoro je u malu salicu ušao Skituljko, u istom svom sivom kaputiću, razbarušene plave kose s nekom knjigom u ruci, pojma nemam, neki brain fuck verovatno. Seo je niže nas, ne primetivši nas. Bilo mi je toplo oko srca. Glumac je počeo da blebeće i vadi neku, bož' pomozi, sekiru i da mlatara njome. Srce mi se spustilo u pete, uplašila sam se i vrisnula tako da Skituljko čuje. Okrenuo se i nasmejao. Baš sam želela da bude pored mene i da me zagrli i uteši, onako kako to rade u filmovima, kad se žene uplaše miša, pa se popnu na stolac i kao vrište.

Nije, samo se nasmejao. Udubio se u taj performans psihopate sa sekirom na bini. A meni je i dalje bilo toplo. Toplota se širila mojim telom, i baš mi je bio meden. Skituljko. Završio je i Dostojevski, večerala sam strah a pila čaj, neki buđavi. Ušli smo u tu neku spiku, ali verujem da se kontao bolje s mojom drugaricom, što se tiče tih nekih tema, filmova, umetnosti, tu baš ne mogu mnogo da razlažem i diskutujem.

I ajde, bilo je fino, posle toga smo otišli opet svi zajedno u neki restoran gde se puštao neki rok, live. Bila sam srećna da je sedeo pored mene, lepo smo se raspričali, toliko smo se raspričali i dobro razumeli da smo mogli samo da čujemo: I ja, I ja, I ja...tako i ja isto, hehe, neverovatno, i tebi, i meni. MARŠ!!! Pili smo neko vino, i pitao me da li hoću da izađem s njim na terasu da popuši cigaru. I ja sam pristala, nisam imala jaknu, pa mi je on dao svoju. On je pušio svoje cigare i pričali smo o nekoj muzičkoj liniji što je sam nekako skarabudžio, i o njegovom omiljenom bendu. Tek, ti kaže on meni: " Donesi svoj omiljeni CD kod mene, pa da vidiš kako je strava zvuk. " Ni manje ni više, mene je pitao za nešto omiljeno. E, pa gospodo draga, dragi Skituljko, ne postoji ništa na ovom svetu a da je meni omiljeno. Jednostavno, nema te stvari.

Pošto smo postali bliski ko sijamski blizanci, nekako, ne znam kako, je shvatio da bi bio momenat da me poljubi. HOW??? i WHY???? Pružila sam mu obraz ljubazno, jer nisam znala kako drugačije da odreagujem. U momentu mi se srušila slika o Skituljku, bio je samo derište koje je skakutalo po drvenom podu, jer nije dobilo sisu, ili whatever. I to me je izludelo. Više se nisam osećala prijatno, već samo fuj, kao njegova keva, a on mi je izgledao kao neki neposlušni nestaško. I tu je bio kraj. A, lepo je počelo. I falilo mu je takta, jeste. Ipak taj kaput i te cipele i ta kosa, ne, razočarala sam se. Pogrešio je, prebrzo je potegao obarač ili šta već. A i pertle, mogao je barem da ih zaveže...

Azbestne priče

Postoje tako dani i postoje tako ljudi. I trenuci, oni krivi i oni pravi. Danas je bilo neko okupljanje na faksu povodom zatvaranja biblioteke jer je zatrovana azbestom, koji je kancerogen. Rektor je bio ladovina, kao da priča o tome da je jeo pasulja za ručak, pa se isprđavao. Stanje nije bezazleno. A on se šali. Možda nam i treba neko da to ne shvati previše ozbiljno? Jeste, imamo najbolju biblioteku u Hermaniji, a po rektorovim rečima, sad će biti i najčistija jer će biti sterilisana. Hah, svi u smeh! Ljudi, mi ovde imamo posla sa potencijalno opasnim zagađivačima. On je na knjigama, možda i u vazduhu, možda ga doručkujemo, ručamo i večeramo svaki dan - azbest, da.

Čoveku zaduženom za zdravstvena pitanja situacija nije bezazlena. I on ne shvata šalu. U svakom slučaju, sve je zatrovano, nema iznajmljivanja knjiga više, nema ništa. Bedak. Tama. Možda će biti: "Tresla se gora - rodio se miš" a možda će biti "Tiha voda - breg roni". We will see.

