Randomarija u formi dnevnika

Nemam naviku da pišem dnevnik. Bilo je tu nekih pokušaja koji su se, uglavnom, neslavno završavali. Jednostavno, nisam tip za to. Tačka. Ovaj post ću pokušati da napišem u toj formi.

Danas je bio jedan sasvim običan dan. Ustala sam negde oko desetke, skuvala kafu i upalila laptop da vidim šta su dokoni ljudi istviterali i izblogerisali. Namerno kažem - dokoni, jer sam i sama takva, kad razmišljam o velikim projektima i imam velika očekivanja.

Pogledala sam vremensku prognozu na yahoo.com i utvrdila da napolju duva polarni vetar, te da je to, između ostalog, bio razlog da sinoć zaspim u vunenom džemperu i roza čarapicama koje sam dobila na poklon od cimera. Organski ne podnosim roza boju. Zapravo, on je te čarapice dobio za rođendan, ali mu je bilo bedara da ih nosi, pa ih poklonio meni.

Dakle, skuvala sam kafu, pročabrljala internetom, i utom je zazvonio telefon. I baš sam bila spremna da jebem nanu naninu osobi koja me ometa u svetom ritualu pijenja kafe i čituckanja najnovijih blogopalamuđenja, kad javi se moja dobra drugarica da mi kaže kako je sa sinom u gradu, i da se nađemo. Ja reko', pa ajde, ali za jedno sat i po, dok se iskobeljam, nakanim i obučem.

Taman je prošlo nekih sat. Ubundala sam se i krenula u grad. Usput sam otišla do banke da napravim nalog za online banking i dobila neku čudnu spravicu u koju se ugura plastikara te se prisloni uz ekran kompa, i počne da generiše šifre. Ludilo. Pitala sam se kakva je to tehnika i kako to funkcioniše. Nemam pojma, nisam još probala. Ali, bejah iznenađena, što je veoma pozitivna stvar.

Posle toga sam otišla u parfimeriju i razgledala štandove sa make up-om. Odlučih da kupim crnu maskaru i lak za nokte boje trule višnje. Mmm, trula višnja, nice.

Sa drugaricom sam se našla u dogovoreno vreme. Sin joj je predivan. Dete koje se samo smeje, verovatno, odraz harmonične atmosfere u njenom braku. Ali, ne mora da znači, ume da to dete bude i mali đavolak, ta nisam ni ja 24 sata dnevno s njim.

Zaputile smo se u jedan italijanski restoran. Detence je samo htelo da se veša meni za kosu ko mali Tarzan. I moram da priznam da je jako miran kod mene. Hihi. I dobro mi stoji. Ali, nemam još neke materinske inSEKTE, više onako inSEKTE starije sestre.

Poručismo picu, koja je bila fantastična. Mali je jeo neke detinje kašice od kruške i jabuke i čeprkao svoje igračkice i non stop ih bacao oko sebe, šireći pozitivnost ko god da je pogledao u njega.

Pošto smo sedele do prozora, u jednom momentu je tu prolazio jedan stari drugar s kojim često pušim nargilu, te se i on pridružio nama. Njih dvoje se znaju još od ranije, a nisu se videli dugo, te je slučajnost bila perfektna. On je prvi put video njeno detence i ustanovio da liči na oca. Ja sam mišljenja da liči na nju.

Uradili smo par fotošutinga, pojeli, popili, platili i izašli napolje. Drugar je već bio otišao. Nju sam otpratila do kola gurajući detinja kolica. Mali je već slatko spavao. Zapalili su kući, a ja ponovo u grad, da, tobože, kupim neke uske pantalonice koje sam videla u Zari zelene boje. Zapravo, dvoumila sam se da li će to biti crvene ili zelene. Ipak me je drugarica ubedila da je bolje da uzmem zelene. I ima pravo, mislim da u svom garderoberu imam možda dve stvari koje su crvene.

Na putu ka tržnom centru sretnem kolegu kojeg nisam videla, pa sigurno nekoliko meseci. I počesmo da pričamo na toj vetrometini i skapiramo da bi bilo bolje da popijemo kaficu negde na toplom, nego da se tu kamenimo od hladnoće. I učinismo to.

Sedeli smo, bez preterivanja, tri sata u jednom kafeu i razgovarali o svemu živom. Začudila sam se koliko neki ljudi kriju neke strane svoje ličnosti. U stvari, nije tu reč o skrivanju, već o tome koliko malo stvari nekad znamo o nekom, a mislimo da znamo. Uglavnom su tu stereotipi u pitanju. Ako je dečko fudbaler, svi će pomisliti kako je on površan lik koji samo trči za loptom i interesuje ga slava. Ali, to je samo varka tj. onaj površinski sloj iza kojeg se mogu kriti duboke strane nečije ličnosti.

Izvor tema, diskusija, dijalog i uopšte sva ta verbalna razmena je bila apsolutno ispunjavajuća. Jer, ruku na srce, malo je ljudi sa kojima možete da se tako "ubijete" od pričanja, a da ne osetite zamor, odnosno onu vrstu iscrpljenosti od koje vam se spava. Ako je (ne) zevanje pokazatelj stepena interesovanja prema nekome, da kažem da nisam nijedanput zevnula, baš naprotiv, sva sam se pretvorila u uvce. A razgovor je tekao ko iz česme.

Shvatila sam da je kasno i da nisam uspela da probam svoje zelene pantalonice, niti da odaberem parfem koji sam imala u planu. I zaista mi nije krivo. Jer, namere su jedno, a spontanost je ono što mene ispunjava. Sled neplaniranih i neočekivanih događaja poređanih po zvučnoj harmoničnoj liniji.

Mic po mic, stigli smo do kraja dana. A dan je bio sasvim običan i u toj svojoj običnosti, jednostavno - fantastičan.