Džangl antačabl

U nedostatku kreativnosti da škrabam neke fikcije ili, ne daj Bože, drobim o savremenoj nauci i filozofiji, pisaću vam o onome što me uvek inspiriše, samoj sebi.

Volim da budem prirodna. I mnogi pripadnici muškog pola nasedaju na to. Totalno ne kapiram, kako neko može da se zaljubi u tebe prirodnog? Mislim, gde to ima?

Biti prirodan znači biti cool na svoj način. Ja sam cool puta 100. Znam, verovatno, vam se muči tolika doza narcizma, ali, eto, prirodna sam i time se dičim - samu sebe posred glave buzdovanom spičim.

A njih je bilo, nije da nije. Svakakvih lepotana, pametnih, dobrih, zgodnih, đubretarije, zauzetih, zaleđenih. Prijatelja, onih pravih - koji bi hteli da te povale. Onih finih a krivih, što nisu imali nikakve namere. Stjupid pipl.

Ali, svi su imali jednu zajedničku stvar: Jednostavno, nisu mi se sviđali. I svi su redom nasedali na tu glupavu verziju mene. Na tu, bljak, prirodnost.

I šta sad?

E, a, oni, Bože dragi, što su mi se sviđali i još uvek mi se sviđaju, obožavam da ih teram od sebe. Pis, mačori! Beš'te, sile nečiste! Vampiri! Džangl ima uvek spremnu glavicu belog luka da otera sve vampire oko sebe.

Da, i onda, odu oni. Nije da ne odu. Pa mi bude žao, pa se jedem i grizem: Što si opet morala da seješ munje i udaraš ledenicama?

Pa se javi ta druga verzija mene i kaže: Ma, sve su to moroni, slušaj šta ti se kaže: Da mu se sviđaš, sam bi ti prišao.

A, nije da ne prilaze. Ali, fali im ta jedna jebena stvar, taj konj, što ga ostaviše negde, ili prsten.

Mislim, ima tih sitnica, smešnih, kao što su pažnje, koje, oni, ionako, svim devojkama serviraju.

Jeste, naivne su budale ako misle da ću poverovati u te njihove sitničarije. Alo, bre, pokaži konja, pokaži prsten!

Pa se još lomi naivko meni da masira leđa, da mi ponudi parče svoje gril-kobaje, dok se moje meso još peče, da kaže kako sam trebala da idem s njim u crkvu na Uskrs, sve džaba. I sav je neki fin - isfolirana budala. On je cool, ali nije kulji od mene.

Onda nasloni glavu na moje rame i ja poludim. I noćima se budim. Ma, serem. Nisam poludela. Gde bih ja? Pa, ja sam najkul, ne možeš mi ništa. Ne znaš ti ništa. Ajde, pis!

I on opet ode. Ni to me ne tangira. Da je pravi već bi ostao. Jebo ga konj. Jeste. Marš'te svi!

Antena

- I šta kažeš? Ti osećaš šta ona oseća?
- Da. Bukvalno kad je nervozna, kad je besna, kad je neprijateljski nastrojena, kad je pozitivno luda, kad je srećna, kad je tužna, kad je povređena, kad joj ne prija moje društvo, kad bi baš da malo ostanem..
- To je normalno kad si s nekim. Znaš kako će osoba da reaguje.
- Ne, ne, nisi me razumela. Ja ne znam, ja osećam njena osećanja.
- Kako? Da nisi previše empatičan?
- Moguće, jebeš ga. Ako je samo empatija - to je nešto pozitivno, ali, ne, mislim da imam poremećaj.
- Kako poremećaj? U kojem smislu?
- Pa, zamisli sebe da bukvalno svako osećanje možeš da osećaš. A nije tvoje, nego si ga dobila od drugog, nešto kao zarazna bolest.
- Ti si, čoveče, freak. Da nisi uzimao neke droge od jutros?
- Ne slušaš me šta ti pričam.
- Slušam, bre, nego ne kapiram.
- Pa kapiraj. I nemoj da se brecaš na mene, ja mogu da se inflitriram u tebe i da tačno osetim ono što ti sad osećaš.
- Ajde, majke ti, uđi u mene, oseti me.
- Sad se ti kao šališ, izazivaš i ne veruješ mi. I imaš seksualne insinuacije.
- Mislim, o čemu ti pričaš?
- Znam dobro o čemu pričam, čudno je to. Neki ljudi su baš koncipirani da imaju antene na sve strane.
- Antene? Kol'ko znam, ti imaš jednu.
- Sad si bezobrazna, i ne slušaš me šta ti pričam.
- Ne, brate, ideš mi na živce, previše sereš.
- Što ja sad serem?
- Pa, razmišljaš, bre, o glupim stvarima.
- Al' mi ga spusti sad ti.
- A, šta si ti očekivao? Da ću da nasednem na tvoje provokacije?
- Pa, reci, ajde, kako ja tebe provociram?
- E, morončino, samo te gledam.
- Slušaj ti, tupavice, ja ti iskreno govorim.
- Ma, jebe mi se, bre, za tvoje kurcopatije, psihopatije, turbulencije, talase, IQ, infiltracije i druga blentavila.
- Ne respektuješ me.
- Respektujem te, nego zamaraš sebe.
- Ali, ja osetim.
- Osetiš? Da? I?
- I? Šta sad i?
- I šta ja sad osećam?
- Kad bih ti rekao, tačno bi me katapultirala na jedno mesto.
- Reci, mudroseru.
- Osećam da se plašiš.
- Ha, jesi mudar, to zato što se ti plašiš, debilu.
- Što se sad ja plašim?
- Pa, plašiš se da te ne odbijem, ako bi pokušao da me poljubiš.
- Možda.
- Kako sad možda, pa ti imaš antene, seti se, tupsone.
- Imam samo jednu, izgleda.
- I šta ti ona kaže?
- Oseća.
- Šta, bre?
- Tebe.
- I?
- Šta opet i?
- I šta ćeš da uradiš?
- Jebaću te.
- E, to. A, i ti večito komplikuješ.

