Poslednji post o tebi

Pišem poslednji post o tebi. Zaista poslednji. Tebi, ljubavi moja. Sročiću ga u obliku monologa, možda će mi biti lakše tako.

Sve ove godine koje su iza nas, koliko god to patetično poetično zvučalo, nisu bile lako štivo za mene. Ti si mi bio kao neka stara biblioteka prepuna buđavih knjiga, koju sam morala da iskristališem za svoje potrebe naučnog rada, mog naučnog projekta, tebe. Ušla sam u taj projekat, brzo dobivši stipendiju, što će se kasnije pokazati kao nešto, što nisam trebala. A možda i jesam? Možda ću se uvek pitati, da li je bilo potrebno toliko iskustva, toliko bola, toliko nadanja i toliko analize, da bih postala ovo što sam sada? Malčice prosvećena, a srca zatvorenog za ljubav.

Ako ćemo iskreno, moja ljubav je ostala kod tebe. Bolesno je što ovo pišem, sad kad već znam, da je preduslov za voleti druge, ljubav prema sebi. Ali, moja ljubav je nekako prekoračila sve te granice mene, ne znam kako da to opišem, možda to i nije bila ljubav, jednostavno samo strah? Strah otvoriti srce, da iz njega ne polete svi ti smešni kobajagi leptirovi, šareni, crni, teški, mali, glomazni. Moje je srce Pandorina kutija takođe, možda je taj strah, strah od sopstvene moći?

Iako se ovaj post graniči sa psihodelijom ili kao da sam pojela one smešne gljive, ipak shvatam, da je taj deo mene, sada kod tebe. I ja gledam kroz tebe. Osećam kroz tebe. Jer mi smo jedno, ti si ja i ja sam ti. Koliko ovo bolesno može da zvuči? Ne, nismo mi original, verovatno je na milione ovakvih veza, verovatno će mi trebati večnost da te zaboravim. Da zaboravim jedan deo sebe. Teško za objasniti, znam i sama. Gubim se između ovih redova, i shvatam da sam ono dete koje sanja i ne želi da odraste. Ono se bori protiv svih tih ozbiljnih stvari, kao što su stabilnost, sigurnost. Njemu je sigurno u tom svetu, eh, dete...

Ovako ću. Moram da odrastem. Moram da naučim, da prihvatam činjenice. Dela! I samo dela! Ne reči, reči su melem i otrov za dušu. Dela. Faktički da sagledam sve aspekte. Bojim se da ću izaći kao gubitnik. Plašim se, da nismo jedno drugom mnogo ponudili. Stvari koje bi se mogle nazvati poštovanjem, malih sitnica koje bi se mogle nazvati pažnjom, detalja koji su tako važni u razgraničavanju iluzije od prave ljubavi. Zašto sam više verovala iluziji i tresnula ko niko na zemlju? Ima li išta lepše od iluzije, projekcije sopstvene mašte? Ima. Stvaran svet, život. Dela koja će neko drugi činiti umesto tebe, ne samo prazne reči. Bio si kralj praznih reči, ja tvoja kraljica drame.

Drugome će ta dela biti sitnice, meni će značiti mnogo, značiće mi svetove. Zbog tebe, ceniću više te sitnice od drugih. Sad znam šta mi je nedostajalo. Nisi uspeo da popuniš sve moje praznine, nisam ni ja tvoje. Previše smo leteli. Zaista i samo to. Ništa više. Bili smo zaljubljeni u ljubav. Nismo se usudili sići.

Ja silazim sa oblaka. Napuštam ga. Ne želim da budem samo ljuska, želim da nekom budem sve i da otvorim svoje srce. Želim da s nekim živim, ne da sanjam. Vreme je da se probudim iz baštice cveća, izađem iz tog detinjeg skrovišta i zakoračim s one strane ogledala kao Alisa iz zemlje čuda.