Ljudi, ja se selim u suteren, a vi kako 'oćete!

Naiđoh na jedan tekst koji mi je privukao pažnju: "U potkrovlju čovek brže stari". Od koga bi mogla ovako genijalna misao da dođe? Pogađate? Ili da vas držim još malo u neizvesnosti? Od jednog od najspektakularnijih i najkontraverznijih naučnika. Od genija na ivici ludila, čoveka koji je rekao, kako je svemir, za razliku od ljudske gluposti konačan iliti ograničen. Jednog fizičara kojeg i dan danas ljudi ne kapiraju ali čije teorije se iznova i iznova dokazuju i koje....rade.

E, sad se vi pitate: Škk? Kakve veze to sad ima, da li živim u potkrovlju ili u suterenu? Naš čika genijalni naučnik kaže da ako imate brata blizanca i vi ostanete na zemlji da berete cveće a on se vozika po univerzumu u nekom spejs šatlu ogromnom brzinom, njemu je gore do jaja vi starite brže a on sporije. Nije nam precizirao, da li je to zato što on gore verovatno uživa više od vas dole, pa tako pegla bore. Šalu na stranu, eksperimenti dokazuju ovu teoriju.

Verovatno mislite da je autorka ovog posta skrenula jer, naravno, da znate o kome se radi. Ovaj čovečuljak, čija je žena bila naše gore list, a mi to volimo iznova i iznova da ponavljamo, a uz to, verovatno je bio čovek papučić pa ga njegova ljuba zaključala u potkrovlje i ostao tamo do svoje smrti, razmišljajući kako svakim danom stari sve više i više, a pri tome se nalazi zaključan s golubovima. I sada sam se zaplela u rečenici kobasici kao Rada iz "Beogradske hronike".

Elem, čika Albert je smislio tu gore, dok je stario i čekao da mu Mileva ispeče čvarke s jajima i kiselim kupusom pride, kako je vreme relativna stvar. Verovatno, što dok tako gladan čeka da mu sosa donese klopu, to mu izgleda kao 100 godina da je prošlo, a kad uveče legne da spava sa svojom dragom, mlogo brzo to nešto, bre. Da li sad ta brzina zavisi od sile gravitacije, što bi se reklo po srpski zemljine teže?

Uzećemo u obzir činjenicu da je voleo misionarski položaj, jer je, jel'te, naša Mileva to volela. Pošto je ona bila dole, a on gore, to je njemu vreme prolazilo brže (a mož' tu biti svašta još) nego njoj koja je dole bliža zemlji. I upalila mu se lampica da vreme brže prolazi onome ko se nalazi gore, a sporije onom ko se nalazi dole u blizini zemljine gravitacije. I, nije mu padalo na pamet da menja položaj, želeći da njegova draga uvek bude lepa, sveža, mlada i privlačna kao sila zemljine teže.

Današnji naučnici su, naravno, kako bi drugačije, dokazali ovu teoriju pomoću dva atomska časovnika. Jedan su postavili na stepenik niže u odnosu na drugi. Ovome gore je vreme prolazilo brže, pošto se nalazio udaljeniji od sile privlačenja. Preneseno na ljudski život sa starošću od 80 godina, to bi izgledalo otprilike ovako: Ako ja živim u potkrovlju, a moja sestra u prizemlju, to znači da ću ja brže da starim od nje, i to za čitav devedesetmilijarditi deo sekunde.

E tako, sad se traže dizajneri da prenesu ove kutije u suteren, a ja ću da naseckam neko mezence i skuvam kafu.

Materijal za naučni deo teksta preuzet delom sa www.welt.de

Bolesno, bolesnije, Srpski film

Kao što i samo ime ovog posta kaže, nisam mogla da nađem prigodniji superlativ za pridev "bolesno". Žao mi je što je tako. Naime, upravo sam završila gledanje ovog "filmskog ostvarenja" i odlučila odmah zatim da napišem par reči o njemu.

Prvo bih htela da se izvinim svojim očima, ušima, a zatim srcu i mozgu, jer sam ih nemilosrdno izložila torturi tokom ovog filma. Ono što se nameće kao i pitanje a zatim i kao odgovor jeste, što god da usrani zapad napravi, Srbin mora da napravi još gore, da ne kažem "bolje", perverznije, bolesnije.

Izuzeću činjenicu da je film kao svaki drugi, zapravo imaginarni deo života glumca i reditelja, tj. stvaratelja, međutim, ovaj miriše na holivudsku produkciju. Neću da kenjam i da kažem da glavni akteri nisu sjajno odglumili, u to nema sumnje, ali želim da izrazim svoje apsolutno zgražavanje nad pomenutim delom.

