Šta zna malo dete? Isto što i veliko.

Sećam se, mala sam bila i čuvala mlađeg brata, dok su roditelji bili na poslu u prvoj smeni. Kao starija pravila sam svakakve nestašluke sa mojim batom. Zapravo, on treba i da mi bude zahvalan za to, zaista nikad nam nije bilo dosadno.

Ja ne razumem moje roditelje da su oni imali poverenje u takvo jedno divlje derište - mene, ostavljavši mi odgovornost za mlađeg brata. Ipak, osim nekoliko incidenata u vidu slomljenog nosa, smrznutih stopala, razbijene vitrine, kremom za cipele išaranih zidova, polomljenog filadendrona, nije bilo, hvala Bogu, nekih traumatičnijih iskustava kada sam ja bila dežurna.

Ispričaću vam jednu dogodovštinu kad smo brat i ja ostali sami u kući, a roditelji ko i obično na poslu. Starije dete se dosađivalo i odlučilo da se bukvalno igra s mlađim. E, sad, verovatno znate za one fore kad ste na primer tetka, ili baba, strina, kuma, ili kao ja - starija sestra, pa kad uzmete malo dete - siroče, i onda ga provučete kroz noge tako da ono bukvalno napravi salto, naravno, držeći vas za ruke. Ne bi to sad bilo ništa toliko strašno da ja nisam uvatila mog batu naopačke i on svom snagom tresnuo o parket glavom, razbio usnu i raskrvario nos.

Kako obično to starije sestre veštice rade, uzeh da ucenjujem jadno dete da ne kaže roditeljima za taj incident, ili će biti svašta. Ostavih njega jadnog na kauču, a ja odoh da spasem svoje dupe. Kako, pitate se sad vi? Pa, pošto je bilo skoro pa 15h, vreme kad mama dolazi s posla, odlučih da idem u krevet i pokrijem se jorganom jer mi se baš nešto prispavalo. Uostalom, sva deca idu kad nešto zajebu pravac u krevet.

Tu su postojale opcije. Kad mama dođe, prvo će videti mog brata s krvavom usnom i razbijenim nosom, a onda mene kako 'pavam, pokrivena debelim pokrivačem preko glave. Nevina i čista sva. Dete 'pava. Neće da me budi. Deca se ne bude kad spavaju. Ne, sutra malo.

Nasuprot svim mojim očekivanjima, majka me "probudila" i pitala me što spavam u po' bela dana i što je bati raskrvarena usna i razbijen nos. Ja se, naravno, kako bi drugačije, pravim luda, i da ništa ne znam. Kako mogu da otkrijem sebe?

Vodi me u dnevnu sobu a moj mali brat pokazuje prstom na mene. Ja sam ga okretala na parketu? Šta zna malo dernjalo? Uveravam ga da je smotanko zapeo papučama za prag od vrata, i tako polomio labrnjicu.

Dramim, jer ako kažem, onda ću ja najebati, a i ovako sam nagrabusila. Uzimam da tešim i mazim svog batu i da mu punim glavu time kako je jadan obuo tatine papuče i trčkarao ko nenormalan, sapleo se i pao. Skoro pa sam uverljiva. Ne, neće da me sluša, pa to ti je. I uporno tvrdi, ono što se nije desilo.

Mama je videla da tu nisu čista posla i da nikako da jedno kaže, šta se desilo. Nije insistirala više na tome. Imala sam i ja grižu savesti. Ipak, osećala sam da sam pogrešila. Neki moral, šta li je. Obećala sam bratu da ću da mu kupim sladoled ako bude bio dobar i ne bude rekao šta se zapravo tu zbilo. Ja sam dobra seka. A on? On laže, ko mu je kriv što mlatara u tatinim papučama po kući.

Put ka vrhu piramide

Ovaj post se temelji na Maslovljevoj teoriji potreba u kojoj on opisuje stadijume razvoja čoveka kroz zadovoljavanje fizioloških i psiholoških potreba.

Prosečna ljudska jedinka u toku svog života teži da dostigne viši nivo zadovoljstva i ispunjenosti. Život je, zapravo, sušto zadovoljavanje potreba. Abraham Maslow je naš životni put pokušao da predstavi pomoću hijerarhijskog modela u vidu piramide.

Piramida se gradi od temelja, ne od vrha. Mada, ima pojedinaca među nama koji pokušavaju da grade piramidu od vrha. Ali to je jalov posao - kada se ikad išta gradilo od vrha?

Da bi piramida mogla da bude stabilna, vrlo je bitno da ima dobru osnovu. U najosnovnije ljudske potrebe se ubrajaju: potreba da diše, da jede, da pije, da se razmnožava, da se kreće i da spava. Ako te fiziološke potrebe nisu zadovoljene, teško da će čovek moći da se razvija dalje, odnosno da gradi viši stepen svog postojanja.