Sipaj i vozi!

Već mi se nekoliko godina vrzma po glavi ideja o road trip-u. Mislim da je to ono što bi mene lično uzdiglo nekoliko hiljada kilometara iznad zemlje, iako se pomenuti trip dešava na samoj zemlji.

Dakle, ništa avion, ništa brod, ništa voz, u obzir dolaze neka prosečna ili u boljem slučaju - dobra kola, mnogo benzina, lepo vreme, voljena ili u nedostatku iste - osoba sa kojom imate dobru fizičku hemiju, slične poglede na svet, dobra muzika i teraj.

Nema planiranja, može jedna fina obala, npr. francuska, italijanska, španska, hrvatska. Da bude leto i da bude toplo.

On zna dobro da vozi, a ja uživam u činu posmatranja njega menjajući brzine, motajući volan po krivinama i dodirujući me slučajno za koleno. Moj posao je da budem vickasta, da menjam muziku i da se divim pejzažima.

Kad bismo trebali da prespavamo, razvijemo šator na nekoj plaži, u idealnom slučaju, on vadi gitaru, koju, naravno, rastura, i svira "Nothing Else Matters" od Metalike. Gledamo patetično u zvezde, i uživamo jedući lubenice, ananas i smokve. (...)

Rano ujutro, dok je nebo još ružičasto, odlazimo da se osvežimo u more, pakujemo prnje i "jedrimo" u nepoznatom pravcu. Imamo sad samo jedan cilj - da nastavimo dalje...

Mama i tata na internetu

Moji roditelji su kupili laptop i priključili ga na internet. Na njemu je već bio instaliran skype, jer zbog njega su ga i uzeli.

Onaj ko nije objašnjavao kevi i ćaletu "užase" moderne tehnologije, ne zna ko je bio Tantal. Dakle, stiže meni SMS od tate: "Ćero, aj' na skip". Ja se ulogujem i pojavim na skype-u.