Zaista sjajni glumci takvog kova kao što su Srđan Todorović i Sergej Trifunović, ne bi smeli da dozvole da ulaze u takve projekte sa rizikom po karijeru, a pritom ostvarujući bolesne fantazije reditelja. Nisam merodavna da govorim o tome ko je ovde bolestan a ko nije. Ja govorim samo o svom sopstvenom stanovištu kao gledaoca koji je nažalost morao da odgleda ovo "ostvarenje".

Smeta mi jedna stvar: Zašto se ova gnusoba i bljuvotina mora zvati Srpski film? Da li smo mi bolesna nacija? Šta je reditelj hteo da postigne time? Što god da je hteo, nije uspeo sa mnom. Obrazovana sam ličnost i produhovljena, ali poruka koja je poslata ovim filmom nije uspela ni da sačeka ispred, a kamoli da joj otvorim svoja vrata razumevanja "takozvane" umetnosti.

Iskreno, ja bih bila najsrećnija da ovo delo nisam ni pogledala. Svakako će ovaj post predstavljati veoma dobru negativnu reklamu koja vrišti "pogledaj me!", međutim, kao što sam već više puta ponovila, za mene "ovo" nema nikakvu umetničku vrednost, pa ga, prema tome, i svrstavam u one filmove nižeg ranga, nažalost, sa prvoklasnim glumcima.

Ono od čega mi se povraća i ono zbog čega toliko nipodaštavam ovaj film jeste to da je apsolutno "preglumljen". Šteta zbog glumačkih mogućnosti ovog para, što su morali da izgovaraju onakve reči, siromašne, bedne i providne. Tipična holivudska teatralnost, začinjena boleštinom, sumnjiva kola, tamne naočare, tetovaže, simboli, pornografija, pedofilija, nekrofilija i holivudski dijalozi. Film je očajnički vapaj za pažnjom i ekscentričnošću. Ne sumnjam da će da osvoji neke od nagrada, jer svet nagrađuje svaku vrstu bolesti.

Nisam ni filmski niti književni kritičar, moja reč možda neće stići do nekih ljudi, ali smatram da je gospodin reditelj morao da unese malo više umetničke i moralne vrednosti. Najlakše je postići slavu time što će da šokira ljude. Zaista providno, nisko i maloumno.

Znaš, ja sam gej...

Sreli su se jednog lepog sunčanog dana na kampusu fakulteta. Zajedno su ručali i pijuckajući kafu na terasi, odjednom se njegovo lice uozbiljilo. Ona je bila njegova prijateljica, mogli su se poveravati jedno drugome. Njoj nije trebalo dugo da shvati da s njim nešto nije u redu.

- Šta ti je? (upitala je pažljivo) Izgledaš depresivno.

- Jesam, depresivan sam. (pokušava da sakrije odvratan bol što mu se namračio na oči, i odaje neki povetarac osmeha, blago kriveći usne)

- Imaš nešto da mi kažeš? (osetila je da nikako ne valja ono što će da čuje, ali ipak želela je da pomogne svome drugu)

- Imam. Ali možda nije pametno. (borio se sa sobom i svetom, duboko uzdahnuvši i oborivši pogled prema ogradi gde je izvirivalo zelenilo obasjano popodnevnim suncem)

- Neću te dalje uznemiravati, ali meni možeš sve da kažeš. (primetila je da mu je neugodno, u sebi dobivši odjednom neku intuiciju za ono što sledi)

- Vidi, ja idem već duže vreme kod psihologa. (izustio je)

- Ma dobro, pa to nije ništa. Svi nekad imamo probleme sa sobom i okolinom. Dobro je ako si se odlučio da odeš. Ima ljudi koji ceo život pate i na kraju ništa ne pokušaju. (pokušala je da ga razuveri da je to nešto loše, ipak je osećala i dalje onaj nemir, koji ju je terao da ga zapitkuje) - Reci, ako si homoseksualac, pa to nije ništa strašno. (njegovo lice poprimilo je grimasu, drugačiju od prethodnih)

- Otkud znaš? (upitao je, ovaj put iznenađen njenom pronicljivišću)

- Pa ne znam, pretpostavljam. Osećam da nešto nije u redu i osećam da te jako muči. Jednostavno intuicija. Možda, što bi se retko koji muškarac naterao da ode kod psihologa, samo zbog depresije. Mora da je ipak nešto mnogo jače od toga. (zaista je bila uverena u to što priča)

- Ma, ok to. Nego, rekao sam svojima. U stvari, matori me provalio. Nisam imao druge nego da mu priznam. I bolje da nisam. (probledeo je ko krpa)

- I kako su reagovali? (zapitala je oprezno)

- Matori je hteo da me ubije. (jedva čujno je protisnuo reči) A keva ko keva. Bila je šokirana ali je smirivala matorog. On je poludeo, pa je hteo i sebe da ubije. Dolazila je policija. Smirivali su ga. Dolazili lekari. Moj terapeut kaže da treba matori da dođe da razgovara sa njim. Sa mnom je sve u redu. Ljubav prema istom polu nije retkost. Ali je prezrena. Nešto kao onda, kad se nije smelo voditi ljubav pre braka.

