Uživela sam se u melodije Yann Tiersena, i sad bi to kao trebalo da me inspiriše da pišem. Pa, evo probaću neke gluposti, da ne pucam na komentare, na lajkove i na tvitove. Doduše, ako pratite ovaj blog, znaćete da mi to nikad nije ni bio cilj. Kad bih stvarno na njemu pisala šta osećam, a pre svega, šta mi se u životu dešava, pa to ne da bi bio bestseller, nego bi pokupio glavne nagrade. No, o tom, po tom, kad budem bila matora, pa budem imala mačku koja će da prede pored stare seljačke peći na drva, i ja zamišljeno gledala kako pada sneg. Možda se usudim da ispišem roman, a možda ga zafrljačim.
Prokleti Tiersen, uvek me inspiriše da bulaznim gluposti. Sasula sam dva bela piva u sebe, drugarica je imala rođendan, nisam joj poklonila ništa, ne bih da bude neki krš od poklona, uvek sve poklone kupujem srcem i pažljivo odabrane. Kad dođe vreme, dobiće ga. Elem, Tiersen, vodi ljubav sa klavirom i u meni dotiče najfinije moždane sinapse, tera me da lupentam.
Pre neki dan, sunčan, prelep, vozila sam biciklu 20 km u prirodu. Onaj bajs, kome smo drugarica i ja urnisale menjač. Naletela sam na predivne predele, koji su odjednom postali tako poetični, neopisivo. I tu je zapravo, rezervat za ptice, i verovali ili ne, maltene na svakom drvetu postoji ptičja rezidencija i kućni broj. Totalno ludo, rekli bi Švabe. A, ja mislim da su oni ludi. Zar ljudi prave ptičje rezidencije? Ko tim pticama raznosi poštu? Neke imaju čak i mali balkon sa pogledom na obližnju močvaru.
Kad smo kod močvare, ta moja mala kratka ruta bajsom, završila je sa očvarenim butinama. Zavozala sam se, nisam ni primetila da je sunce jako i da mi baca svoje laserske zrake direktno u kolena. Pa, nisam ni planirala uopšte da idem nekud, a pogotovo tako daleko. I tako, ne planiraš, dese ti se neke stvari, otkriješ neka nova područja, ptičje rezidencije npr. Nisam mogla dugo da izbivam van grada, morala sam da se nađem s jednim prijateljem na piću. Napisala sam mu: E, kasnim sat vremena, upravo uživam u prirodi van grada. Ok, odgovorio je.
Vraćala sam se nazad, zamišljajući kako je moj bajs odjednom postao pegaz, zaboravila sam na umor, na dupe koje me je bolelo od neudobnog sica, samo sam vozila i išla napred, sudarajući se povremeno sa rojevima vinskih mušica ili komaraca. Prokleti mali insekti, naješću se ih se i pre nego stignem da jedem pošteno.
Došla sam kući, izvadila jogurt od lešnika iz frižidera i musli. Povadila sam na brzinu suvo grožđe i u sebi proklela osobu koja je došla na ideju da stavlja odvratne suve splačine među sve te divne pahuljice. 2- 3 kašike sam strpala u sebe, i prijatelj je već pozvonio. Skinula sam mokar šorc od vožnje i obukla bermude. Idemo na piće u baštu pored Rajne.
Pričali smo. Pričala sam. Pričao je kako je sreo svoju bivšu veliku ljubav, baš pre neki dan, tu na Rajni. Pitala sam ga kako je to podneo. Ima klinca, godinu dana, gurala je kolica. Nije znao da ima klinca. A ćale? Upitala sam. Pa, izgleda da je samohrana, prijatelji su mi rekli, nije se udala, eto, ima klinca, ja imam svoju devojku već dve godine, predivna osoba, nikad se nismo posvađali. Uvek me razume, uvek me diže kad sam skenjan, i ovo sam joj rekao, razumela je. Zaista, totalno nekomplikovana, ali Sara je Sara. Sara je ljubav, Sara je patnja. Sara nikad neće proći. Ah, pa nemoj tako, rekla sam. Sara je prošlost koja te je naučila da imaš lepu sadašnjost. Divno si ovo rekla, izustio je. Znam, rekla sam, ja sam genije. Smejali smo se.
Odnekud je počelo da tutnji za početak utakmice. Prokleti fudbal, ne mogu da ga podnesem. Sve slabije sam čula svog sagovornika, mada to nije ni bitno, bitno je da smo pričali očima ispod naočara, malo ćutali, malo se kesečili. Ispijao je svoj sok od jabuke u krigli, a ja svoju fanta-kolu mešavinu. Došlo je i to poluvreme, hvala svecima. Odlučismo da ustanemo i krenemo, guraćemo bajseve.
Sunce je još uvek bilo kao da nema nameru da zađe. Došli smo do biciklističkog mosta preko reke koji je bio u obliku luka, dakle zakrivljen, i morao si da prebaciš u niži prenos da bi se popeo. Evo, objasnih. Zvuci su odjednom počeli da paraju vazduh oko nas. Pitali smo se, pa odakle, gde, kako? Nema zvučnika nigde, nema ekrana, nema ništa. U momentu smo, na sred tog zakrivljenog mosta, ugledali klavir i momka pod šeširom kako nabada Tiersena i temu iz Amelije Pulen. Bože, zapitala sam, kako je mogao toliku klavirčinu da nagura na most? Zbog čega bi neko to radio? Zbog par evrića koji će da kapnu u šubaru za sitni novac?
Bio je neumoran, svirao je, vodio je ljubav sa dirkama ogromnog drvenog klavira. Vreme je stalo. Biciklisti su stali. Zaljubljeni parovi su se ljubili. Neki su i prolazili, ne osvrćući se. Materijalisti, mislila sam u sebi. Prijatelj je snimao virtuoza na klaviru, mene i kapljice znoja koje su klizile među trepavice, narod koji je bio hipnotisan čarobnim momentom. I gde sam stala? Da, aplaudirali smo. Dugo. I onda otišli, on svojoj ljubljenoj, ja svojoj nedovršenoj činiji s pahuljicama.
0 comments:
Постави коментар