Uvek to pakovanje kofera. I raspakivanje. Ne znaš ni kuda ideš, ni gde si, ni koliko ćeš da budeš tu. A počelo je odavno, tik nakon što se stara Juga raspala. Kad se raspala? Pa, ne znam. Evo, za mene se raspala kad sam napustila svoj dom.I onda krećeš u beli svet. Prvo na svoje, jer gde drugo? U Srbiju? Naravno. Pa gde može lepše da ti bude nego sa svojima?
Ovih dana posmatram čitavu situaciju u Srbiji sa sigurne udaljenosti. Hiljadu i trista milja. Zar opet? Da. Napustila sam i ono što se još moglo nazvati "moja druga zemlja". A između rodne i ove druge zemlje, bila sam i u "međuzemlji" ali ni nje više nema. Da bi pre petnaest godina počela da živim u "trećoj zemlji" koja veze sa poreklom nema, a ni sa Balkanom.
Tu i tamo, uhvati me nostalgija za budalastim ljudima kod kojih ne moraš da se najaviš za kafu, ne moraš da stojiš na distanci jer, eto, svi se ponašaju kao da se znate sto godina. Jer to su tvoji, pa kakvi su, takvi su - tvoji su. Ljudi velikog srca, velikih apetita, velike moći, koji mogu sve, a ne mogu da sami sebe poštuju. Crni đavo da dođe, dali bi mu i hleb i vodu, ali svoj svome - samo podelu.
I dele se, kao što je Dušan Kovačević napisao, dele se na sve moguće i nemoguće; one preko Drine, one koji navijaju za Zvezdu, one koji navijaju za Partizan, one na selu, one u gradu, oni iz predgrađa, ovi iz kruga dvojke.
Najnovija podela je: oni za Vučića i oni protiv Vučića. Ona pre toga je bila: oni za Tadića i oni protiv Tadića. Niko, ali baš niko ne odgovara. Jer neće nijedan predsednik, nijedan političar da ide umesto vas na posao, u prodavnicu, da plaća račune, da hrani vašu decu. On to sve već radi - za sebe. I to uspešno. Oni najuspešniji puštaju da neko drugi to radi umesto njih.
Gledam šta se dešava i gledam kako se ljudi bude. Jedan ogromni deo se probudio i ne da da im se ruši zemlja. Ne da da im se događa bezakonje, ne da reke, ne da šume, ne da zlostavljanje, ne da silovanje, počinje da poštuje sebe, počinje da ceni komadić gde živi. I protestuje!
Nema veze ko nosi transparente, da li žele vlast ili ne žele vlast. Ljudi žele promene, jedan potpuni restart iz sumraka koji je obuhvatio Srbiju poslednjih godina. Dotakli smo dno i posle toga može da ide samo prema gore.
Ne mora se biti protiv Vučića, ali se mora biti za zdrav razum. A to mu ga dođe na isto. Da li je zdravorazumski seći zdravo drveće, rušiti zidine Kalemegdana? Stavljati čiste planinske rečice u cevi? Da li je zdravorazumski zidati objekte na sred Pančićevog vrha? Da li je zdravorazumski imati 24 h rijaliti na televizijama s državnom frekvencijom? Da li je zdravorazumski da Šešelj sedi u skupštini i prima platu? Da li je zdravorazumski da imamo konstantno ponižavanje i zastrašivanje novinara? Da li je zdravorazumski da ljudi moraju da idu na miting vlasti da bi im produžili ugovor? Da li je zdravorazumski da vladajuća partija finansira kampanju od vaših novaca? Da li je zdravorazumski da ministar vojni ima petnaest dana obuke? Da li je zdravorazumski da vlast štrajkuje glađu protiv opozicije? Da li je zdravorazumski da? I spisak je beskonačan.
I na kraju, da li je zdravorazumski slati svoju decu u svet po hleb i gledati se s njima preko skajpa?
Svim "sendvičarima" želim da uživaju u svojoj penziji i svojim unucima - bez bojazni da će neko da ih uceni. Mladim ljudima da idu rado na posao i primaju svoje plate od kojih mogu da žive.
Poštujte prirodu, sebe i zdrav razum.