Slušala ga je sve to vreme, pokušavajući da shvati tog zlotvora od ćaleta, koji je hteo da ubije sopstveno dete. Nije mogla da veruje svojim ušima. Želela je da to nije istina.

- Ne mogu da verujem to za matorog! Kako može tako bedno da odreaguje? Mislim, šok je to za njega. Ali ti si njegovo dete, pobogu.

- Jesam, ali on hoće da me se odrekne. Da nisam više njegov sin. Njega to više boli, što će po selu da se priča, da on ima sina pedera, nego što ga boli da sam zaista homoseksualac. To je odvratno.

- Monstrum! Jeste. Zašto ne može da te prihvati takvim kakav jesi? Mislim nije to lako, čovek je s Balkana, njega boli njegov ponos, tipična naša mačo muškarčina.

- Jeste, pogodila si poentu. (osećao se shvaćeno)

I dalje ga je slušala, volela je svog druga. I shvatala ga je. On pati. Nenormalno.

- Nego, jesi probao nekad da vodiš ljubav sa ženom? (upitala ga je sasvim normalno i opušteno)

- Jesam, čak sam se vodio mišlju da oženim jednu samo zbog deteta. Nije problem u seksu. Problem je u emocijama. Ne mogu da volim žensku osobu. Mislim da ne može nijedan homoseksualac. Ima mnogo njih koji se ožene i imaju dete, ali ne vole tu ženu, žene je zbog sela, takoreći. A onda imaju emotivnu vezu s muškarcem. Tužno, ali istinito. Voleo bih da je sve jednostavnije.

- Znači u tome je problem? Dobro je da si mi rekao, inače bih uvek mislila kako je problem u seksu.

- Ma ne, ali jednostavno ne mogu da volim i ne doživljavam žensku osobu kao partnerku. Svejedno mi je. Mogu da prođem pored nje kao pored turskog groblja. Ne osećam ništa. S druge strane, moj dečko me pali i fizički i emotivno, i s njim želim da živim. (uživeo se u razgovor, vidno opušteniji)

- Imaš dečka?

- Da, i volim ga. I on voli mene. Živećemo zajedno. Razumemo se i lepo nam je. Divno je imati nekog ko ti je blizak. Delimo sve zajedno i sreću i tugu. I ustvari ja sam srećan, i ako moj matori više ne želi nikad da me vidi i odrekne me se, moram to da prihvatim. To je njegova odluka. Biće mi žao, ali moglo je da bude mnogo bolje da je hteo. Zaista mi je krivo što je zatucan i ne može da živi s tim. Tvrdoglav i nedokazan. Ali ja sebe ne mogu da menjam, ni kad bih hteo, a ne želim.

Netremice ga je posmatrala i zaista, taj zračak sreće bio je vidljiv u njegovim očima. Nekako joj je postalo jasnije da sami sebi biramo put kojim ćemo ići, ali neke stvari ne možemo da biramo. Seksualnost na primer. Njen drug je i dalje ostao njen drug, iako je peder. Zaista nije sramota da voliš nekoga istog pola, sramota je da te rođeni otac ne prihvati i da hoće da te se odrekne. Dete nije biralo i nije krivo. Ni oca nije moglo da bira, a da je moglo, sigurno ne bi izabralo nekoga, ko ga ne razume i ne prihvata.

- Drago mi je zbog tebe, što si, uprkos svemu, srećan. I nadam se, kad tad, da će se stvari s tvojim ocem rešiti. Možda će do tada proći dosta vremena, ali ako te voli, veruj mi da će da te prihvati, ako si mu bitan, biće srećan zbog tvoje sreće.

- Hvala ti što me razumeš. Mnogo mi znači. (osmehnuo se, zagrlio je i poljubio u obraz)

Krenuli su svako svojim putem. On ne živi više tu. Otišao je iz roditeljskog doma i živi s dečkom. Srećan je. Pronašao je sebe i ljubav. S roditeljima ima, tu i tamo, neki kontakt, ali mora još dosta vode Dunavom da protekne, da se shvate neke stvari. Ljubav je nezadrživa. Ona nas hrani i ozdravlja. Ona je jedina pokretačka snaga našeg bića. Ne možemo prihvatiti druge, ako ne prihvatimo sebe kakvi jesmo. To je lekcija koju njegov otac mora da nauči.

Lagani povetarac prkosio je lišću breza koje se caklilo na suncu. Ušla je u autobus, stavila slušalice na uši i u sebi pevušila: "All you need is love".

