Prozna igra: Predvorje želja

(Ovo je nastavak treće od tri započete priče na Valentininom blogu koje je ona ponudila u okviru ciklusa "Prozna igra"...

• Makarov: Ovde, u knjizi, piše sve o našim željama i njihovim ispunjenjima. Pročitaj ovu knjigu, i shvatićeš kako su tašte želje naše. Isto tako, shvatićeš - kako se lako ostvaruju tuđe želje, i kako je teško ispuniti svoje.
• Petersen: Nešto si mnogo počeo svečano da mi govoriš. Tako govore indijanske poglavice.
• Makarov: Ova knjiga je takva - da o njoj treba i govoriti uzvišeno. Štaviše, i kad razmišljam o njoj, ja skidam kapu.
• Petersen: A pereš li ruke, pre nego što dodirneš tu knjigu?

(...)

• Makarov: Ta, svašta, s tobom! Zašto bih prao ruke?
• Petersen: Zar ne vidiš da je ta knjiga stajala godinama neupotrebljena i prašnjava u potkrovlju?
• Makarov: Zaista ne vidim razlog za takvu jednu opasku. Mislim da je ova knjiga čistija nego što će ijedna ljudska duša ikada biti.
• Petersen: Svašta zboriš! Tu knjigu je pisala jedna ljudska ruka. I ta ruka je uprljana čistotom svih zala ovog sveta.
• Makarov: Ovakav odgovor može da ponudi samo vrhunski neznalica i nepoznavalac ljudske duše.
• Petersen: Ah, baš sam se uvredio! Ti ne znaš šta su bespuća i tišine i kakve sve muke nosi ovaj svet u kojem živimo.
• Makarov: Ne znam šta hoćeš da kažeš. Mi smo ovde da uživamo i da ostvarimo svoje želje.
• Petersen: Ipak zavisi kuda nas vode naše misli i kakve sve puteve moramo da pređemo.
• Makarov: Nisam siguran da sam te razumeo. Kakve veze imaju sve te stvari o kojima zboriš s uživanjem?
• Petersen: Iskren da budem, nisam ni mislio da ćeš me razumeti. Zato je ta knjiga napisana za takve kao što si ti.
• Makarov: A kakav sam to ja? Molim lepo da mi odgovoriš na pitanje.
• Petersen: Ti si neko ko bi platio zlatom tu knjigu, iako ona ne vredi ni pišljiva boba.
• Makarov: Opet sam ostao uskraćen za tvoj odgovor na moje pitanje.
• Petersen: Možda bi trebalo da sam potražiš odgovor na to pitanje.
• Makarov: Kako to misliš? Radoznao sam.
• Petersen: Jednom kad nađeš odgovor, nećeš ni znati da si ga našao. Shvatićeš da su sitnice katkad bitnije od svih tih stvari koje se tiču ovog materijalnog sveta.
• Makarov: Ti kao da si se napio mudračeve krvi. Mnogo si se uzneo.
• Petersen: Može biti. U ovom svetu je bitno posedovati, a sloboda je nešto što ne možeš da kupiš. Iako dozvoliš sebi da se olako prodaš, dozvolićeš i drugima da te gaze.
• Makarov: Ne razumem te. Odlutao si.
• Petersen: Odlutao sam. Jer sam čovek koji traži. Traži odgovore na svoja pitanja. Traži odgovore, koje nijedna knjiga ne može da mu pruži.
• Makarov: Ali ovde piše...
• Petersen: Pssst, zar ne čuješ?
• Makarov: Šta?
• Petersen: Kako peva moja duša.
• Makarov: Zaista mislim da si poludeo.
• Petersen: Ona i dalje peva i ti je ne čuješ.
• Makarov: Skrenuo si s uma.
• Petersen: Vidiš, u tome je razlika. Ti nikada nećeš čuti moju dušu kako peva, a ja nikada neću moći da skupim dovoljno zlata da kupim nešto što već imam.
• Makarov: Zaista, a šta to imaš?
• Petersen: Imam sve što nema cenu. I pevam. A, ti, ti nemaš jedino sluha, a imaš sve ostalo.

• Makarov: Sluha? O čemu govoriš?
• Petersen: Sluha da čuješ dušu kako peva. I nikada nećeš moći da komponuješ simfoniju od onih stvari koje se ne daju opipati...