No, uzmimo da je većina ljudi fiziološki zbrinuta, neki više, neki manje. Sledeći korak jeste sačuvati našu personu, naše telo i omogućiti mu da traje. Ova potreba može da bude zadovoljena samo ako smo zdravi, imamo stalna primanja, mesto življenja i štitimo se od raznoraznih opasnosti. Dakle, veoma je bitno da se osećamo ušuškani u vlastitom biću i okruženju u kojem živimo.

Tako ušuškani i sigurni, penjemo se na sledeći stepen piramide, na kojem zadovoljavamo naše potrebe za pripadnošću, komunikacijom, intimnošću, prijateljstvom, otvoreni smo za ljubav, vezu i osnivanje porodice.

Zadovoljivši potrebe za pripadnošću, sledeći cilj je potreba za samopoštovanjem i respektom. Na ovom stepenu želimo da budemo uvažavani zbog naših dostignuća, osećamo se korisni, jednom rečju, da budemo dobri u onome što radimo i da nas ljudi cene zbog toga. Negativno ispoljavanje ove potrebe odlikuje se u osećanju niže vrednosti, potrebi za slavom, pažnjom i popularnošću.

Kad je zadovoljena potreba za uvažavanjem, krećemo se polako na najviši stepen postojanja, tzv. samoostvarenje. Ova potreba uključuje apsolutno prihvatanje svega što smo do sad postigli, našeg bića, drugih ljudi. Mi smo zadovoljni, zadovoljeni, ispunjeni i duhovno i fiziološki.

Postoje, naravno, patološki slučajevi ljudi kod kojih su neke potrebe izrazitije od drugih. Na primer, osoba kojoj očajnički treba ljubav, padaće u teške depresije zbog nedostatka iste, zapostaviće sve potrebe, zarad zadovoljenja samo te jedne. Tako će početi fizički da propada, jer joj fiziološka potreba nije primarna. Oni ljudi koji pate za statusom i uvažavanjem, takođe će učiniti sve kako bi se izborili za isti, kao primer možemo da uzmemo bivšeg predsednika Buša - patološki slučaj neostvarene osobe.

Kao i kod svake druge teorije, ova predstavlja idealan model kako bi trebao da izgleda naš put do vrha piramide. Uzevši u obzir da neki ljudi u svetu nemaju prilike da zadovolje ni najosnovnije potrebe za život, onda ne čudi ako se na tom stepenu ponašaju kao životinje, ubijaju i kradu da bi preživeli. Takvi ljudi su podložni manipulacijama sa svih strana. Ako uzmemo Rome kao primer, ili decu u Africi koja se šalju u rat, onda se zapitamo: "Pa, gde živimo mi?" A odgovor koji nam se nameće jeste: "Sva zla na ovom svetu proističu iz nezadovoljenih potreba." Kod nekih su to fiziološke, kod nekog potrebe za sigurnošću, kod nekog potrebe za pripadanjem, kod nekog potrebe za važnošću. S druge strane, ako smo zadovoljni i duhovno ispunjeni to znači da su sve naše ostale potrebe zadovoljene i da nema potrebe za izazivanjem sukoba i zla. Tada stojimo na vrhu piramide.