Preko puta celog tog skupa stajao je on. Moj power man. Onaj koji ima pravu reč u pravom trenutku, maramice kad mi zatrebaju, da je majstor imao bi sav potreban alat uza se. Da, i to je onaj koji me obično nikad ne zapadne, jer su svi u globalu slabići. Bitno je to, da sam malo spavala i po Marfiju Đubretaru, obično sretneš ljude koje nisi video 6 meseci i duže u tom "s podočnjacima dokolencima" stanju. Nevertheless, ona reč što me izluđuje i stalno se ponavlja u tim nekim naučnim polukrugovima, smorio me skup. Odlučila sam da skrenem pažnju na sebe i kao odem do toaleta da napuderišem nos. Tj. da vidim da li je kosa na glavi, usne, oči, obrve i da li sam to ja. Naravno to je bio trik. U istom momentu taj power man je krenuo, ignorišući me!!!! Naravno, i to je bio trik. Zaustavila sam ga, snagom Kličkovih. I krenuli smo u razgovor. Plaši se za svoje zdravlje. Daj, molim te, pa okruženi smo stalno nekim govnarijama, sve je kancerogeno. Cool down. Ali frka mu je. Seksao se u biblioteci. Tamo u novom delu. Dobro, nije među knjigama. Smejemo se. Studentarija. Imali su lep pogled, zelenilo. A sada azbest svuda. Ugasili smo.

Kad je nekom drago da je u tvom društvu, nema TERMINA, nema OBAVEZA, nema MORAM ovo MORAM ono. Otišli smo sasvim spontano, ručali i zatim popili kafu. Sedevši tako, ja sa nekim tajnirom salate koja jede mene umesto ja nju i nekim kuvanim mesom pride, on sa nekim mesištem koje jede njega. Pričali o svemu i svačemu. Vidim nabacuje mi se i vidim da je smešan. Ali igramo na cool. Oboje. A meni neugodno! Komplimenti padaju, a ja razmišljam da li da idem do toaleta da se proverim. Bolest! Nije da se on meni nešto sviđa, ali je razgovoran tip i čini se da dobro zna šta hoće. Gde sam ono stala?

Priča o deci. Jebote. Da li želim i koliko. Pa prvo jedno. Muško ili žensko? Živo i zdravo, svejedno kojeg pola je. Ćerke liče na očeve. Sinovi na majke. Tako to valjda bude. Kako da pričam s njim o takvim stvarima? To su stvari, eeeej, nisam spremna. Votafak? I smeška se. I stalno se smeška, i mislim možda mi raste šargarepa na nosu. Zašto se smeje? Koji mu je klinac? Pitam ga zašto se smeje. Smešno mu je da tovarim meso, obično žene ne jedu tako slasno mesa. Ja kažem, ja sam mesojed. Hitno moram da proverim da li imam neki đavo na nosu ili možda mi se ptica pokenjala na glavu. Smotani smo. I on je, da. Power man. Pričamo o tome ko šta voli. Volim kad je muškarac dovoljno muškarac da može ženi da dozvoli da bude ponekad slaba pored njega. Mislim da je to u redu. On bi hteo neku s kojom može da brblja o svemu, a ne da ga pita ujutro posle seksa: Kafu? Tost? Jeste, slažem se. Esencijalno je to. Nema druge.

Razmenili smo telefone. Ne znam ni zašto. Hemija je najbitnija, valjda, možda se javi, možda i nikad. Da li ću opet da pobegnem? Fin je dečko... Ima potencijala, potencijala za moj beg. Fuck, život....ko će da ga shvati?

Dejt u crkvi na petak 13.

Da li bi ste ikada pomislili, da bi neko ko se interesuje za vas mogao da vas pozove na dejt, ni manje ni više nego u crkvu? Na moje šaljivo pitanje: -Izvini, koji DJ nastupa večeras i šta pušta? Je l' neka elektronika? Neki jungle ili drum? Prasnusmo oboje u smeh. Dakako, elektronika. Orgulje!!!! Bloody orgulje! I pristade ja. Nikad nisam čula orgulje u katedrali. Uopšte izbegavam crkve i liturgije, imam alergiju na miris tamjana. Nisam ni krštena. Verujem u Zeitgeist, imam svoje kritičko mišljenje i volim dobru akustiku.

