Dejt u crkvi na petak 13.

Da li bi ste ikada pomislili, da bi neko ko se interesuje za vas mogao da vas pozove na dejt, ni manje ni više nego u crkvu? Na moje šaljivo pitanje: -Izvini, koji DJ nastupa večeras i šta pušta? Je l' neka elektronika? Neki jungle ili drum? Prasnusmo oboje u smeh. Dakako, elektronika. Orgulje!!!! Bloody orgulje! I pristade ja. Nikad nisam čula orgulje u katedrali. Uopšte izbegavam crkve i liturgije, imam alergiju na miris tamjana. Nisam ni krštena. Verujem u Zeitgeist, imam svoje kritičko mišljenje i volim dobru akustiku.

Nastupa "DJ" Andrew Canning, neki mudonja iz Švedske. Ulaz osam evra. Početak u osam časova. Katedrala, lepa, 17. vek, bem li ga, valjda. Sa svojim "ortakom" našla sam se u pola osam. Gladna, smorena, idem da uzmem nešto kod Turčina, najrađe bih kebab, ali beli luk, znate... crkva, orgulje, da, i ljudi. -Daćete mi jednu pizzu, margaritu, ne, ipak ću salami. Sedosmo moj ortak i ja i podelismo pizzu, je l' jel'te, ne mogu ja sve to da pojedem, mislim ne mogu pola, ali mogu jednu i po. Krenuli da brbljamo, prolaze ljudi, prolaze minuti, sekundi. Pitam ga: -A tebi se baš ide na tog švedskog manij... performera? - Da, znaš super je u crkvi akustika. Skoro će osam, ajde da begamo.

Ušli, kupili karte. Seli na klupice. Miris tamjana me davi. Kašljem ko manijak, suze mi idu na oči. Nije još počelo. Šta da radim? Ne mogu da kašljem u crkvi, POPIZDEĆE ljudi. Izađoh da uvatim lufta, i nakašljem se. Žena koja nam je prodala kartu gleda. Pruža mi tik tak. -Evo uzmi na. -Hvala gospođo, ne znam koji mi je kur... psst, crkva. Ne znam koji mi je klinac. Ulazim ponovo sa bombončekom u ustima, sedam pored mog "ortaka". Koncert počinje. Tadammmmmmmm!!! Neki činovi, boga Jokinog, J. S. Bach sam razumela, stidim se svoje nezainteresovanosti za crkvenu kulturu. Sedim, ćutim i ćutim. Malo i gledam. Neki par, četiri reda ispred, se grli. Lik se zalepio i ne pušta. Jebe im se za koncert. Lepo im. Blaženi su.

Ja se skočoperila. Sedim, ćutim, ćutim, ne mrdam. Gledam. Unutrašnjost katedrale. Posmatram ljude. Uglavnom matori, sami ili sa partnerom. Meni smor. Očekujem Straussa, verdammt, i valcer, ne znam ove činove. Daj nešto poznato Andrew bre, šta smaraš! S M A R A Š. M A R Š!

Uh, osećam se ko u Hičkokovom filmu, beše li Psycho, valjda. Tadammmmmmm!!! Zvuk orgulja žeže li žeže, ježim se. Pokušavam da se ježim od lepote. Ježim se od straha. Pitam se, kako ljudi mogu da vole to? Nije da sam operisana od kulture, volim lepu klasičnu mjuzu. Ali orgulje? Precrkveno. Ne upadam u verski delirijum. Apsolutno ne.

Još čin do kraja. Sašij sad po njemu! Onaj par ne prestaje da se grli. Pocep'o bi je ko masan džak. Evo ga. Poslednji čin. TADAMMMMMMMMMMMMM!!!! Mora da bude jebitačan, uvek je tako, poslednja pesma, šta li već, mora da bude jež efekat. Iskreno, ajde, neću reći loše, ali bolje. Završava. Ustaju ljudi, okreću se, izlazi naš "DJ" na terasu i poklanja se. Ma papa, kakav papa. He is god! Ili onaj čikica na skype-u što se klanja (bow).

Bože, ne! Samo ne bis. Nemojte bis, čiko molim te. Nemoj bis, šta si peder! BIS! Opšte oduševljenje, masa skače, seče vene, delirijum. Vraćam se na klupičicu. Čekam kraj. Kraj, kraj! Oću pivce, pelinkovac šta već. Čašu vode, mineralne. Česmovače. Svejedno, ne mora da bude limun unutra. Konačno, kraj. Uzdah, pljesak. Izlazi čikonjer, gleda masu. Zamišlja da je bog, with approximately 1000 EURO in his pocket! In an hour. (bow)