Strategije u marketingu ili kako uspešno potopiti brod

Subota je. Pola devet. Osnove marketinga. Već mi je muka što je subota i što sam morala na faks tako rano, a dan ko sa razglednice. Čas polako počinje da liči na spavaonicu. Dečko što sedi ispred mene je već prešao svoju REM fazu snivanja i uskoro će početi da mrda očima ispod sklopljenih kapaka, što će reći, sanjaće nešto duboko i intenzivno. Svi su počeli da se bave umetnošću. Neki crtaju, neki igraju iks-oks, neki se bave kreativnim pisanjem, neki gužvaju folije od čokolada i žvaka i prave origami figurice. Predavačica je na speedu, ako nije na speedu, sigurno je na koksu. Ili sam ja usporena. Pripremila je za današnji dan sigurno hiljadu slajdova minimum i neprekidno priča. Priča kao da ispaljuje rafale iz CECE. Počinjem da se istinski interesujem za strategije u marketingu. Pokušavam da je prekinem. Brinem se za nju, umreće bez vazduha. Ne, možda je žena astmatičar, diše u pauzi između menjanja slajdova. Slajdovi su pretrpani. Georgija 11 pt. umara oči, reči su dugačke svaka najmanje dvadeset karaktera, nemačke složenice. Kad ja držim prezentaciju bitan mi je estetski doživljaj. Bitno mi je i da moji učesnici malo uživaju i da to bude interesantno. Odlučujem se za Arial ili Calibri jer su ugodni za oko. Onda, nabacim malo boje, da to ne bude sve crno-belo. Pauze su bitne. Naučno je dokazano da koncentracija opada nakon 90 minuta. Javljam se za reč i pitam je da li možemo da pravimo češće pauze. Mislim da je to smisleno. Ako je ona robot, nismo mi. Nisam automatik. Može, naravno. Vrativši se s pauze, odmah počinje gde je stala. Kako uopšte zna gde? Šteta što nemam knjigu origamija pri sebi. Sad bih naučila da pravim te proklete ždralove i već ih napravila 1000 za dug i srećan život. Ko zna i ti seminari, možda i nije loša ideja razvijati strategije kako se usredsrediti na sve osim na sadržaj časa. Ovde se radi o marketingu. Opet se ponavljam. Bolest. Kolege do mene, sapatnici već su potopili sve nosače aviona, tankere, putničke i trgovačke brodove. One sa jednom, dve, tri, četiri, pet kockica ili kvadratića kako bi štreberi rekli. Smorili su se i oni. Verujem da je sledeća igrica vešanje. Vešanje profesora, haha. Nije smešno. Sigurno igraju na hobotnica reči kao što su složenice Gueteruebertragungssystem, Wachstumsmoeglichkeiten, Auftragsabwicklung. Hej, pronašla sam novu zanimaciju. Tražim najduže reči sa slajdova. Mislim da se gubim. Ženo, pravi pauzu za disanje, ugušićeš se. Ne, ja ću da se ugušim, treba mi maska za disanje pod vodom, upomoć, davim se! Ha, evo jedna: Informationsversorgung i druga od 23 slova: Verkaufsniederlassungen. Nemci su mazohisti. Zašto slažu sve te izrode od reči? Sve može lepo da se uklopi u jednu normalnu sporednu rečenicu, ili atribut. Pitaj boga. Ne znam ni ja više šta pišem. Samo pišem. Eingeschraenkte Steuerungsmoeglichkeiten ili ograničene mogućnosti upravljanja. Sad znam, Nemci žele da budu ekonomični. Nisu ko Srbi. Mi imamo lepo jednu rečenicu, tamo gde Švabe imaju jednu reč. Oni žele da sve izgovore i napišu u jednom dahu. Brate, sestro, uspori malo! Počinjem da pravim pletenice od šala. Uskoro ću to isto da radim sa šalom osobe ispred mene. Ne, uzeću sve šalove i praviti im pletenice. Prekidam. Post se pretvorio u žvaku. Danas sam naučila nešto važno što se tiče marketinga. Marketing ima devet slova od kojih su šest suglasnici a tri samoglasnici; da čovek može da diše jednom u pet minuta prilikom promene slajdova. I nek mi neko kaže da ne može. Može. Ipak je instinkt za preživljavanje najveći. Naučila sam i kako uspešno potopiti brod, a ono najosnovnije kako ga uspešno sakriti.

Dipl. đubrolog

Ovo zvanje se stiče otprilike u kasnim dvadesetim nakon jednog uspešnog ljubavnog loma u mladim danima.

Upoznali su se, skontali se, postali zavisni jedno od drugog, seks im je bio vrhunski, uživali su na sve moguće načine. Mislio je da naišao na "onu pravu" i da treba da je oženi. Planirali su zajedno gde će da žive, maštali o deci, jednom rečju - zaljubili se preko ušiju.

A onda je ona jednog dana izašla sa njenim drugaricama i on u iščekivanju brojao sate i minute do njenog dolaska. Bivao je ljubomoran, uzrujan, nije bio svoj. Šta sad ona radi? Možda se jebe u nekom haustoru. Mučile su ga misli, gubio je kontrolu nad njom, nad svojim životom. Nije imao poverenje u nju, behu vezani pupčanom vrpcom. Agonija je rasla.

Ona se vraća. Veša mu se oko vrata. Ljubi ga. On se otima. Pita je šta je radila, gde je bila tako dugo. Ljuti se, besni. Ona ga smiruje, on ne veruje. Nešto se slomilo u njemu. Poludeo je. Žena ga ima pod kontrolom. Gde to ima? On je pičkica koja ne sme ništa, jer je uveren da je našao ženu svog života, s druge strane nju je možda jeb'o ceo bataljon. E, neće moći. Ili-ili. "Marija, oćeš da se udaš za mene?"

Marija ne veruje. On hoće da je poseduje. Sve se izmaklo kontroli. Ne može bez nje više ni dana. Ubija je u pojam. Mladi su. Život je pred njima. Upoznaće druge momke. Otkud zna da je on "onaj pravi"? Nije, čim je tako kontroliše, izluđuje, kad je ljubomoran. Smeta joj, mora da ga se reši. Nekako. "Vlado, zar ne misliš da je prerano za brak?"