Nastupa "DJ" Andrew Canning, neki mudonja iz Švedske. Ulaz osam evra. Početak u osam časova. Katedrala, lepa, 17. vek, bem li ga, valjda. Sa svojim "ortakom" našla sam se u pola osam. Gladna, smorena, idem da uzmem nešto kod Turčina, najrađe bih kebab, ali beli luk, znate... crkva, orgulje, da, i ljudi. -Daćete mi jednu pizzu, margaritu, ne, ipak ću salami. Sedosmo moj ortak i ja i podelismo pizzu, je l' jel'te, ne mogu ja sve to da pojedem, mislim ne mogu pola, ali mogu jednu i po. Krenuli da brbljamo, prolaze ljudi, prolaze minuti, sekundi. Pitam ga: -A tebi se baš ide na tog švedskog manij... performera? - Da, znaš super je u crkvi akustika. Skoro će osam, ajde da begamo.

Ušli, kupili karte. Seli na klupice. Miris tamjana me davi. Kašljem ko manijak, suze mi idu na oči. Nije još počelo. Šta da radim? Ne mogu da kašljem u crkvi, POPIZDEĆE ljudi. Izađoh da uvatim lufta, i nakašljem se. Žena koja nam je prodala kartu gleda. Pruža mi tik tak. -Evo uzmi na. -Hvala gospođo, ne znam koji mi je kur... psst, crkva. Ne znam koji mi je klinac. Ulazim ponovo sa bombončekom u ustima, sedam pored mog "ortaka". Koncert počinje. Tadammmmmmmm!!! Neki činovi, boga Jokinog, J. S. Bach sam razumela, stidim se svoje nezainteresovanosti za crkvenu kulturu. Sedim, ćutim i ćutim. Malo i gledam. Neki par, četiri reda ispred, se grli. Lik se zalepio i ne pušta. Jebe im se za koncert. Lepo im. Blaženi su.

Ja se skočoperila. Sedim, ćutim, ćutim, ne mrdam. Gledam. Unutrašnjost katedrale. Posmatram ljude. Uglavnom matori, sami ili sa partnerom. Meni smor. Očekujem Straussa, verdammt, i valcer, ne znam ove činove. Daj nešto poznato Andrew bre, šta smaraš! S M A R A Š. M A R Š!

Uh, osećam se ko u Hičkokovom filmu, beše li Psycho, valjda. Tadammmmmmm!!! Zvuk orgulja žeže li žeže, ježim se. Pokušavam da se ježim od lepote. Ježim se od straha. Pitam se, kako ljudi mogu da vole to? Nije da sam operisana od kulture, volim lepu klasičnu mjuzu. Ali orgulje? Precrkveno. Ne upadam u verski delirijum. Apsolutno ne.

Još čin do kraja. Sašij sad po njemu! Onaj par ne prestaje da se grli. Pocep'o bi je ko masan džak. Evo ga. Poslednji čin. TADAMMMMMMMMMMMMM!!!! Mora da bude jebitačan, uvek je tako, poslednja pesma, šta li već, mora da bude jež efekat. Iskreno, ajde, neću reći loše, ali bolje. Završava. Ustaju ljudi, okreću se, izlazi naš "DJ" na terasu i poklanja se. Ma papa, kakav papa. He is god! Ili onaj čikica na skype-u što se klanja (bow).

Bože, ne! Samo ne bis. Nemojte bis, čiko molim te. Nemoj bis, šta si peder! BIS! Opšte oduševljenje, masa skače, seče vene, delirijum. Vraćam se na klupičicu. Čekam kraj. Kraj, kraj! Oću pivce, pelinkovac šta već. Čašu vode, mineralne. Česmovače. Svejedno, ne mora da bude limun unutra. Konačno, kraj. Uzdah, pljesak. Izlazi čikonjer, gleda masu. Zamišlja da je bog, with approximately 1000 EURO in his pocket! In an hour. (bow)