Ponekad mi dođe da odem na Zlatibor da čuvam ovce

Ovo neće biti normalan post. Isprobavam svoj font i novi editor. Čini se da baguje, govno jedno. Kad hoću small, on mi prebaci na normal. Pa, popizdeću. I ovo, zajebavam se blog ovo, blog ono, tviter ovo, tviter ono. A vreme leti. Prvo leti, jer imam ispit u četvrtak, a nisam nešto spremila. Ustvari nemam ni motivaciju. Nemam motivaciiju ni zašta. Jebi se! Ko god da si i meni ovo radiš. Marš! I, da, san poremeti čoveku dan. Do bola. I dalje.

Skuvala sam čaj. Greje me. Imala sam cimera, koji je tvrdio kako topla voda smiruje. Da probam i to. Stavila sam matičnjak u vodu, i nanu da ne bude usamljen. Matičnjak i nana, savršen par. Bar neko. I treba da budu zajedno. Dobro se slažu. Ono što se dobro ne slaže, treba rastaviti. Inače, nije zdravo. Evo npr. pekmez i luk, to ne treba da bude zajedno. Ili paradajz i šlag. Aha, sjedinite njih. Te kombinacije su nesjedinjive. Možda i neki ljudi. Neke ljude jednostavno ne treba sjedinjavati. Ne slažu se. Ti si moj ajvar, a ja tvoja jagoda. Sve to ima zašto. Sve ima svoje.

I gde sam stala? Kod Zlatibora. Ovce i tako to. Bilo bi zgodno da ima u blizini neki potok, čisto zbog štimunga. I neki čoban, na Tari. Pa će da bude ona stara: "Zlatbore pitaj Taru". Ah ne. Bolje ne. Tužna je. Idem na Zlatibor da se odmorim od sveta. Da meditiram u prirodi. Uživam u lepoti, divnim mekanim životinjama. Ne treba mi niko. Ni taj čoban sa Tare. Možda se i ne slažu taj čoban sa Tare i čobanka sa Zlatibora. Isto ko kupus i grožđe. Šta to ima da se slaže? Ne slažem se ni sama sa sobom. Ja i ja smo isto tako neki ludi spoj: jež i balon. Čak organski i neorganski. Ma bolest. Svašta lupam. Eh, da, Zlatibor. Publikujem.

Mladi drogirant

Želim srdačno da se zahvalim Kajzeru na tituli "Mladi drogirant" i prelepom satu kojim je upriličio neke momente kod mene :) Kopipejstvovaću šta ta titula znači: "Mladi drogirant je nagrada koja u sebi obuhvata više dostignuća...Radi se o frazi koju babe upotrebljavaju za klince iz kraja, koji, najčešće nemaju veze sa drogom, već su živahni, bučni, kreativni, neposlušni i sede na ladnom betonu..."

Takođe, da ne prekidam tradiciju, poklanjam svojim prijateljima blogerima jedno krstarenje Pacifikom uz titulu "Večiti putnik-istražitelj". Nagrada je prvenstveno za one, koji se bave traženjem dubokog smisla u svemu (i traćenjem dragocenog vremena :)), filozofskim i psihološkim temama.

Kako izbor treba svesti na 5 blogera, izdvojila bih: Dorotii, Tomcuu, Cure, Barbiku i Amelie.

Harry, Valentina, Kajzer i Stefan bave se uglavnom realističnim temama (štono bi se reklo zemaljskim), te kao takvi ne prkose gravitaciji :) ali mogu i oni na krstarenje s kolegama.

Ostali, koga nisam pomenula, nema ljutiš, otpala mi ruka linkujući. :)

Nagrada

Crno-beli svet

Opet onaj osećaj - osećaj praznine.

Nisam živa - nisam živa.

Ne osećam - ne osećam.

Daj mi svetlost - daj mi tamu.

Daj mi sunce - daj mi kišu.

Daj mi toplinu - zaledi me.

Ljubav - mržnja.

Zagrljaj - marš.

Poljubac - šamar.

Vadi me odavde - zaključaj me.

Vodi me odavde - ostavi me.

U drugu dimenziju - ovde gde jesam.

Gde nisi ti ti - gde jesi.

Gde nisam ja ja - gde jesam.

Gde nema nas - gde ima nas.

Gde nema tuge - gde ima tuge.

Gde nema bola - gde ima bola.

Gde nema ljubavi - gde ima ljubavi.

Želim da ne postojiš - želim da postojiš.

Želim da te zaboravim - ne želim.

Mrzim te - ...

Kako ubediti jednog veganera da počne da jede ko čovek

Ne, nikada neću moći da shvatim tu logiku. Ni taj poriv. Ni tu potrebu. Zapisano je u zvezdama. Nekima je suđeno da jedu prasetinu, nekima da jedu lišće i trave. Ili to sami biramo?

