Doktore, plašim se ljubavi!

- Dobro jutro, doktore!
- Dobro jutro, gospođice!
- Moram da vam se izjadam.
- Samo izvolite, zato sam tu.
- Sanjala sam onog idiota.
- Onog vašeg?
- Da, koga drugog?
- Opišite mi kako ste ga sanjali.
- Vidite, hteo je da me ima. Toliko je hteo da me ima, i toliko mi se gadio. Videla sam mu želju u očima pomešanu sa životinjskim, krvničkim nagonom. Bilo je užasno.
- Plašite se?
- Ne, više se gadim. Strah je nešto drugo. Gađenje je neizdrživo. Sve vreme me je teralo na povraćanje.
- Šta vam je bilo toliko odurno?
- Ma, sama pomisao na njega, na njegovo gutanje očima i nagone koji kuljaju u njemu. Došlo mi je da se izbrišem sa planete, da pobegnem negde daleko, da se ispovraćam ljudski.
- Mrzite ga?
- Da, svim srcem. Mislim da mi je srce otrovano mržnjom i da tu nema mesta za ljubav. Jednostavno, kontaminirano je.
- Ne možete to nekako racionalno da kontrolišete?
- Pokušavam, doktore! Ali, onda isplivaju podsvesno u snu te gadosti s njim. Pokušavam i da ga ne mrzim. Mrzim ga, dođavola! Ne razumem ni sama sebe zašto toliko.
- Znači, ovako u realnom svetu nemate osećanja gadosti prema njemu? Samo kad ga sanjate?
- U realnom svetu retko mislim na njega, ali onda me spopadne san i u san mi došeta on, sa krvlju u očima, i odvratnom pohotom u međunožju od koje mi se povraća.
- Razmislite dobro, šta je to od čega vam se najviše povraća?
- Od same pomisli na seks s njim, loše mi je.
- Zašto vam se toliko gadi?
- Gadi mi se, jer ne mogu da podnesem intimu s nekim koga mrzim.
- To je jasno. Ne morate ni da podnosite to. Shvatite da je to san.
- Ma, znam, san je to. San koji me progoni. Ubija. Teroriše.
- Da li postoje neki lepi momenti s tim čovekom kojih možete da se setite?
- U snu, to su samo gadosti. Ne sanjam lepo. Kad sanjam njega, uvek mi propadne dan. Ne plašim se, samo ga mrzim toliko da mi je muka. I onda me nešto guši kad se probudim.
- Guši vas?
- Da, guši me, kad sanjam teško. Neopisivo.
- Postoji li način da možete da oprostite tom čoveku iz snova?
- Ne znam. Teško da bih mogla.
- Pokušajte da smislite kako biste sebi najbolje mogli da pomognete.
- Kako? Da mi neko izbriše jedan deo mozga. I steriliše srce.
- Kako biste mogli da racionalizujete to vaše osećanje gađenja?
- Ne znam ni sama. Kad pokušam da potisnem, uvek izleti na površinu i stalno se ponavlja, kao talasi cunamija. Nezadrživo i neizdrživo. Onda mi dolaze do grla i guše me.
- Da li mislite, da ćete opet moći da poklonite nekom svoje srce?
- Ne znam. Ne zanima me. Zaista bih volela kad bih mogla. Teško mi je jako. Toliko da me sve boli. Zapravo, mislim, da su mi zidovi trenutno previsoki i predebeli za neku novu ljubav.
- To ne sme tako da ostane. Znate da to morate da menjate. I samo vi možete da nađete način kako.
- Ne uspeva mi. Mislim, možda to ne želim. Ljubav me ubija. Ljubav koju ne smem da dozvolim.
- Zašto ne smete da dozvolite?
- Jer me povređuje. Ili bar mislim da me povređuje. Ništa ne znam. Previše se kontrolišem što se tiče tih stvari.
- Mislite na intimne stvari?
- Mislim upravo na njih. Ne mislim na strast i seks.
- Jasno. Da li ste razmišljali kako da malo popustite? Malo da skinete taj gard?
- Jesam, hiljadu puta. Ali, uvek su pogrešni ljudi oko mene.
- Kako pogrešni?
- Pogrešni, zauzeti, zaleđeni, razočarani, teški, komplikovani.
- Šta vas privlači kod takvih ljudi?
- To što znam da me oni ne mogu povrediti svojom ljubavlju.
- Ljubavlju?
- Dobro, tačnije, onim što nije ljubav.
- Vama ne smeta to?
- Smeta mi, ali ne mogu protiv toga, treba mi taj jedan zaleđeni deo u koji ne smem da prodrem.
- Pojasnite malo taj zaleđeni deo.
- Pa, jednostavno, taj deo koji nema osećanja. Koncentrišem se na njega.
- Taj deo ne može da vas povredi?
- Ne.
- A onaj drugi deo?
- On može.
- Kako?
- Tako što se uvuče u mene i proždire me.
- Ljubav vas proždire?
- Ako hoćete da pričamo u tim terminima, da.
- Ne možete da podnesete?
- Nije da ne mogu. Ali mi treba taj drugi deo koji se distancira.
- Čega se plašite?
- Plašim se da će da me izbriše da ne postojim.
- Kao u snu?
- Da, kao u snu.
- Ako se predate?
- Da.
- Hm...gospođice, vi se plašite bliskosti.
- Može biti. Malo više.
- Šta ćemo da uradimo po tom pitanju?
- Ne znam, nisam pametna. Ostaću po strani.
- Mislite da ostanete ceo život tako po strani?
- Ako je potrebno, da.
- Ali, nije potrebno, znate to?
- Ne znam. Otupela sam. Uh, šta da vam kažem. Kupiću mačku pa ću da vežbam na njoj.
- Pobogu, treba vam povratna reakcija i razgovor. Mačka vam tu ne može pomoći.
- Znam, samo se šalim.
- Ali, da, treba da vežbate bliskost.
- Ponekad mislim da je imam previše, ali onda vidim da to nikad nije to.
- Samo treba da popustite malo. Pustite njega da vas vodi.
- Kuda da me vodi?
- Da vas povede.
- Mislite na ples?
- Mislim na ples, ako tako hoćete.
- U, redu.
- Dakle, dogovorili smo se?
- Izgleda.
- Poslušaćete me?
- Pokušaću. Nema mi druge.
- U, redu. Onda krenite na kurs plesa i dozvolite njemu da vodi...