Godišnjica Oluje - Prva. Stop. Prva. Druga. Stop.

Te večeri, sve je izgledalo tiho, listovi kajsije lelujali su na vetru, kokoške su otišle na spavanje, guska je doletala šireći krila pod terasu. Uvek smo joj bacali nešto i ona je bila zahvalna na svemu. Skoro pa je bila dresirana, umela je da sa kraja dvorišta protutnji do terase po parče hleba. Naša trudna siva tigrasta maca je zauzela, kao i obično, svoju omiljenu stolicu u trpezariji i prela kao da je vreme stalo.

Negde u daljini se puškaralo, ali to već nije bilo ništa neobično. To jutro sam ustala, otišla po hleb i vraćajući se, proletela mi je jedna granata iznad glave. Bio je policijski čas. Sledila sam se u momentu, ali onda su mi rekli: "Ma, dobro je, dete, kad je čuješ, znači da neće na tebe." I bili su u pravu, pogodila je negde u blizini neki objekat, nisam sigurna koji. Ipak, bolje nego da se sručila na mene i moju glavu, ili, ne daj Bože, jučerašnji hleb koji sam nosila u kesi. Jedan običan, miran dan u ratno doba. Ne znam kako to ni da opišem. Policijski časovi, prazni rafovi, deca po parkiću, uzbune, trčanje kući, restrikcije struje, očevi na položaju. Ponekad neka priredba u školi, neki film u bioskopu, neki šamar zbog ukradenog poljupca kojim sam častila svog udvarača. Na kvarno. Pili smo bambus na litre, iako smo bili maloletni. Dečaci su mirisali na zelenu Maliciju, nosili kappa trenerke i makserice. Devojčice bodi, helanke i duboke čizme. Animal print je bio u modi.

Idemo dalje da se ne odvučem od teme. Uveče je nestalo struje. Ili je nije ni bilo, ne mogu da se setim. Počele su uzbune, i kontali smo, ma još jedna od mnogih dosadnih histeričnih protiv - štagod sirena. Smorili smo se i nismo imali više ni osećaj za strah. Međutim, majka nas je potrpala u podrum to veče. Mislim da je to bilo prvi put da smo zvrljili u podrumu uz radio Petrovu Goru, koji smo priključili na diode od akumulatora.

Na radiju su puštali rodoljubne, borbene, četničke, krajiške, patriotske, svakakve pesme. Pevali smo u glas, u stvari, znali smo ih napamet i možda nam je bio pun kurac tih pesama, ali masa talasa i ponese. No, dobro, dakle, javljali su na svakih par minuta radosne vesti kako naši napreduju i kako je sve ok i nema potrebe da se uzrujavamo - sve je pod kontrolom. Kao u nekom lošem filmu, u kojem se avion ruši, a pilot patetično umiruje putnike. Ili stjuardese.

U tom svom sranju još sam morala i da procurim. Da, iz podruma sam se izvukla, otišla polagano u WC uz baterijsku lampu i... Super, baš mi je to trebalo. Majka je ušla u kuću, pokupila neka važna dokumenta i rekla: "Pakujte se, nek' uzme svako ponešto, polazimo." Uzela je nekoliko pari cipela. Napolju je nebo gorelo divnim narančasto-crvenim sjajem. Sigurno su naši. Jašta su.

Ušli smo u kola. Mačka osta trudna pred porođaj, kokoške u kokošinjcu i s njima naša snežno - bela guska. I mojih 200 DM koje sam zaboravila negde među knjigama, kao poklon od tetaka iz Nemačke. Kakav jebeni kliše!

Ćale je bio negde u ratnoj zoni, Bog zna gde. Supruga je rešila da ga očajnički traži, i s nama u kolima. Što se kaže: Hrabre i Bog čuva. Ljudi, stražari, i ove i one vojske, zaprepašćeno su posmatrali našu mamu kako prelazi preko barikada, preko reka, sve u našem belom gofu dvojci, kliše opet. Ali, devedesete su bile, i Željko Šašić i Ivan, sve je to zvrjalo u kolima, samo da se ne čuju granate i rat napolju.