- Svratih malo na kaficu da popričamo. Ako ti nije problem, pijem s mlekom.

- Nije problem, ali imam samo sojinog mleka. Oćeš da ti sipam il' ćeš sama?

(Da se razumemo, mleko od soje, ko nije probao, ne zna šta propušta)

- Ma sipaj ti, ali nemoj mnogo. (Nisam probala kreč, ali verujem da ima ukus ko ovo sranje, a izgled ko masna bež boja za zidove)

Iznela je neke kolačiće na sto, sve bih da je pitam, šta ima u njima, ali se ne usuđujem. Ipak, znatiželja mi ne da mira.

- Je li, a ovi kolačići, od čega su?

- Oni su pravljeni od krompirovog skroba, kokosovog brašna, sojinog mleka, i nabrala sam tu neko jagodičasto voće.

- O, pa lepo zvuči. (Da l' da probam majko moja? U meni se nešto bori, opet pobeđuje radoznalost, uzimam jedan)

- Ljam, ljam (Nekako su suvoparni, fali im "ono nešto", u stvari, odvratni su. Ko slamu da jedem. Nemam ni neko mišljenje o njima. Nit' smrde, nit' mirišu, što bi rek'o naš narod, a nisu ni ukusni, dodajem ja)

- Biljana bre, aj' da se ne lažemo? Kako ti možeš ovo da jedeš? Otkad si prešla na taj novi način ishrane, spasila si možda jedno svinjče. Ionako će ga neka krmača opet osvinjiti. O čemu se radi? Je l' ti to u imenu zapisano? (smeh)

- Pa zdravije je. Ne kažem da je ukusnije, ali nekako mi je baš feeling da jedem malo zdravu hranu.

- Čekaj, ti kažeš da se hraniš zdravo? Izgledaš ko senka bre. Podočnjaci su ti do skočnih zglobova, koga ti zavaravaš? Ajde, da si rekla, biću mesec dana vegetarijanka, da vidim kako to izgleda. Ali da kreneš odmah sa biljojedstvom, nisam očekivala. Šta, ti se sad tu nešto kontaš u te makrobiotičke kulture?

- Da, vidi, pa zrnevlje je zdravo. I trave. I uopšte to sve bez životinja.

(Sad već pizdim. Probudio se u meni onaj inat, onaj instinkt)

- Ok, ali ajde ti meni reci i objasni, kako to veganeri mogu da jedu sve te trave, veganeri su ljudi, ljudi su svežderi, ljudi nemaju preživarski želudac. Nismo stoka, ne idemo na pašu.

- Vidiš, sve je to u tvojoj glavi. To je neka vrsta religije. Nešto kao, uverenje da radiš pravu stvar.

- Isposnički život je prava stvar? (Isposnik joj isprao mozak)

- Ali, kad malo bolje razmisliš, da. Zar ti nije žao svih tih jadnih životinja? One pate, zatvorene su po kavezima, žive u groznim uslovima, masovno se kolju.

- Sve to stoji, masovno se kolju, ali masovno se i uzgajaju. Kljukaju ih koncentratom, rastu brže od brzine svetlosti, ali Biljana, bre, zašto jaja? Za jaje ne treba da otfikariš glavu kokama, ni za mleko da ubiješ kravu.

- Jaje nije zdravo. Uopšte svi ti životinjski proizvodi.

- Ali, kako, zašto? Nije mi jasno. Sir, buter, mleko, jogurt, margarin, jaja. Kako to sad odjednom nije zdravo? Mislim, izrasla si u odraslu, lepu devojku, zdravu fizički, sa psihom malo u poslednje vreme šetaš, u kom si ti fazonu bre? (Branim prasojedstvo svim silama) Misliš da bi narasla tolika, da si jela maslačkov list i proso?

(Tu se ona malo zbunila.)

- Da, u neku ruku si ti u pravu, ali...

- Nema ali, nije normalno to što radiš. Sad mi dođe da ti skinem negde sa gugl pikčrs onaj lanac ishrane. Tamo stoji lepo, čovek svejed, svinja svejed. Divlje mačke, grabljivice, mesojedi. Krave, i sve one vunene lopte, biljojedi. Never majnd. Pogledaj istini u oči. Kako trošiš energiju? Učiš, baviš se sportom, internet, seks. Šta radi krava, ovca? Ide na pašu. Pase. Muče, bekeće. Za šta će njoj energija? Ima vunu, ima krzno, neće da se smrzne. Kako dobijaš energiju? Putem mesa. Jeste. Putem jake hrane. Ne putem hrane, koja ne baca senku. Pogledaj leoparda. Jeste, baš će on da jede trave i lišće. Treba mu snaga, nije za džaba jedna od najbržih životinja na svetu. Smota onu antilopu fljakavu dok si rek'o keks. Ima ona duge noge, ali nema mišiće.