"Marija, ti si ona prava za mene." Ne dopada joj se njegov odgovor, on ima tek dvadeset godina, ona je možda druga žena u njegovom životu. Ne dopada joj se ideja o uzimanju slobode. "Vlado, ja bih jednu pauzu." "Pauzu? Ništa ti ne značim? Hoćeš da me ostaviš?"

Pisao joj je ljubavna pisma, pisao joj je preteća pisma, slao joj cveće, tražio povod da se sretnu, pratio je kad ona izađe napolje, zvao je telefonom. Napustila ga kučka. Ne želi više ništa s njim, jebala mu je kevu, njemu, njegovom egu. Osetio je neodoljivu potrebu da ga polira. EGO.

Svetiće se svim ženama od sad pa zauvek. Ljubav njegova ga je ostavila ko da je parče slanine bačeno međ' prožrdrljive kerove. Uništila ga je zauvek. Već ima u vidu jednu. Slađu iz trafike. Baca oko na njega, svaki put kad ode da kupi novine. Iskoristiće priliku da je potuca. Treba mu potvrda. On nije svoj, nije potpun, ne oseća se ko muškarac. "Slađo, danas izgledaš tako zanosno, šta kažeš na to da odemo na piće?"

Nije ona jedina, ne sme da bude jedina. Mora sebi da napravi još kombinacija. Mora da očajnički popuni sve praznine koje je prokleta kučka u njemu ostavila. Sve su žene iste. I treba da budu jebane. Ponižavao je žene i u svima njima gledao samo sredstvo za poliranje ega. Ubuđalog i bačenog u ćošak.

Znao je sve cake kako dobiti drogu koja mu je bila očajnički potrebna. Sa majčinskim tipovima ponašao se kao dete kojemu treba sisa. Starijim ženama od njega je govorio da izgledaju deset godina mlađe, tinejdžerkama kako su vrhunske ribe. Znao je svakoj žicu. I sve su bile lude za njim. I sve su gledale u njemu partnera za život. A on se igrao s njima. I ostavljao ih u rezervi kad mu zatrebaju. Besomučno ih je lagao i varao. Čestitam, Vlado, postao si diplomirani đubrolog!

Pred tako sređenog i napickanog njega, pojavila se Ona. Koleginica s đubrologije. Iskusna i željna potvrde. Razočarana kao on. Skontaše se. Ona je njemu bila jedna od onih varijanti što je imao da mu se nađu kad je u bedaku, on njoj takođe. Spajala ih je zajednička strast i zajednički nagon za potvrđivanjem. I osećaj kontrole. Nije im bilo svejedno, ali ne smeju da izgube kontrolu. Vlado je muško đubre, a Tanja je žensko. Srodne su duše. Zapravo mnogo su se svideli jedno drugom. I previše. Ko će da učini prvi korak?

Vlado je redukovao broj svojih afera, Tanja takođe. Postojala je sada samo Ona, za nju samo On. Ko će preuzeti inicijativu? Ko sme da krene u nešto posle svih tih iskustava i nebrojenih manipulacija? Poverenja nema. Igraće igre moći. Ona mora da vodi da bi se on osećao sigurno. Ne sme da rizikuje ovaj put. Njoj treba sigurnost da je on hoće. Ne sme da skida svoju masku zavodnice muškog roda, napustiće je. On mora, on mora da preuzme nešto!

Niko ne preduzima ništa. Vuku se. Potvrđuju se pomoću manipulacije. Nema lepih reči, nema ništa. Nije joj stalo do njega. Nije mu stalo do nje. "Tanja, šta ti želiš?" Kako sad da mu kaže da ona njega želi. "Ne znam, Vlado, ne znam šta želim, šta ti želiš?" Prokletstvo, ne želi ga. Lepo ju je pitao. Kao da bi njen odgovor promenio nešto. Zaista, da li bi?

Pokušaće još jednu taktiku. I još jednu. I još jednu. Raskinuće s njom. Ako ga voli, pašće pred njim. Popustiće. To će biti sjedinjenje konačno. " Tanja, mislim da je najbolje da se više ne viđamo." Slomio joj je srce. Dokaz da je ne voli. Kida ga na komade. Ona mora da iskulira. "Da, znaš, upravo sam htela da ti to predložim, ovo ne vodi više nikuda..."

Ko kosi, a ko vodu nosi

Na focus.de naletela sam na jedan interesantan tekst o metodama donošenja važnih odluka i odlučila da neka svoja zapaženja objavim ovde na blogu.

