Kofer

Na vratima je pisalo: "Samo za putnike s velikim prtljagom". Ušla je u osvetljenu sobu. Na stolu je bio bonsai nekog zimzelenog drveta, dve stolice i polica sa knjigama. Prostorija je imala još jedna vrata koja su vodila u prostrano skladište.

- Dobar dan, gospodine.
- Dobar dan, gospođo, sednite molim vas.
- Jel mogu da odložim ovde prtljag? Mislim, da vam ne smeta, slučajno?
- Draga gospođo, sve je u redu.
- Vidite, godinama ga već nosim i nikako da ga se rešim. Ogroman je, i ljudima, jednostavno, smeta, gde god da se pojavim.
- Opustite se, sve će biti u redu.

Prebacila je nogu preko noge, crvena suknja se zatalasala i otkrila deo članka.

- Moram da vas nešto pitam. Ovo drvce na stolu, koja je to biljka, tačno?
- To vam je umanjeno drvo bora. Bonsai.
- Koliko je lepo, toliko drvo spakovano u dvadesetak centimetara.
- Nego, pustimo sad drvce, došli ste da se rešite vašeg prtljaga.

Pogledala je u teški crveni kofer sa suzom u oku i poluosmehom na usnama.

- Da, ovo je moj kofer. Svuda ga nosim. Nekad ga ostavim samo na pet minuta, uplašim se da će ga neko odneti, pa ga brižljivo uzmem natrag.
- Kako ljudi reaguju na to?
- Kako da reaguju? Klimaju glavama. Cokću. Govore mi da se pomerim, da im smeta tolika veličina, da ih iritira. Znate, različite su reakcije.
- A, vi, kako se osećate?
- Kako bih? Želim da ga se rešim, stvarno želim.
- Ako toliko silno želite da vam uzmemo kofer, moraćete mi reći zbog čega ta nostalgija u vašim očima?
- Godinama ga nosim, ne pamtim otkad. I kamen kad nosite sa sobom tolike godine, vi se vežete.
- U redu.

Ustreptalim glasom, prozborila je:

- Izvinite, da li mogu da zapalim? Otići ću do prozora.
- Slobodno. Shvatam koliko je ovo težak korak za vas.
- Jeste li nekad pomislili koliko su lepi krovovi našeg grada?
- Gospođo, udaljavamo se od teme. Za koji trenutak, klijent treba da stigne.

Vrata su se otvorila, sredovečna dama u bež kostimu sa šeširom je ušla.

- Oprostite, ovde se preuzima prtljag?
- Da, evo imamo ovaj ovde. Gospođa se žali da joj je prevelik i pretežak. Da li bi to bilo nešto za vas?
- Ja ceo život žudim za jednim ovakvim koferom, a umesto toga nosim svuda ovu tašnicu. A, ona vazda prazna.

Gospođa sa cigaretom prilazi svom crvenom koferu, nežno ga otvara. U njemu neuredno složena odeća, cipele, knjige, tašne, sredstva za kozmetiku, dokumenti, peškiri, posteljina, plišane igračke, lampe, jastuci, sofe, slike, tepisi i zavese.

Gospodin i gospođa u bež kostimu su bili šokirani.
- Sve to nosite sa sobom? Javio se gospodin.
- Vi ženo niste normalna! Sve to?

Gospođa s koferom je kratko odgovorila:

- Shvatate li sad?

Pogledi su se zaustavili na sadržaju kofera. Odjednom gromoglasan smeh.

- Ha, ha, ha, pogledajte ovu grozotu od lampe!
- I ove cipele, stare i pohabane!
- Ove knjige za samopomoć!
- Ove tašne u smešnim bojama! Ha, ha, ha!

Žena brže-bolje zatvori svoj kofer i kaže:

- Gospođo, niste vredni ovog kofera.

Izašla je teturajući, vukući za sobom svoj život. Zgrada je bila puna ljudi. Svako sa svojim prtljagom.