(Biljana se smeška. Poljuljana joj je biljožderska religija.)

- Ali masti, holesterol? Jaja su puna holesterola. Mleko ima laktozu. Meso, da se ne govori, svinja, masnoće, sve je to nezdravo.

(Pomalo me dovodi do ludila. Moja religija nije poljuljana)

- Ja ne znam kako da te ubedim. Jesi li išla skoro da vadiš krvnu sliku?

- Ne.

- Pa idi, naći će ti hemoglobin na nuli i poodmaklu anemiju.

- Zašto bi?

- Pa zato jer ne jedeš meso, ne hraniš se zdravo, ne uživaš u životu, ne osetiš ukus, ne osetiš miris. Nemaš ravnotežu. Uostalom, treba ti energija. A nju nećeš dobiti jedući krompirov skrob i kurac od heljde. Plus mleko. Šta misliš, da si pila majčino mleko sa nula procenata masti?

- Još malo pa si me ubedila. (Predaje se polako)

- Vidi, neću da se ljutim na tebe, prijateljica si mi. Ali ja ti želim najbolje i zaista mislim, da si se pretvorila u hodajućeg duha otkad ti je neko uterao tu trsku u mozak. Zajebi isposnički život, nećeš postati svetica od toga. Mera je u svemu. I za sve treba imati meru. Onda se može. I to je onda prava stvar.

- Evo, zakazaću termin kod lekara. I ako je zaista tako, ko što kažeš, razmisliću o tome. Hvala ti, ipak moram ja to sama da odlučim.

- Ništa, možeš i do obližnje livade, da se posavetuješ s kravama i ovcama i pitaš ih šta uzimaju za krvnu sliku. (smeh)

Smeje se i Biljana. (pomalo)

- Umorila sam se od diskusije, hvala ti drugarice na kafi i na kolačićima. Odoh kući, ogladneh. Spremala sam juče kiseli kupus sa dimljenim rebarcima, ostalo još pola šerpe, pa mi se baš to jede nešto. Nije masno, zdravo je i daje ti energiju. Kuvani krompir uz to. Radi ravnoteže.

Sleng za "ono"

Svi znamo, koliko je naš jezik bogat slengom. Zamislimo sada, da nam dođe naš čovek rođen u inostranstvu, sa intermidijejt Srpskim, u posetu i zatraži nam, da ga naučimo sleng za "ono". Mi bismo se našli u nedoumici, kako, na koju foru, mu objasniti, šta se podrazumeva pod ovim izrazima.

- Ja bih hteo znati kako vi sve kažete za "ono"? (J***** je, naravno, reč, koja jeste sleng za "ono", ali koju već i vrapci na grani znaju, komšije kanarinci, sve pernate životinje i sve veverice, pa i svi oni koji nisu bili na času tog dana. Moglo bi se reći, da to i više nije sleng, ipak, mnogo je vulgarna i ne preporučuje se baš u svakodnevnom govoru, pa stoga razlog za cenzurisanje.)

- Hm, kako da ti objasnim? (Šta me ovaj pita? Bolje da me pitao, da mu objasnim diferencijalni račun ili fraktalnu strukturu univerzuma) Pa vidi, postoji jedno pešes' stotina izraza za to. Ako ti nije problem, možeš da uzmeš odmor ili bolovanje, pa ću ti objasniti jednom prilikom. Ili, dođi sledeće godine, dok se ja presaberem.

- Dok se šta?

- Dok se ne organizujem, kako da ti objasnim sve te izraze. (Ovaj će biti neki težak slučaj. Kuburi sa najosnovnijim, polaznim tačkama.)

- Fajn. Probaj da mi objasniš te neke osnovne stvari. Evo ja te slušam. (Čuj, sluša me. E, pa da si ti meni živ i zdrav i naslušaćeš se. I te kako.)

- Znači, primer, ti upoznaš neku zgodnu žensku, i prijatelj, drugar, frend te pita na svom mačotestosteronskom slengu: " Je l' ti trpaš ovo?"

- Šta je l' trpam? Da vidim, može da se trpa nešto u neku kesu, đubre, da, đubre u kesu, u gepek se trpaju koferi, trpa se...mislim da sam shvatio.

- E, sad, taj isti drugar, pošto ga ti nisi dobro razumeo, te pita: "Je li, jesi osedlao ti ono živinče?"