Zapitamo li se ponekad kako i na osnovu čega donosimo važne odluke u životu? Mnogi od nas sigurno imaju tu dilemu da li treba odlučiti pomoću razuma ili konsultovati intuiciju. Najrasprostranjenija metoda jeste svakako razumno odlučivanje, ona važi i za najpouzdaniju. Međutim, da li je sve baš tako?

Sigurno ste čuli za onu poslovicu: "Jutro je pametnije od večeri". Ona nam upravo govori o tome da je pre donošenja svake važne odluke najbitnije opustiti se i prespavati noć do sledećeg jutra. Ova metoda jeste efikasna i upravo nam ona govori koliko je intuicija veoma bitna stavka u odlučivanju. Zašto je to tako?

Uzmimo u obzir da mi većinu stvari svakodnevno obavljamo uz pomoć razuma, neprestano učimo i logički rešavamo probleme, pri tom koncentrišući se na njih. Zamislimo sada, da naš mozak mora da preradi sve za kratko vreme i donese odgovarajuću odluku. Pod 'sve' se podrazumeva prošlost, činjenično stanje i posledice, te nijanse i moguće varijante svakog od tih stanja pojedinačno.

Takav zadatak bi za naš mozak predstavljao ogromno opterećenje. To je zapravo i razlog što se on nalazi ponekad u "stand by" modusu. Kroz to stanje on se odmara, a ostalo čine emocije, odnosno nervni impulsi pohranjeni u mozgu kojima se ovaj služi da bi brže i kvalitetnije mogao da donese pravu odluku. Za njega su ti podražaji jedna vrsta prečica.

Ove prečice su naša intuicija. Ona proizilazi iz naših pređašnjih iskustava. Nažalost, ova iskustva mogu da utiču negativno na donošenje odluka, što u prenesenom smislu označava više straha i nesigurnosti. Možda je to razlog što se u većini slučajeva oslanjamo na naš razum ne pridajući intuiciji važnost koju zaslužuje?

U ovakvim situacijama veoma je važno pažljivo oslušnuti svoje unutrašnje biće i razumeti šta je to što smo doživeli, a da je prouzrokovalo strah i nesigurnost. Naravno, ovo ' gledanje u sebe' zahteva angažovanje razuma, tj. koncentraciju.

Iz navedenog da se zaključiti da je jedan dobar balans između srca i glave potreban. Takvo nešto moglo bi se opisati kao poslovni odnos između šefa i zaposlenih. A šef kaže: "Moja firma ne može uspešno da posluje ako su joj zaposleni umorni, iscrpljeni i preopterećeni. Zato, pre donošenja važnih odluka, slobodno uzmite odmor i dobro odspavajte."

Trijatlonac

Opisaću vam jednog momka sa kojim sam izašla na dejt, pa možda ukupno tri puta. Upoznali smo se na kursu italijanskog jezika, i zapravo je on jedna vrsta onih smušenih i neshvaćenih frikova, mada veoma inteligentan i obrazovan. Dečko studira biologiju i bavi se ništa manje nego trijatlonom. Nikad se pre nisam interesovala za sportske discipline, ali onda sam ukucala u google naš svemoćni i videla kakav je to sport. Trčanje, plivanje, vožnja bicikla. Ne, prvo plivanje, pa vožnja bicikla, trčanje, 'bem li ga.

Kako to biva, malo smo se zadirkivali na času i izrodile su se simpatije. Razmenili smo skajpove i neki sošl netvork i krenuli da kontaktiramo malo češće. Slao mi je muziku, prvi put sam otkrila Amy Winehouse, onda neke druge izvođače. Flertovali smo preko skajpa ko budale, dok mi nije postalo jasno da je dečko operisan od svake vrste muvalačke strategije. Mislim, mogli smo mi da flertujemo još mesecima, ali i to dosadi. Pređi na stvar kad te molim, kao da stalno odapinješ strelu a nikad da je odapneš. Pročitah negde. Dobro, de, ja ću, kad se on ne usudi.

Nekako smo baš bili u čatu i pričali o italijanskoj hrani i šta ti ja znam. Pomislih ne bi bilo loše da mu pomenem restoran koji baš sprema izvrsne specijalitete, možda nasedne. Heh, možda. Nekako i sam taj "porođaj" je protekao veoma mučno. Uostalom ne bi se ni zvao "porođaj" da nije mučan. Taj proces "porađanja" jeste proces ugovaranja dejta, da ne biste imali nekih nedoumica, ko se sad porađa.

