Ljubav počinje tamo gde sam ja

Ne bih ja bila ja, kad se ne bih upustila u filozofiju. Ovaj put želim da podelim s vama jedno veoma važno saznanje. Nešto, što se shvati, nakon što se mnogo pati. Ne samosažaljevam se, srećna sam, što sam otkrila novu dimenziju i popela se stepenicu više u svom putu kroz životna iskustva. Na svom putu odrastanja.

Kroz šta definišemo sebe? Šta je to, kroz šta se osećamo kao kompletna ličnost? Postoje ljudi oko nas, koji mogu da se osećaju kompletni, samo ako se prikače nekom. Pri tome, ne mislim na traktor sa prikolicom, već na one ljude, koji imaju manjak svoga identiteta, pa im treba neko, pomoću koga će da se osećaju kompletni. Naravno, ovakav vid priključivanja, odnosno prikačinjanja, izaziva zavisnost. I to, ne bilo kakvu zavisnost, emocionalnu zavisnost. Naš karakter odlučuje o tome, da li ćemo da se odupremo i odolimo ovakvom vidu priključivanja, ili ćemo da kažemo da. Ako imamo jak karakter i stabilnu ličnost, veća je verovatnoća, da nam neće trebati osoba, partner, da se o njemu brinemo, ili da se kroz njega definišemo. Ako smo, pak, slabi karakterno, nestabilni, nemamo ciljeve, naletaćemo sa stoprocentnom tačnošću na ljude, koji se kroz druge definišu. U tom procesu definisanja kroz druge osobe, mi doživljavamo neverovatne halucinacije i fantazije, idealizacije do neslućenih visina. Mi doživljavamo simbiozu. Osećaj, biti stopljen s drugom osobom, osećaj biti jedno. Ta simbioza funkcioniše, samo dok se dvoje ljudi međusobno očajnički trebaju. Primer tome, jeste simbioza majke i deteta. Kad dete odraste, više mu ne treba majka, da bi preživelo. Tako i mi, kad odrastamo, ne smemo da budemo zavisni od druge osobe. Partner nije majka i mi više nismo mali. Ne treba nam sisa.

U nekom trenutku, potom, shvatimo, da ovakav vid simbioze, ne predstavlja zdravu vezu, već vezu, u kojoj se partneri međusobno idealizuju i obezvređuju u zavisnosti od trenutne potrebe svakog od njih. Te veze su pune strasti, i imamo osećaj kao da smo na horsu ili se pak skidamo s njega. Takva veza nije zasnovana na međusobnom poštovanju. Mada je ovde više pitanje, da li sebe dovoljno poštujemo. Ali sve je to kota života, sve se uči. I kroz patnju se najviše nauči. Postanemo zreliji i naučimo da poštujemo sebe. Počnemo da se definišemo kroz nas same, naša dostignuća, naše sposobnosti. I kako napredujemo u tom procesu, tako definišemo i druge ljude kroz naše sopstvene vrednosti. Naša osnovna načela, koja su uvek tu.

Trebalo mi je mnogo vremena, da shvatim, da postoji razlika između one prave, bezuslovne ljubavi, između majke i deteta. I one zrele, ostvarene ljubavi, koja se zasniva na međusobnom poštovanju i poverenju. Potonja je ostvariva, jedino ako zagrlimo to malo dete u sebi i pružimo mu bezuslovnu ljubav koju zaslužuje. Naše sopstveno biće.