- Kako živinče, kako živina, sedlo? Kod nas se samo konji sedlaju. I kobile, da. Imamo i rodeo, tu osedlamo i bikove, ponekad. Je l' kod vas sedlaju nojeve? (smeje se)

- Da, kod nas sedlaju nojeve. Znaš, mi jašemo nojeve. To se tako kaže. Za dobru žensku nekad se kaže, da je riba, treba, mačka, živina i još parstotina drugih izraza. (Upadam u krizu, da odustanem dok je vreme još)

Ej, aj popijemo kafu. Pa nastavljamo.

(srk, srk)

- Elem, sve ide kako treba, plaćaš joj piće, pričate, upoznajete se i ti bi malo opa cupa. (moje izlaganje prekida njegov smeh, smeje se grohotom, uahahahahahaa)

- Hahahaha, opa cupa, funny. Baš smešan izraz. To sam shvatio. I to ću zapamtiti. (vadi notes, zapisuje: sedlati, živina, opa cupa, mačka, ptica, riba, leptir)

- Gde smo stali? Da, ti bi malo rke koke. (ovde je već kafa umalo izletela kroz nos)

- Kakav je to izraz? (pokušava sa svojim američkim akcentom i retrofleksnim r da izgovori) Arke koke, ruke koke. (odustaje) Šta znači to? To nije srpski. Nikad nisam čuo.

- Puuuh, puno me pitaš. Ne znam ni ja šta znači. Možda neki onomatopejičan izraz, kad se krevet drma. Malo je zastareo, ne koriste ga baš previše, ovde. U najboljem slučaju, ispašćeš smešan. Gledaće te ko da si čukadin. Zaboravi, ne moraš da znaš. (Taman je hteo da zapiše. Uzima srk kafe, pomno prati dalje)

- Dakle, i ti hoćeš tu ribu da zakuješ. (Nadam se, da ima pojma šta taj izraz znači u kovačkom smislu.)

- Da, kovanje, znam, to je ko kod kovača, kovači kuju gvožđe. Moj pradeda je bio kovač. Mislim da znam na šta misliš. (uzima svesku, zapisuje: kovati ribu)

- E, i u tebi se javila želja, da ti sad tu mačku malo provetriš. (u tom momentu on se opet keseri i kerebeči)

- Hahaha, provetravanje, kako to može da bude izraz za "ono"?

- E, pa vidiš, muška populacija kod nas, provetrava sve na šta naiđe, neki od njih stanove, neki mačke, ribe, ženske. Nego, ajde da nam sipam ja po jedan gorki. (ustajem, smorio me ko Smorandi) S limunom i kockom leda ili bez?

- S limunom i s kockom ledom. Leda.

Nastavljamo. Pijuckajući pelinkovac sad sve ide lakše.

- Opaljot! Ovaj izraz ima veze s našom braćom Rusima. Da me ubiješ ne znam zbog čega. A neću ni da znam. (Znam, ali neću da ga zavlačim, Srbija, bombardovanje, Rusi i njihove rakete S-300, bratstvo i jedinstvo, help, NATO)

- Funny, baš zvuči ruski. Rusi su naša braća. Opaliti rakete, pištolj. (vadi sveščicu, upisuje: opaljot ženske)

- Jeste, ali možda ipak bolje, da taj izraz ne koristiš, misliće svi, da si neki zagriženi Rusofil, ne treba ti to.

Primećujem moja poseta iz USA se smorio. Već nateže treću čašu pelinkovca i gleda u svoj notesić. Upita me odjednom:

- Reci, zar kod vas svi izrazi, svi glagoli mogu da se koriste za "ono"? Reči iz svakog zanata, i iz svake situacije?

Nešto razmišljam. Ima čovek pravo. Razmišlja trezveno. Najvažniji srpski glagol. Najneverovatnije mogućnosti slengovanja. Najinventivnije reči. Bezbrojne mogućnosti kombinovanja.

- Ej, upravo sam izmislio ja jednu stvar. (Srećan ko mladi majmun želi da mi saopšti najnoviju konstrukciju slenga) Keksanje. Hihi!

- To ima već. Ja bar znam njih nekoliko koji koriste tu reč. (vidno skenjan, ponovo iskače)

- Krevetovanje, ima i to?

- Ima. Vidi, sve što ti padne na pamet ima. Ti stvaraš sleng. To je tvoj subjektivni doživljaj, tvoja kreacija. Za "ono" najpodobnije su ti sve zanatske radnje, ma, sve radnje. Sve što ti možeš da radiš u kući, npr. bušenje, heftanje, zakucavanje, ribanje, trešenje. I sve ti je to sleng. (dobijam oreol i profesorske naočare)

- Aaa, znači, to tako kod vas funkcioniše? (vidno osvetljen)

- Da, tako je barem kod nas.

- Pa to je easy. Odoh večeras da programiram jednu malu, dala mi je broj telefona.

Happy i prosvećen pije gutljaj svog pelina i tefteri: doing all things = fucking in Serbian.

