Prođosmo Mađare. Ljubljena naša tabla. Nekoć SFRJ, pa SRJ, onda Srbija i Crna Gora, najzad Srbija. Još samo da se prođe naša carina. Naši ljudi. Brzo ćemo njih. Brkica vadi 10kg pampersa, pruža cariniku. Pita ga za zdravlje unuka i je l' mu ćuna porast'o. Carinik bega u kućicu. Brka za ključ, nekoliko metara dalje parkira autobus. Ili će da bidne, ili neće da bidne - opasna zona.
U autobus ulazi ona! Žena kratke kose, izlizane crvenkaste farbe, obučena u vojni kombinezon i s kratežom za pojasom, glasa ko u promuklog gavrana: "Hrrrr, je l' ima neko nešto da prijavi?!" Muk. Usrali se svi, bebe, starci, kondir-tikve. Kakva je strašna, ova je pobila pola puka, sigurno! " Hrrrr, alo! Pitala sam nešto, ako ima neko nešto da prijavi nek se javi!" "Niko ništa? Ajmo napolje svi!"
Stoka ljudska, mrcvarimo se, skupljamo pare za Mađare, prođemo ih i mislimo sad smo si naši, kad ono ova nepečena sorta - upraviteljica koncentracionog logora nas zajeb'a. Valja nam izaći napolje i raskupusati tašne. Sasvim je sigurno da niko neće moći lako da ih zatvori ponovo. Peh, jebi ga. Ona obilazi oko nas ko egzekutor oko mučenika kojega treba svaki čas da pogubi, ako mu nađe nešto. Šta može da mu nađe? Neki seknd hend toster, po nekoliko kila gaća i čarapa iz C & A u svakoj tašni, Milkače za unučad, mnogobrojnu rodbinu, i komšijsku decu kad se sjate, kesica supa, pudinga, kuhinjskih krpa, sira s rupicama, navlaka za kupatilo, zavesa, i okvira za prozore. Sve u svemu ništa, od čega bi se pošten carinik mogao ovajditi.
Šta očekuja ona, da nađe anakondu? 100 kg kokaina? Duša ti pogana, bre, sirotinju si našla da maltretiraš! Uskačem iznervirana u bus, bakici do mene: " Bako imaš li još malo tog sudžuka?" "Imam, dijete, ima i paradajza još, malo se skuvao." "Nije važno, hvala." Brka ulazi poslednji u autobus, nervozan, Savica i Milanče su već odavno umukli. Idemo dalje. Javljaju se neki: "Majstore, ka' će staneš, da pišAMO?" Brkica misli u sebi (jebo ti majstor mater). "Evo, odma će stanemo'!" "Pauza 10 minuta."
Idemo kod njojzi. Bakice Sere. Vrste što vlada u srpskim vecejima. Nije da ih na zapadu nema, ali su u ropskom statusu. Ova naša je gazdarica objekta, kraljica klozeta. Ispred njoJzi stoji Rubinov vonjak, na lokalnoj stanici "Gara" i neko pletivo sive boje ili štono bi babe rekle zelenkasto. "Trijest dinara ili 50 centi". Ha! "Baba, ne zajebavaj, gde si ti videla da je 30 dinara jednako 50 centi?" "Pa, ti idi promeni u dinare, pa dođi". E, sve ti lepo po spisku, što nisam sačuvala dinare za ovakve ekstremne situacije. Razmišljam sledeći put da joj kupim litru Rubina i da imam za svaki put popust na pišANJE. Svečano mi predaje štos socijalne crvenkaste guz-hartije. Uzimam, i bogu se zahvaljujem što sam ponela papirne maramice. Otvara mi vrata svojih carskih odaja. Ono, jest' čisto je. Ali ne funkcioniše sve, nije Sera kriva.
U autobusu pita Brka jesmo li svi tu. Neka žena viče: "Stani, majstore, evo g' ide Draganče!" Ceo autobus u smeh. Draganče zakopčava radnju. Desi se, šta sad. Stariji čovek sa nakrivljenom šapkicom maslinasto zelene boje. "U, zamalo vi poBEGOSTE bez mene!" Neka sosa se javlja: "Idi, bre, u peršun, di tebe da ostavimo."
Pošli smo dalje. Sa lokalne stanice vremenska prognoza za današnji dan i Rade Jorović "Selo moje lepše od Pariza" Sad može cigara i kafa. Dobro je, u Srbiji smo...
11 comments:
Ha ha ha! Baš si me nasmijala dobro! Pozdrav! :))
Ehehe i ja se nasmejah. Stalno razmišljam o beganju, a onda kad čujem da se neko vrati makar i na kratko u ovu crnu rupu, neka me milina obavije. Procinculira mi krv, pa se zapitam. Rupa, rupa, pa šta sad. Naša je. :)
@Lilly, drago mi je. Pozdrav u HR. :)
@Džiki, milina i gorčina se smenjuju, sestre rođene. I to što kažeš...naša je, pa kakva god da je.
Ovo je sve bolje i bolje. Mrtva trka između prvog i drugog dela. Nema veze gde si, s onu ili s ovu stranu, nego s kim deliš autobusNi i ostali prostor. :)) Ovoga puta sam se valjala po patosu, nisam samo vrištala od smeha. Za baba Sere su ti bolji unućići alkoholni, da imaš (i za sebe i sapatnika ako uStreba), da se ne trsiš previše sa litarskom flajkom. Mene beše logično da je litarska, a možda i nije bila u njenom office-u takva. :))
@Zverinje, hvala, drago nam je, ako sam te uspela poleći! :) Imala je Sera flajku i čašicu u ofisu. Super ideja za unučiče, drugi put, vala i meni mi da se nađe :)
Odeš negde da bi se izmakao korak-dva i pogledao ono sve što inače ne vidiš. U stvari vidiš, ali nekako DRUGAČIJE nego kad se vratiš. Što bi Mika Antić rekao: "...kad se vratiš u svoje srce jednog dana". To je ideja: treba se ŠTO ČEŠĆE vraćati...
Miodraže, kakva sjajna misao! Naježila sam se. I tako je...
"Јебо ти мајстор матер" - "Ево одма ће да станемо!" xD
Ево, покупих се овде да ти лупим комент, обећао сам. Лепо ти иде ово описивање. Ал признај да нема ништа лепше него кад поново уђеш у ову нашу мајчицу земљу (кад те коначно пусте да прођеш). И те баба Сере и кафана... Нигде није као код куће :))
Подсетило ме је на онај афоризам "У Београду се сви возачи аутобуса зову исто- Мајсторе, Може Средња?" :))
Слажем се са Томцом! Нисам пуно пута излазио (и враћао се), али је осећај супер :)
@Tmc, ne moraš da se osećaš obaveznim da komentarišeš, niti da obećavaš. Lagano, kad stigneš, stigneš...Slažem se s tobom, nema ništa lepše nego osetiti svoje, pa makar to bio i svoj čemer, ali je tvoj.
@Stefane, samo je jedan majstor, vozač autobusa :) Treba vama dvojici nekoliko godina van matice... onda je pravi osećaj :)
Постави коментар