Azbestne priče

Postoje tako dani i postoje tako ljudi. I trenuci, oni krivi i oni pravi. Danas je bilo neko okupljanje na faksu povodom zatvaranja biblioteke jer je zatrovana azbestom, koji je kancerogen. Rektor je bio ladovina, kao da priča o tome da je jeo pasulja za ručak, pa se isprđavao. Stanje nije bezazleno. A on se šali. Možda nam i treba neko da to ne shvati previše ozbiljno? Jeste, imamo najbolju biblioteku u Hermaniji, a po rektorovim rečima, sad će biti i najčistija jer će biti sterilisana. Hah, svi u smeh! Ljudi, mi ovde imamo posla sa potencijalno opasnim zagađivačima. On je na knjigama, možda i u vazduhu, možda ga doručkujemo, ručamo i večeramo svaki dan - azbest, da.

Čoveku zaduženom za zdravstvena pitanja situacija nije bezazlena. I on ne shvata šalu. U svakom slučaju, sve je zatrovano, nema iznajmljivanja knjiga više, nema ništa. Bedak. Tama. Možda će biti: "Tresla se gora - rodio se miš" a možda će biti "Tiha voda - breg roni". We will see.

Preko puta celog tog skupa stajao je on. Moj power man. Onaj koji ima pravu reč u pravom trenutku, maramice kad mi zatrebaju, da je majstor imao bi sav potreban alat uza se. Da, i to je onaj koji me obično nikad ne zapadne, jer su svi u globalu slabići. Bitno je to, da sam malo spavala i po Marfiju Đubretaru, obično sretneš ljude koje nisi video 6 meseci i duže u tom "s podočnjacima dokolencima" stanju. Nevertheless, ona reč što me izluđuje i stalno se ponavlja u tim nekim naučnim polukrugovima, smorio me skup. Odlučila sam da skrenem pažnju na sebe i kao odem do toaleta da napuderišem nos. Tj. da vidim da li je kosa na glavi, usne, oči, obrve i da li sam to ja. Naravno to je bio trik. U istom momentu taj power man je krenuo, ignorišući me!!!! Naravno, i to je bio trik. Zaustavila sam ga, snagom Kličkovih. I krenuli smo u razgovor. Plaši se za svoje zdravlje. Daj, molim te, pa okruženi smo stalno nekim govnarijama, sve je kancerogeno. Cool down. Ali frka mu je. Seksao se u biblioteci. Tamo u novom delu. Dobro, nije među knjigama. Smejemo se. Studentarija. Imali su lep pogled, zelenilo. A sada azbest svuda. Ugasili smo.

Kad je nekom drago da je u tvom društvu, nema TERMINA, nema OBAVEZA, nema MORAM ovo MORAM ono. Otišli smo sasvim spontano, ručali i zatim popili kafu. Sedevši tako, ja sa nekim tajnirom salate koja jede mene umesto ja nju i nekim kuvanim mesom pride, on sa nekim mesištem koje jede njega. Pričali o svemu i svačemu. Vidim nabacuje mi se i vidim da je smešan. Ali igramo na cool. Oboje. A meni neugodno! Komplimenti padaju, a ja razmišljam da li da idem do toaleta da se proverim. Bolest! Nije da se on meni nešto sviđa, ali je razgovoran tip i čini se da dobro zna šta hoće. Gde sam ono stala?

Priča o deci. Jebote. Da li želim i koliko. Pa prvo jedno. Muško ili žensko? Živo i zdravo, svejedno kojeg pola je. Ćerke liče na očeve. Sinovi na majke. Tako to valjda bude. Kako da pričam s njim o takvim stvarima? To su stvari, eeeej, nisam spremna. Votafak? I smeška se. I stalno se smeška, i mislim možda mi raste šargarepa na nosu. Zašto se smeje? Koji mu je klinac? Pitam ga zašto se smeje. Smešno mu je da tovarim meso, obično žene ne jedu tako slasno mesa. Ja kažem, ja sam mesojed. Hitno moram da proverim da li imam neki đavo na nosu ili možda mi se ptica pokenjala na glavu. Smotani smo. I on je, da. Power man. Pričamo o tome ko šta voli. Volim kad je muškarac dovoljno muškarac da može ženi da dozvoli da bude ponekad slaba pored njega. Mislim da je to u redu. On bi hteo neku s kojom može da brblja o svemu, a ne da ga pita ujutro posle seksa: Kafu? Tost? Jeste, slažem se. Esencijalno je to. Nema druge.

Razmenili smo telefone. Ne znam ni zašto. Hemija je najbitnija, valjda, možda se javi, možda i nikad. Da li ću opet da pobegnem? Fin je dečko... Ima potencijala, potencijala za moj beg. Fuck, život....ko će da ga shvati?