Pusti narod, narod je budala

Dugo nisam nešto naučno piskarala. Amy, Amy, ubila nas svojim nastupom, podlegla sam uticaju većine i napisala post o njoj, iako mi to nije fora. Moj blog je autorski blog i bavi se autorskim temama. Mogla sam da pišem o Velikom bratu, ali bi me velika većina otpratila. Tako da, bolje da ćutim i furam svoj zonfa. Iako, ne krijem da sam ga gledala i pomno pratila. I strašno, sad, treba da se ubijem zbog toga ili će negde uginuti panda.

Kao što naslov kaže, pusti narod, narod je budala. I to je čak naučno dokazano. Eto, opet po k'o zna koji put, dobila sam inspiraciju iz mog omiljenog web portala http://www.spiegel.de.

Naime, pametni ljudi su pokušali da dokažu, da je narod budala. U pomenutom članku se kaže, kako je i twitter npr. dojajna stvar za širenje dobrih vesti, dok one, dozlaboga dosadne, ostanu po strani. I to je ok. Svi imaju neki profit od toga. Mišljenje većine je ispoštovano.

Ali, gde je kvaka? I čemu ovaj uvod i taj tekst?

Naučnici su, pomoću eksperimenata, dokazali da mišljenje čoveka kao pojedinca, zavisi od mišljenja većine. Sasvim normalna stvar za one koji ne "pišaju uz vetar". Tako je tim sastavio pitanja na koja je trebalo odgovoriti. Jedan deo učesnika nakon što su individualno odgovorili na pitanja, dobili su prosek procena svih ostalih učesnika, drugi deo učesnika je, čak, dobio rezultate procena preostalih. Pitanja su ponavljana pet puta i svaki učesnik je priupitan na početku i na kraju, koliko su uvereni u tačnost svoje procene.

I vid' vraga u slamenom šeširu. To je, sigurno, jedan od osećaja, kad igrate poker na automatu, pa uvek sebi kažete: Znao sam! Trebalo je da kliknem na manju, veću, manju, veću...

Prva procena se u eksperimentu pokazala kao najtačnija. Što je više bilo drugih, stranih uticaja, procena je bivala jadnija. Dakle: U se, i u svoje kljuse. Bilo je tu i onih koji su bili sigurni u sebe, i tvrdili da je njihova procena prava, međutim, koliko je prava, toliko može biti i kriva.

Eh, sad, pošto je sopstveno biće, da ne kažem "JA" centar univerzuma, svako misli da je on u pravu i da je baš on pogodio prstom u hmmm, tortu. I što god više istomišljenika ima, to je naše ljubljeno "JA" još sigurnije u sopstvenu procenu. Pa, jebote, ja sam u pravu, i vidi, on se čak slaže sa mnom.

Ali, šta se desi, kad čovek nije siguran da li je on u pravu? Ajde da se kladimo, dokazaću ti. Kapirate da je klađenje jedna vrsta prisile. Imati muda za klađenje, isto je kao i tvrditi da ste u pravu.

Neki likac slučajno misli drugačije, i poljulja vaš stav. Eto, desilo se. Ne daj, Bože, da više ljudi misli drugačije, pa strašno. Niste ni vi magare, menjaćete svoje mišljenje, osim ako niste uštogljeni jarac koji fura samo svoje do koščice.

Kako onda funkcioniše demokratija? Prosto rečeno, ako pojedinac zna za koga će ostali da glasaju,
ima veće šanse da ispadne ovca k'o i ostali. U drugom slučaju, ako svako individualno glasa za koga hoće, bez da čuje stav drugih ljudi ili većine, realno bi bilo da ispadne neko jaje od toga.

Lakše je tuđim ekstremitetom gloginje mlatiti, pa tako i stavljati mišljenje većine iznad svoga. Eto, zašto je narod budala, naučno dokazano.