Tata: Ne znamo kako da uključimo internet.
Ja: Imate već internet, jer da nemate, ne biste mogli na skype.
Tata: Ma nemamo, to je skip.
Ja: Imate, jer "skip" ne radi bez interneta. Možda ne možete da nađete brauzer.
Tata: Šta je brazer?
Ja: To vam je ono e samo uvećano nekoliko puta, i piše INTERNET EXPLORER.
Tata: Evo ti mama.
Mama: Ne možemo na internet.
Ja: Mama, na internetu ste.
Mama: Kako jesmo?
Ja: Evo, šaljem ti link. Klikni na njega.
Mama: Evo jesam.
Ja: I? Je l' ti se otvorilo nešto?
Mama: Je. A, kako da sačuvam to da znam za drugi put?
Ja: Idi sad na ono gde ti piše http://blablabla.com i izbriši to. Onda ukucaj: google.com.
Mama: Jesam. I onda?
Ja: Onda ukucaš u google, šta 'oćeš da tražiš.
Mama: Evo - B92. I šta sad?
Ja: Sad klikneš na link i otvoriš ga.
Mama: Otvorilo se. Kako da sačuvam to sad, da znam da ne tražim opet?
Ja: Šta to?
Mama: Internet.
Ja: On ti stoji ili u task baru, ili u start meniju. Task bar je dole ta plava linija gde ti stoji sat i datum.
Mama: Aaa.
Ja: A, eksplorer ti se nalazi i u start meniju. Kad klikneš na start - odmah gore. Imaš veliko malo e i piše "Internet Explorer".
Mama: A, je l' možemo da gledamo naš dnevnik?
Ja: Ne znam, proveriću, pa ću vam javiti.
Mama: Ok. A, gde mogu da slušam muziku?
Tata: Tata je. Kako mogu da igram karte?
Mama: Kako da promenim pozadinu? Ne sviđa mi se ovo nešto tamno. 'Oću neko cveće.
Ja: Kad ono rekoste da imate slobodan dan?
Mama: Za Uskrs.
Ja: E, može, vidimo se za Uskrs. Sve ću da vam objasnim. Kiss. :*

Je li, druže, kako bi ti spremio ovo meso?

Novo vreme, nosi novo breme. Dakle, po samoj logici, nove probleme morali bismo da rešavamo savremenim, a ne metodama "bjež', puška te ub'la".

Da ne biste pomislili, da je mene majka pametnu rodila, kao što i jeste, otkriću vam, da sam inspiraciju za ovaj tekst, po ko zna koji put, dobila iz jednog članka mog omiljenog online časopisa www. spiegel.de.

Ovih dana se bakćemo stalno nekakvim političkim temama. Politika je u osnovi svega, osim što sam ja malo apolitičnija od drugih, ali držim se.

U pomenutom članku se kaže da konzervativni i religiozni ljudi imaju niži koeficijent inteligencije, nego što ga imaju liberalno orjentisani i manje religiozni. To je, naravno, potkrepljeno različitim eksperimentima u kojima su ljudi morali da se izjasne da li su i koliko religiozni, kao i da navedu svoje političko opredeljenje.

I sad počinje čapri.

U momentu kada je grom udario u drvo i stvorio prvi plamen, inteligentan (pra-) čovek je pokušao da napravi nešto od njega u svoju korist. Plamen je, naravno, bio jedna inovacija u prirodi i naš predak je, koristeći svoju inteligenciju, napredovao tako što je uvideo da može taj plamen da koristi kao osvetljenje, npr. u pećini. Drugi korak je, verovatno, bio taj, da je ubacio parče sirovog mesa, čisto da vidi šta će da se desi i kakvog je ukusa, a posle, nije hteo više ni da jede živo. Nakon što se dobro nažbokao zečetine spremane na žaru, naš junak napravio je baklju i vitlao njome nadaleko i naširoko, palio i žario po komšiluku i prenosio svoje novostečeno znanje drugima.

Mogli smo da stvari postavimo i drugačije.

Dakle, grom je pukao u drvo i stvorio je vatru. U tom momentu, naš predak, da kažemo - malo manje smeon, šećkao se po livadi i ugledao plamen. Strah ga je omeo da pokuša da izvuče najbolje iz novonastale situacije, iskulirao je i otišao dalje. On, sigurno, dugo vremena nije jeo pečeno meso, dok je njegov rođa već davnih dana otkrio čari pečenja.

Znamo da su konzervativci okrenuti tradiciji i familiji, što je u neku ruku dobro, jer je čovek malo zaštićeniji i sigurniji. S druge, tamne strane, on se nalazi u konzervi i zatvoren je prema spoljašnjem svetu, pa prema tome, trpi i njegova inteligencija. Kako ostaje konzervisan do daljnjeg, znači da će taj stalno da kida komade sirovog mesa, dok god ne dođe neko i kaže mu da to može i drugačije i da se usudi da proba, jer neće mu niko zbog toga glavu spljeskati.

Ovi drugi, imaju širok horizont ispred sebe, ali i veća muda, jer, u biti, mnogo velika muda moraš da imaš da bi ubacio drvo u vatru i gledao da li će da ti osmudi obrve ili osakati neki ekstremitet. Saznanje koje se dobija time je neprocenjivo i ključno za napredak civilizacije.