Dogovorismo se. U 20 h ispred katedrale. Došao je u ugovoreno vreme. Seli smo, naručila sam jedan Ramazzotti a on sok od jabuke. Haha, pa kako da zaboravim, on je sportista, ne pije. On je neku laganicu zatim pojeo, neke dinje sa šunkom, a ja sam lepo špagete fruti di mare, nek ide život. Cedili smo tu, pričali neke nebitne stvari, on o svom sportu, on o svom sportu, dobro, možda malo i o sportu.

Posle smo otišli u neki lokal sa živom muzikom, mislim da je išao neki bluz, ne sećam se. Sećam se da je dečko naručio bezalkoholno pivo. Da, opet zaboravljam, sportista. Ja sam onda naručila vino. I ajde, nekako smo se odlepili, uviđam kako mi posle čašice postaje sve lepši. Mislim, lep je, atletski građen, zdravo se hrani, zdravo živi, e, jesam pomenula da se bavi sportom?

Prati me kući. U blizini stanuje. Pešačili smo četiri km, pričao je o nekim sveštenicima, pitaj boga, nešto malo i o tome kako ima sestru a ima i brata koji se bavi sportom, ali ovaj tera bijatlon. Zatim da je on lično, ne brat, bio vicešampion sveta u trijatlonu kao junior. I da mu je cilj da se spremi za olimpijadu.

Nekako smo se i poljubili. I krene to. Počne zaista veoma lepo. Dogovorimo se za sledeći dejt. Došao mi je na dasci, na skejtbordu. Simpatično, možda nešto što sam oduvek želela, nekog da zajedno sa mnom proživljava tinejdžerske godine. Cool. Ubrzo sam stala na taj njegov skejt kao da učim, dao mi je ruku, prijalo mi je to nestašno ponašanje. Sve je delovalo tako nevino i slatko. Počeli smo da pričamo malo i o vezama. Mora se. "Meni treba u principu mnogo slobodnog prostora" kažem ja. On me pita: "Kako to misliš?" "Pa, mislim tako kao što sam rekla, ne volim da mi neko oduzima slobodu" (Budalo, sad znaš šta si rekla!) "Aha" .

Pošli smo dalje, već se i mesec pojavio i baš je bio romantičan, i jezero i klupa, mesec je imao čak i jednu zvezdicu koja je sijala. Još uvek nismo postigli nivo prisnosti da bismo se nekako držali za ruke ili barem radili na tome. Strejndž. Mi smo stranci. Dečko je izjavio iz čista mira: "Pogledaj, kako mesec izgleda, ko peder." I nikad neću zaboraviti tu njegovu rečenicu, valjda je hteo posebno da naglasi kako je konstelacija na nebu bila neviđeno bljutavo romantična, a mi dve morončine koje ne znaju da iskoriste to. Stigli smo u neku ulicu u kojoj je bilo najmanje tridesetak kontejnera za smeće, i tu nas je uvatilo. Strast. Sve je savršeno bilo. Išlo je i to s ručicama. Na svakih pet metara smo se strasno ljubili. Mislila sam u sebi, zajebi bre onu tvoju slobodu, dečko je pravi, inteligentan, simpatičan i dobro se ljubi. Šta ćeš više? Daj mu šansu, ženska!

I ženska mu da šansu. Trenirao je svaki jebeni dan posle faksa. Spremao se valjda za nešto. Ceo dan na faksu, sa mnom na skajpu, posle toga trening, 10 km trčanje, 2 km plivanje, 90 km vožnja bicikla. Pa da li je to normalno? Već sam odlučila, da ga korpiram, ne treba mi neko ko nema vremena za mene. Dogovorismo se opet za neki dejt, ići ćemo na sladoled kad se on vrati iz pitaj boga odakle. Stiže porukica: " Sorry, moram da ti otkažem, upravo sam sišao sa bicikla, vozio sam 180 km danas, ne osećam noge." Mislim u sebi, ne osećaš ni dupe a ni jaja više.

Pobesnela sam. Ispalio me zbog jebenog sporta. Možda nije ni imao nekog interesovanja. Možda su mu jaja otpala sedeći na bajsu. Okupiralo me negativno mišljenje. Ne, korpiraćeš ga pre nego što on tebi da korpu. Odmah i sad. Kurvanjski preko poruke. Ne zanima te. Budi đubre!

Uzimam telefon, šaljem mu porukicu: "Vidim da nemaš interesa, i mislim da je bolje da se više ne viđamo. Tvoja warm up faza je istekla! Želim ti sve najbolje!" Sent. Poslao je natrag: "Uveravam te da nije istina to što tvrdiš, ovih dana samo nemam vremena, imam obaveze na faksu a i treniram svaki dan. Ali, ako tako misliš :("

To je to bilo. Kratko a jebitačno! Sa nedovoljno komunikacije ali sa mnogo sporta. Skapirala sam da su profi sportisti frikovi kakvih nema. I šta oni time pokušavaju? Da se potvrde. Svaki dan sve više. A onda i žele da im se dive. A, ja ne želim nikom da se divim. I možda je tu puklo? Dabome.