Nekako smo uspeli da dobijemo informaciju gde nam se nalazi glava kuće. I mogli smo da se vratimo na...pa, na privremeno sigurno. Boleo me stomak, ubijao me. Bila sam kao preparirana. Ali postojali su prioriteti i važno je bilo izvući glavu. Ko sad može da misli na bilo šta drugo, osim na goli život?

Ne znam koji instinkt je majka imala da nas je izvukla, može se reći u poslednji čas iz podruma, jer most su srušili i ne bismo se mogli više kretati prema Bosni, tj. ostali bismo negde zarobljeni. Negde u nečemu, sa nekim ljudima u nekoj opasnosti.

Posle podne, negde oko četiri sata, ugledasmo ćaleta. Te sreće! Sišao je upravo sa nekog borbenog vozila i rekao: "Polazimo, sve otišlo u pičku materinu!" Nije bitno, bitno je da smo zajedno, most su srušili, možemo polagano makadamom preko bosanske granice.

Majka je morala da vozi trudnicu u devetom mesecu, jer je njen muž, a tatin prijatelj, vozio svoju majku i decu. Ali, koga, kako, šta, povesti gde? Nekuda, važno samo da se ide. Ionako je sve otišlo u kurac. I svi idu. Nekim prećutnim kodeksom sve se zna, a opet svi se kao čude i pitaju. Čudno. Baš.

Tata je vozio mene i brata i jednu bakicu što je kukala da nema ko da je poveze. Ja sam sedela napred jer me je boleo stomak. Bakica i brat pozadi i nešto malo sirotinje od stvari, ne znam ni šta, a nije ni bitno. Krenusmo, ali bukvalno na put bez povratka.

Prašinala se makadamska cesta, ugledala sam nekoliko školskih drugarica u kolima iza naših. I tada mi je postalo jasno. Tek tada sam se probudila iz anestezije i počela da plačem. Nema drugara, nema kuće, nema mlina, nema grobova gde su baba i deda sahranjeni. Nema ništa više, nikad više, odlazimo zauvek! A kuda?

Stomak me rastura. Vozimo se kroz Bosnu. Prva. Stop. Prva. Druga. Stop. I tako ceo put. Ljudi nam nude vode, negde čak i hleba, poljske toalete. Ostaju, krste se i gledaju nas sažaljivo. Ma, i nije mi bitno što curim, nek' procurim, sve mi je svejedno. Važno da smo živi i zdravi.

Ljudi se gube. Srećem svoju najbolju drugaricu u nekom mestu, Dvor na Uni. Sreća! Oni su na traktoru. Izgubili smo mamu, negde su skrenuli nekim drugim putem. Jedna kolona je bombardovana. O, moj Bože, samo da su živi. Odlepićemo svi.

Negde u Bosni granatiranje. Ćale vozi 180 na sat, ne znam ni sama kako uspeva. Otkud uopšte mesta na putu? Iskačemo iz kola, bežimo u livade. Granate preleću. Tuku se naši s njihovima, njihovi protiv njihovih. Počinjem da plačem, da histerišem, gubim kontrolu nad živcima. Srećom tu je neka random baka da mi opali šamarčinu, jer tako se to valjda radi kad neko upadne u stanje šoka, transa. Šamar me otrežnjava, još malo, još malo, zaboravi na sve, samo da izvučemo glave odatle. I da je mama živa.

Prošlo je. Smirilo se. Trči, pali kola i beži. I još nekoliko puta samo zalegali u neke livade. I još nekoliko puta gas i konačno RAČA. Prolaz u Srbiju, u slobodan deo - bez rata. Drugu republiku, državu, šta god. Pitamo policajce da li je prošao jedan pozlaćeni golf kec sa trudnicom unutra. On odgovara: "Jeste."  I, zaista, od svih kečeva jedino je ovaj bio zlatan. I u njemu mama! Slavimo. Živa je!