Konačno da sednem malo da napišem neki post. Prošlo je mesec dana od poslednjih produkata mog mozga u vidu nekih pesmičaka, ništa značajno za publiku, ali zato za autorku. Dešavale su se neke promene na privatnom planu, zbog čega su familija, rodbina i prijatelji pomislili da sam dobila onog "Nemca što sakriva stvari po kući" pa se ne sećam više da imam privatni život izvan računara.
Trajalo je to prilično vreme, taj moj brak.. I zbog njega sam zapostavila sve ljude. Znate, mnogo je ljubomoran bio. I samo je hteo da posvećujem njemu pažnju. Kao da je centar mog sveta. More, breee. Urnisao me je. Ali, rekla sam sebi: Ili ćeš da prekineš s njim u najkraće vreme ili će još da ti zagorčava vikend, a i radne dane i praznike.
I tako odlučim ja da mu se zgadim. Znate ono, hoćete nekog da se rešite, i onda pokušavate da glumite štipaljku, tako da ne može da diše od vas. Nisam mu davala lufta, no-no. Samo kad sam spavala. A i zbog njega sam opet počela da pijem kafu, damnit. I kao sve danas ću sutra ću, a ono se gomila frustracija, gubim sebe i svet oko sebe. Nigde živog čoveka. Počela sam da razvijam emotivni odnos sa mašinama i kompjuterskim programima. Emocija više nije bilo, ni sa moje ni sa njegove strane. Samo papirčina pun sto i neke formalnosti.
Jedva sam čekala da se to među nama završi. Nije imalo smisla to odugovlačenje, pa me je koštalo nekoliko neprospavanih noći, dok sam sabrala misli, osećanja i sakupila rasute papirčine sa pisaćeg stola. Sve što je ostalo iza nas spakovano je u 72 kucane strane našeg zajedničkog života. Obavijeno crnim koricama. U ponedeljak 12. marta tekuće godine, napokon smo se razveli moj master i ja. Sad sam happy single.
