Profesorka nam je juče zadala za domaći da napišemo sastav na temu: "Zašto volim devedesete?"
Nisam znala kako da počnem pa sam pitala mamu jer mi deca to nismo doživeli, a i profesorka je mnogo zahtevna, samo nam je rekla: "Snađite se kako umete".
Keva je dobila fras i rekla da toj profesorki Ljilji treba počupati nokte bez anestezije, da ona nije pri zdravoj pameti, zapalila cigaru, povukla dim i uzdahnula. Pomislila sam kako je to neka mnogo strašna tema, zašto bi se inače keva toliko uzrujala?
Keva me je pogledala i rekla: "Vidi, slušaj, sedi, veži se, polećemo... Pretpostavljam da je to u vezi s onim festivalom, zar ne?" "Da, moguće je" - odgovorila sam.
Ne znam kako sam se osećala u tom momentu, mama je jedva izustila nešto tipa: "Rat je tada počeo".
Učila sam u školi da je rat nešto negativno, ružno, da se ljudi ubijaju. Mama je nastavila dalje:
"Morali smo da bežimo na sigurno, baba i deda su ti ostali bez posla, mi deca smo menjali škole. Jednog dana je deda dobio poziv da ide u rat, plakala sam jako, mislila sam da neće nikad da se vrati. Baba je ostala da nas čuva. Ujko i ja ustajali smo svako jutro u pet, i išli pet kilometara do škole sa promrzlim nogama po snegu visokom dva metra. U odeljenju je bilo limeno bure podloženo drvima, koje je dimilo kao ludo, pa smo izlazili kao dimljeno meso posle nastave."
Kevina opaska o "dimljenom mesu" nije me nasmejala. Mislila sam kako je njoj bilo u tom trenutku.
"Nije bilo struje, wc nam nije radio kako treba jer je voda bila zaleđena, imali smo poljski wc u koji smo morali da idemo, jer nije bilo izbora. Šta da ti pričam, u to neko vreme razbolela sam se od upale pluća i morala da šipčim pet km peške po snegu na injekcije. Da, deset dana za redom, deset bocki. I strašno je to bilo. Ljubica je penicilin davala polako, Ruža ga je krkala, tri dana me je dupe bolelo. Kad se vratim kući, baba napravila neke pljeskavice od konzervi iz crvenog krsta, toliko sam ih volela. Zaista, da nije bilo tih konzervi, ne znam kako bismo preživeli. I danas se nekad još pitam, to meso, da li je uopšte bilo teletina?"
Slušala sam mamu kako priča, nisam treptala, nekad se nisam usudila ni da dišem. Nastavljala je:
"Ujo ti je tada jedva ostao živ, prababa je umrla od srčanog udara, a pradeda ti pet meseci kasnije od moždane kapi. Nekoliko nedelja kasnije i Džeki se razboleo pa je uginuo i on od tuge za pradedom. Ostali smo da se borimo za goli život i bolje sutra. Deda je dolazio kući, pa odlazio na front."
Mama, ne znam da li da nastavljamo dalje, ne bih da mi se rastužiš i rasplačeš. Koje je sve to godine bilo? "Milice, to ti je bilo 93. Posle toga se godine nisu mnogo razlikovale. Izbeglištvo, stradanja, sankcije, nema se posla, nema se para, mi moramo u školu, jeli smo jabuke i dunje sakupljane po poljima, proklete konzerve iz crvenog krsta i mnogo godina kasnije. Nije bilo benzina, morali smo da se snalazimo na milion načina. Ne znam više šta da ti kažem. 1999. su nas i bombardovali. Skrivali smo se po podrumima. Jezivo"
Pitala sam kevu: "Mama, nije mi jasna jedna stvar. Zašto bi nam profesorka zadala sastav na tu temu, a zna da mi ne možemo da pišemo o tome, mi smo rođeni mnogo godina kasnije kad se rat već završio?" Odgovorila mi je: "Vidi, sine, i ovih dana se održava festival 'Volim devedesete' a na njega će doći isto neka deca koja pojma nisu imala o ratu, o sebi, ni o životu, doći će oni kojima je tada bilo dobro i doći će muzičari da vaskrsnu svoje propale karijere. Eto."
Sutradan sam otišla u školu, predala domaći i rekla kevi: "Mama, dobila sam peticu iz srpskog" Pitala me je: "Kako, ljubavi, šta si napisala?"
Odgovorila sam joj: "Mama, predala sam prazan papir."