Godine su prolazile, i inteligentni predak je došao u goste kod primitivca. Ovaj mu je spremio sirovo meso, a naš rođa ga je uljudno odbio i rekao mu kako je zaostao i da on to više ne jede. Domaćin se uvredio i pokušao da ubije boga u svom komši, govoreći mu da je đubre izdajničko i poguzija, ali mu na pamet nije palo da pita svog gosta: "Je li, druže, a kako bi ti spremio ovo meso?"

Razmeštaj

Znate onu foru, dosadi vam vaša soba, nameštaj, stvari i želite da sve pobacate u pičku materinu i da uskočite u minimalističke vode?

Ceo život sakupljam stvari ko hrčak, ne radim to namerno, ali treba za ovo - treba za ono. Blago rečeno, od svih tih stvari što sam mislila da iskoristim, samo sam ukapirala da trebaju, ni manje ni više, nego za - kurac.

Izvinite me što psujem. Naprosto moram. Jer, kad nakon dvadesetak i više pomeranja jebenog nameštaja, i dalje niste zadovoljni, onda je vreme da promenite život, ne sobu, ne krevet, ne pisaći sto i ne prokleti orman - već život.

I tako, u celom tom pomeranju, ima nešto pozitivno - kratkoročno, doduše. Vidite sa koje strane pada najviše svetlosti, kako je pogodno premestiti pisaći sto, uviđate da imate previše ili premalo stvari i da ste počeli da bacate višak.

Ali, nemoj posle da žalite za bačenim viškom. Zapamtite: Jebene stvari vam neće trebati u životu. Postoji razlog što želite da ih bacite i postoji razlog zašto ste ih vukli.

Pomeranje nameštaja ima, za divno čudo, i negativnih aspekata kao što je npr. izgreban laminat, bubice i paukovi koji izmile niotkuda, a najveća je fora što ne postoje mobilne utičnice. Mislim, produžni kablovi da, ali onda će vam soba ličiti na jebeni zmijarnik.

Dakle, riktate se prema utičnicama. Jer, iskreno, trebaće vam za vaše skalamerije, kompjuter, boksove, lampe, kurce, palce i, dobro je da ostane još koja slobodna. Optimalno je da se nalaze svuda. Znam da preterujem, ali imajte u vidu da, ako ste ko ja, skloni pomeranju životnog prostora, utičnice će vam biti trn u oku.

Što se tiče prozora, znamo da se ispod njega nalazi radijator. Fora kod toga je što ćete možda poželeti da stavite krevet do prozora, ali ostavite dovoljno prostora da možete da se provučete iza kreveta do prozora i otvorite ga, operete itd.

Zapamtite, koliko god potkrovlje delovalo privlačno, nećete se usrećiti. Kao neka kancelarija, neki lounge kad vam dođu gosti - ok. Ali, kao soba, ne. Jer, kad tad ćete poželeti da razmeštate stvari po sobi gde boravite, a onda ćete se razočarati što ne možete da stavite orman baš tamo, jer je baš tamo - strana od krova.

I dosta sam drobila. Sad na posao. Stvari se neće same od sebe pomeriti.

Iz besmisla se rađa smisao

Kreneš i ideš. Ne znaš kuda. Ne znaš zašto. Ali ideš. I nešto ti ne da da staneš. A nanovo krećeš i nanovo se osvrćeš. Pitaš se: Kuda i zašto? Stalno postavljaš pitanja, ali ideš. Ne staješ. Samo se osvrćeš i dalje.

Gledaš napred. Vidiš put. I vidiš stranputice. Skrećeš na jednu. Pitaš se da li si skrenuo na pravi put ili si krenuo stranputicom. Kako god. Krenuo si. Ne staješ. Osvrćeš se i vidiš put sa kojeg si skrenuo. Sad je prošlost. Sad se čini stranputica.

Ideš dalje. Vidiš raskrsnicu. Istok, zapad, sever. Nema jug. Sa juga si došao i na jug ne možeš da se vratiš. Ostalo je da probaš da kreneš jednim putem nasumično. Izabireš pravi put koji se nastavlja na prvu stranputicu. Nastavljaš. Osvrćeš se. Nema vraćanja.

Gledaš unapred. Ispred tebe isprepletani putevi. Gledaš unazad. Iza tebe isprepletani putevi. Nema nazad. Tvoj put se opet završava. Raskrsnica. Još jedna u nizu. Skrećeš s puta na stranputicu. Nastavljaš. Ideš. Vidiš mnoštvo petlji.

Ne vidiš cilj. Ali vidiš put. I vidiš stranputice. Biraš i skrećeš. Bez logike. I ideš.