Do jaja!

Moj cimer i ja dogovorismo se da napravimo kolač. Povodom ničega. Običan kolač. Pravišu. Znate ono, umutite vode, ulja ili mleka u gotov prašak. Pošto je kesica kolača od Dr. Oetker, koštala za 50 centi više, nego od neke Dr. Šklj firme, odlučismo da kupimo Dr. Šklj firmu pa, da vidimo i to čudo. Zašto skuplje, kad može jeftinije. Hm, ovo mi ne zvuči baš kao logika Serbska. Baj d vej, i nije Serbska. Švapska je.

- Ta, ta, ta, ta, ta (sreća, sreća, radost, sa radija se čuju neki sHitovi iz 80tih, I can't help falling in loooove) Je l' imamo mi formu za pečenje kolača? Kako ćemo da ispečemo, bre?

- Nemamo, ej vidi, na kutiji piše ima neki karton unutra, mora da se sastavi...evo, ja ću da napravim tepsiju od ovog kartona, ti zamesi smesu.

- Ok (I'm still loving youuuuuu), aha, znači ulja, u jebote, pola litre ulja, jesu oni normalni? Je l' imamo suncokreta? Samo maslinovo? A u pičku, kako da napravim kolač s maslinovim uljem? Ma, nije bitno, ionako su sad prodavnice već zatvorene (Knock, knock, knockin' on heavens door) bitno da je masno. Šta, kako su ljudi u ratu svašta jeli, kako ljudi i deca u Africi, neka, poslužiće zeeeeejtin od maslina. Tok, tok, ček...Ovde piše: NE dodavati jaja, sadrži jaja. Kako sad sadrži jaja prašak? Svašta! Imamo par svežih jaja, ne može da mu bude ništa od jaja, može da bude samo lepši i bolji.

- Evo, napravio sam formu za pečenje...Nego, misliš da to neće da izgori, kako bre, u kartonu da pečeš kolač, a da se karton ne zapali?

- Pa šta ja znam, ako je unutra već, možda je neki specijalni vatrostalni karton. Hehe! (I'm too sexy for my cat, to sexyyyy)

- Ok, evo umesila, tj. izmiksala sam, dodala sam jaja, da bude bogatije, šta kad već ima, da se ne baci...

- Super, sad da zvrljnemo u rernu na 180 stepeni, da se peče. Baš me zanima, kako li će ispasti.

- Joj i mene, kolač sa maslinovim uljem. Brownies.

Prošlo je nekih desetak minuta. Na radiju se izređao kompletan opus osamdesetih, muzičke želje. Neke debilštine, nemački šlageri. Kolač u vatrostalnom kartonu se pekao. Pekao. Pekao.

- U jeboteeeeeeee, šta je ovo? Smehotres, dođi da vidiš cimeru bre! (On dolazi iz druge sobe, gleda mene, gleda kolač, gleda mene, piša od smeha)

- Šta je ovooooo? Brownies Himalaja edišn! Nou vej.

- Idem, da donesem fotoaparat, ovo moram da ovekovečim, ovo je za Ginisa, hahahaha, bolest!

Vadimo to čudo, pečenog vepra iz rerne, samo što ne ustane i ne počne da priča: "Kokoško, je l' lepo piše, ne dodavati jaja, jebala te jaja. Vidi na šta ličim, unakazila si me."

Uzimam nož, da zakoljem životinju što me gleda iz vatrostalne kartonske tepsije. Bušim čudo. Jok, ne bušim, sečem. Ne splašnjava. Probijam mu utrobu i vidim da ima tanke zidove testa.

- Ih, jebo ti ovog vepra, od njeg' se nećemo najesti! Pogle' kako se naduvao, a ono, ič nema na njemu! Ni u njemu, ko bilder u teretani na steroproteoananaretardbolicima.

- NIšta, valja nam ovo pojesti. Daj parče, aj, šta sad. Dosta slikanja za naslovnu stranu "Nešnl Džiogrefik".

- Ham, ham, ham, jes' da je sama kožura i otprilike bez ukusa, baš je dobro, može da se baci. Fuj, fuj! Plju, plju! Sve u smeće, ovo mi je za nauk, da uvek pratim uputstva, da koristim logiku Serbsku, kol'ko para tol'ko muzike. Žiška, baš! Sledeći put kupujemo Prof. Dr. Mr. Oetkera. Više ove brljave firme! Nije ni za kurac.

- Uh, jest', imaš pravo. A, da nisi dodala jaj? Mož...

- Ćut'. Ne, firma je buđava. I kvit.

A, zaklano i raspolućeno svinjče, me svojim tužnim okicama posmatra i misli: "E, protuvo nijedna, mozgu ženski napaćeni, je l' piše lepo: Ne dodavati jaja vepru, već ima."