Mali, ali je tehničar

Kod vrste Homo sapiensa, ovakva izjava obično znači: "Raspolažem onim čim raspolažem, mogu ali sam mali." Ne i kod jedne vrste paukova. Oni bi imali neku drugu krilaticu: "Velik sam, ali sam dobar sluga." A sad malo iskreno, koja ženka želi nekog tromog, nabildovanog narcisa?

Jedna podatna i na parenje spremna paučica je veštičara. Tako će ona izabrati pauka koji može "duže" da baca niti, tj, pauka kaskadera, koji se polomi da je zavata na nekom listu. Inače, nema mu spasa. Kaskader je, naravno, "Kazanova", a ona hoće samo njega. Ne jebe ona ove bildere, narcise, što se unište da izbacaju niti, svaki dan po 5 puta u teretani i uzimaju neke anabolike i proteine. Nou gou, ona 'oće promiskuitetnog malog, spretnog i okretnog "drkadžiju". Da je ubode i ode. Jer ako ostane, jebaće mu milu majku njegovu.

Ova ženka, ne samo što je veštičara, već je i monstrum. Ogromna je i u stanju je da smaže svog nabudženog baju, ako se desi da on hoće da je pukne otpozadi, a pošto je trom i nesposoban da pobegne, fasov'o bi najstrašnije. Ali ti veliki baje se uglavnom i ne "omaste" previše, jer da bi došli do svog objekta požude, moraju da nauče da svojski barataju svojim alatom. Jedino što ih sprečava u tome je što su smotani ko sajle.

U momentu kad izbace svoju nitku, pauci moraju i da se prebace preko nje. Samo najbolji i najspretniji, što će reći, gimnastičari i kaskaderi to mogu, jer su tehnički izdržljivi a priroda ih je obdarila malom masom. Nema tu cile-mile kod Frau Nje. Zna se šta se ceni. "Ne možeš? Idi, neću te ni uzeti u obzir. Begaj, nesposobnjakoviću jedan!"

Frau ženka je ovde nadmoćna i može da bira. Samo onaj baja koji voli slobodu, hrani se zdravo i redovno upražnjava kardio-vežbe stekne to pravo da je pošteno opauči.

Zov

Razmišljam da odem. Ili da se vratim. Ne znam.

Šta je ono, što nas drži negde? Da li je to neko?

Ili je to nešto? Da li je to inercija? Ili je... Nema dalje.

Nešto od ovoga sigurno jeste.

Želim da nađem svoje pristanište.

A onda opet želim da odem iz njega, da bih se vratila.

Čudno je to. Taj neki zov za daljinom, i zov za povratkom.

Gde? Kuda? Rastrzana sam.

Možda jer imam izbora.

Ili što ne umem da izaberem?

Možda što moji prijatelji više nisu tu?

Ili što deo mene nije sa mnom.

Ili što se nigde ne osećam kod kuće.

Kad zagrlim jastuk i legnem na svoj stari krevet,

možda se onda budem osetila kao nekad,

kad sam bila kod kuće i čekala da me brat probudi za kafu,

otac naloži vatru a majka ispeče pitu.

Nedostaje mi sve to.

A onda opet želim da odem da bih se vratila.

Jebati i jeban biti

Nešto razmišljam koliko su seks i erotika, suprotno uvreženim mišljenjima, premalo i zaista minimalno zastupljeni u medijima. Kako oni misle da prodaju električne četkice za zube sa rotirajućim glavama ako na reklami neka kaluđerica zakopčana do grla pere zube i pri tome izgovara Očenaš u sebi?

Zato, cenjeni marketing menadžeri, mislite o tome kako da privučete pažnju mušterije seksom. Izneću nekoliko primera:

Hrana za ptice

Scena: Sisata plavuša bez gaćica raščerečenih nogu drži hranu za ptice u rukama. Iz kaveza posmatra njen papagaj koji očima proždire tu hranu. Ona se oblizuje i kaže mu: "Mićo, dobićeš, samo se malo strpi!"

Karmin

Scena: Raskošna crnka sa push up prslučetom sedi na zaokrenutoj stolici raširenih nogu u crnim halter čarapama sa štiklom od 15 cm. U ruci drži sirovo meso svinjskog vrata, kida ga i pri tom se oblizuje. Sve to posmatra njen batler koji joj kaže: "Estella, da Vam donesem još jedno debelo parče veprovine?"