Bole te noge. Ne kapiraš celu tu zavrzlamu sa putevima i stranputicama. Čemu stremim? Kuda idem? Kuda sam pošao? Ali ideš. Zašto ideš? Čist automatizam.

Oni mogu - da obore žene s nogu

Mišljenja sam da muškarci nikad ne odrastu. I to je dobro tako, jer, kako bi se žene inače osećale superiornije? Dakle, svi muškarci su infantilni.

Negde duboko u podsvesti tinja taj njihov dečački duh, zapravo, on se nikad ni ne gasi. Ali, da li bi mi žene ikad pomislile da oni sve to rade zbog nas? Jer, baš ih boli uvo da se takmiče između sebe, ko će brže s viljuškarem da prođe kroz fabriku, ko će pre da se uspentra uz drvo ili bolje da upravlja autićima na daljinski.

Recimo da su to radili kad su bili mali klinci još nedovoljno zainteresovani za Milice, Marice i Slađane. Ali, kad su fizički odrasli, a u duši i dalje ostali deca, imaju tu potrebu da zadive nas žene na taj neki detinji način.

Evo primera da ne mislite da bulaznim nešto. Sećate se onog posta o trijatloncu? E, dotični je pokušavao na različite načine da me zadivi kako, eto, on može dobro da vozi skejt i šta sve može da uradi. Takmiči se za potvrdu koju će da dobije. Nema veze što se stidi da baci neku dobru žvaku, on savršeno vozi skejt.

Drugi primerak pokušao je da me zadivi na rolerima. Neskromno ću reći - razbio je! Toliko se lomio da pokaže kako on to može, i uživao je u sebi i svom spektaklu. Vozio je kao profi klizači na ledu, unazad, pravio piruete, kočio sa strane, bio faca i zadivio me, moram priznati. Toliko, da sam morala da ga poljubim, jer, jel', on je to zaslužio, a, bogami, i očekivao od mene.

S druge strane, meni to prija. Osećam se ko nemoćno žensko, mislim na skejtu, da ne bude zabune, a i na rolerima. Znam da je sve to njihov način zavođenja, i prihvatam tu igricu, kako bi drugačije. A, rado pristajem i da mi pokažu kako oni to rade. Meni, realno, i nije stalo da naučim da vozim te točkiće, ali mi je stalo da oni pokažu koliko su moćni. Oni uživaju u tome, ja uživam u tome i svima je dobro. Najlepše je posmatrati tu njihovu reakciju dok se trude, tada su mi najslađi.

Kasnije kad sa rolera pređu na kola, onda počnu da prave kristijane po gradu, i da dodaju gas na semaforu. Nikad neću da razumem ovaj fenomen. Nije bitno koliko je on intelektualac, doktor, ili igrač u drugoj ligi, mora da doda taj gas na semaforu da sve pršti. Mora da se zna ko je najpotentniji na semaforu. Mislim, to je providna igra, i svi znaju to, ali opet to rade. Očigledno da im je negde duboko usađeno u svest, to pokazivanje "da oni mogu - da obore ženu s nogu".

Najsvežiji primer datira od juče. Legla sam na klupicu da se sunčam, i pored mene je protutnjao jedan mali monster truck. Pomislila sam kako su dosadna deca i baš moraju da ometaju moj mir, dok sam zamišljala da se nalazim negde na Karibima i uživam na plaži. Uzdigla sam glavu i primetila da su neki dečaci stajali malo dalje i upravljali tim automobilčićem, dečaci od četrdeset godina.

Prvo mi je bilo smešno, a onda mi je postalo i veoma interesantno, jer sam, duboko u sebi, znala da oni to rade da zadive nas žene. Nije bitno što je to infantilno do bola, bitno je to da oni imaju nešto čime upravljaju i da to dobro rade.

Auto na daljinski je prašio po šljunku, kočio, preskakivao neke prepreke, zaletao se, radio svakakve pizdarije, a njime su upravljala velika deca koja su imali taj neki skriveni cilj da pokažu svoju dečačku maštu i time potvrde žensku superiornost. Komponenta "muvanja" nije ni ovde izostala, pa se mali automobilčić zaleteo, naglo zakočio tik do moje klupice i pokušao da se popne vertikalno do mene. Šta je usledilo potom?

Pogledala sam u pravcu čoveka koji je upravljao "vozilom" i nasmešila se. Šta bih ja drugo? On je to želeo i to je dobio. A, ja sam dobila potvrdu da je to uradio zbog mene. Dečaci...