Majstorice, matica i šrafovi

Juče poslepodne dogovorim se sa drugaricom da popijemo kafu, našu tursku čemerušu, te da se išćakulamo, gledamo u šolju i zabodemo po želju. Ženske priče i ostatak. Klasika. I kaže ona: "Ajd' naleti ti do mene bajsom, lakše ćeš." -"Ajd', odgovorim ja, spremim se, sednem na svoju novu Gudereit aždajicu i šibaj uz brdo.

Došla, parkirala svoju alu na uličicu, odmah je vezala da mi neko ne bi došao na ideju da je ukrade, ehm, tri metra od mene, ali šta je sigurno - sigurno je.

Zasele, kafa skuvana. Izlilo se malo na tanjirić, ali neka, imaćemo lepe muževe. Videla sam joj nešto za pola meseca, ona meni belu trojku i tako neki lepi glas iz daleka. Dosta smo gledale. Bodi želju. Zabole. "E, lepa ti je želja, ostvariće ti se." -"Hvala, baš lepo, i tebi će."

Ponestalo nam malo ženskih tema. Elem, pogled nam padne na mog vezanog roza Guderajta. Inače, ponos i dika za 10 evra. Reko: "E, o tome sam ti pričala, idemo prijatelj i ja jedno jutro na otpad, i kupimo biciklicu za 10 evra. Džaba, bre. A sve mu radi. Čak i svetla. Doduše, zbog tog dinama me zaustavljaju ljudi i pitaju šta rkće tako. Ljudi, dinamo na zadnjem točku. 'Bem ga, kao da vozim friziranog juga sa probušenim auspuhom. Samo ima caka. Ne radi mu levi menjač. Lanac mu stoji na najmanjoj glavi od ove velike glave lančanika. I može on da menja, mogu i ja da vozim, ali nekako je to sporo. Kapiram da treba da se zategne nešto". Mislim, ja znam baš.

Kaže drugarica: "Ej, ma popravljala sam ja bajs zilion puta, kontam se u to." -"Odlično, pa ajd' pogledaj ga." kažem ja.

Uzme ona  ključeve, šrafciger i opiči po šrafovima. Pogleda levi menjač i kaže: "Jao, pa fali ti ovde ručica."  Ja zabezeknuta, pa kako to nisam primetila. Mislim to je samo ručica levog menjača, Ček' šta je to menjač? Šta je ručica menjača? Znam samo da je marke Šimano. I da tu desni služi za menjanje, levi, nemam pojma. Za nešto. I predloži drugarica: "Vidi, sad ćemo da promenimo lanac na srednju veliku glavu, da ti bude udobnije da voziš po gradu." Valjda je mislila u drugu brzinu, ja i dalje tehnički retard. "Pa, ajde, menjaj onda." -kažem ja.

I uzme da odvrće desni menjač, i sad ćemo da prebacimu tu skalameriju sa desnog na levi, odnosno, tako da prebacimo lanac na tu drugu glavudžu. Odvrnule mi ribe desni i levi menjač i skontamo kako levi nije isti kao desni, još je nekako i faličan, fali mu ta ručica. I u "ne bi ja tu ništa diro" fazonu. Ostavimo levi da se odmara. 

Vraćaj sve nazad na desni, a nismo upamtile redosled. Zapravo, nije ona, a ja se na nju oslonila, to jest, rodila sam slona... I sad, ima tu ta neka žičica, koja mora da "na'vata" nešto, verovatno, da se okreće slobodno ta ručica menjača, odnosno, menjač. Slaži prvo tu žičicu, posle neki ležaj, tanjirić, tacna, nemam pojma kako se to zove, posle tacne ručicu, posle ručice - maticu. Maticu smo uglavljivale sat vremena. I nikako. Neki matorci prolaze ulicom, guraju neke kontejnere, ali da naleti neki biciklista - ma, nema šanse.

Mučile se tu sa maticom, pobelele već i doseti se ona: "Ajde da okrenemo bajs naopačke, pa sa gravitacijom lakše ćemo da nabijemo maticu." Okrenemo Guderajta i navali na maticu. Opet ista procedura: Žičica koja "navaća",  ležaj - tacna-tanjirić, ručica, matica ne ulazi, pa ne ulazi, krivi se, ne da se zavrnuti. Sat vremena zavrćemo k'o pomahnitale izenu maticu. Malo ona, malo ja, nabijamo maticu na ono šta štrči, šraf, valjda. 

I nabadaj, navrći, pravi drugi raspored "delova". I ništa. Napolju već počelo da se smrkava, nama pomoći nema. I njoj sine lampica: "Pa, treba da navrćemo maticu u drugom smeru, pošto je bicikla naopačke." -"Eureka!!!" Vrtimo u smeru suprotnom od kazaljke na satu, kad ono, gle čuda u slamenom šeširu - ulazi matica bez problema. 

Srećna kao mali majmun, odnosno, majmunica, kažem: "Aj' ti to zavrti, zategni, pa da se razilazimo, mrak je već." 

Ona počela entuzijastično da zavrće, kad ono, paaaauuhh, polomi se šraf, ostao zajedno sa maticom i nekim klinčićem - nekom malom međumaticom u onom alatu sa rupama za zavrtanje matica. Desio nam se majstorski peh, stručno žargonisano.

Ali, ne odustajemo mi. Izeš maticu, daj da namestimo žičicu, tanjirić, ručicu i nabijemo šrafove i to je to. Bog da nas vidi. Kaže ona: "Aj' ti ovaj mali zavrći, ti umeš sa malima imaš tanje prste." A ona će veliki, pošto ima deblje prste. Bez komentara.

I zavrnemo mi te šrafove, ona natakne veći, ja, siroče, manji. (Ko ovde ima pokvarenu maštu, imam i ja, nije problem). Elem, nek' samo drži, dovešću već nekako bajs do kuće, pa kod majstora drugi dan.

Podigle bajsić na točkove. Da isprobam da vidim da li mogu da vozim. Ono neće pedale da se okreću. PA, ŽIVOTE, što me vozaš toliko? Stojim na bajsici nasred puta, cerekam se celokupnoj situaciji i kontam kako da doletim do kuće sad. A, nemam mesečnu za bus.

Reko: "Idem ja, pa guraću ga, šta sad?". Kaže drugarica: "Pa, sorry, stvarno, bilo je iz najbolje namere." i uzme da petlja oko ručice, kaže: "Pa, kako neće pedale, nismo ništa valjda promenile?" Ne znam ja ništa tu. Ona povuče ručicu desnog menjača i paaaaaaaaaaaaaaaf, sve se raspalo i poispadalo u miljardu delova. Odakle svi ti delovi se sad odjednom stvoriše? Pitam se ja, a pita se i ona.

Skupljaj to sve u neku salvetu, delove u džep i begaj, mrak se uveliko spustio. Kad, vidi čuda, pedale se OKREĆU. Opet hepi, najašim na svog ranjenog zmaja i u nekoj međubrzini odšegeljam kući, dok su ulične svetiljke pravile senku točkovima mog Gudija...