Parfem

Scena: Zanosna crvenokosa devojka sa peticama u crnoj providnoj čipkastoj haljini obljubljuje svog mužjaka pritiskajući ga uz vrata, zavlači mu ruku u prepone i šapuće: "Osećam miris zagoretine, mislim da je vreme da pogledamo patku."

Prašak za veš

Scena: Sise preturaju po korpi za veš i ubacuju veš u mašinu. Dolazi čovek-japi s posla, stavlja aktovku na mašinu, grli sise i govori: "Mima, izluđuješ me svojim perverznim radnjama! Koji je to prašak? Ona odgovara: "Bonilingus".

Žvake

Scena: Devojčica - Lolita, u school girl look-u, stoji pred ogledalom u školskom wc-u, maže usne karminom boje krvi, žvaće žvaku i duva ogroman balon. U to nailazi njena simpatija koja s vrata kaže: "Marina, voleo bih da sam ta žvaka da možeš tako da me naduvavaš." Ona ga pohotno pogleda, namigne mu i kaže: "Vlado, rado bih te razvlačila na velikom odmoru."

Usisivač

Scena: Brineta nogu dugih 110 cm, sa štiklama 15 cm, u kostimu francuske sobarice, usisava tepih. Nailazi on, grli je otpozadi, govori joj: "Ljubavi, kad smo poslednji put menjali kesu?" Ona oblizujući i okrećući se prema njemu odvraća: "Oh, Mitre, za naš novi Dajson kese nisu potrebne."

Proizvod je najvažnije prodati. Nije bitna funkcionalnost i kvalitet. Bitna je estetika. Ako ubacimo malo više seksa, onda će se taj proizvod i primetiti jer će se informacija putem psihofizičkog podražaja memorisati kod većine. Narodu je potreban seks. Da jebe i da bude jeban.

Bio čovek

Živim zdravo. Spavam na memorijskom madracu od prirodnih materijala koji se prilagođava mome telu i jastuku od heljde koji se prilagođava mojoj glavi. Pokrivam se jorganom od čiste angore, sa navlakama od sto posto nebeljenog pamuka. Svako veče odem u 23 h na spavanje i budim se u 7h. Spavam osam časova, jer je to najoptimalnije vreme da se telo relaksira i psiha odmori. Perem zube 4 minute i 58 sekundi četkicom od bio materijala sa dodatkom prirodnog fluorida.

Pijem isključivo ceđeni sok od pomorandži koje nisu tretirane hemijom. Jedem domaći integralni hleb. Konzumiram meso od životinja sa normalnim BMI. Jedanput nedeljno obavezno konzumiram ribu bogatu omega 3 mastima. Koristim PTFE tiganje sa četiri zaštitna sloja.

Kupujem morsku so pakovanu u nebeljene kartonske kutije. Salate pravim sa Extra Virgin maslinovim uljem, spremanim metodom hladnog ceđenja. Povrće kupujem direktno od seljaka, koji ima certifikat da ne koristi veštačka đubriva i insekticide. Takođe, sir i mleko konzumiram samo od krava koje imaju zasebne apartmane sa pogledom na cvetnu livadu. Pašjak mora da bude pod nagibom od minimalno četrdeset stepeni kako bi krava stalno bila u formi. Šećer sam izbacila iz upotrebe, kao zamenu za njega koristim biljnu tečnost Steviosid. Kafu, alkohol, cigarete i drogu ne konzumiram.

Kupujem proizvode za ličnu higijenu oslobođene parfemskih sastojaka, propilparabena, metilparabena, parafina, uree i slično. Zatim proizvode za pranje i čišćenje koji ne sadrže fosfate niti bilo kakva druga hemijska jedinjenja. Ne koristim omekšivač niti izbeljivač. Svaki dan usisavam sa Ergomaxx Professional-om. Nemam zavese, nemam tepih, nemam stolnjake.

Mobilni telefon i kompjuter ne posedujem. Ne izlazim na mesta na kojima se ljudi okupljaju u većem broju. Na posao idem biciklom, jednom nedeljno na plivanje (40 min), tri puta nedeljno na trčanje ( po 40 min) i dvaput nedeljno na časove autogenog treninga.

Nemam prijatelje, nemam partnera. Na putu sam da doživim duboku starost a možda i besmrtnost. Konačno sam postala bio čovek.

Ma, da si poslednji na svetu, ne bih s tobom...

Verujem da smo svi jednom izgovorili ovu rečenicu. Možda ne naglas, ali u sebi sigurno. Koliko god nekoga možemo da ne podnosimo, kad gori - gori. Mi, ljudi, imamo tu sreću da biramo s kim ćemo poći ili osnovati gnezdo svoje, a nekom uskraćujemo to pravo. Naravno, sad se vi pitate ko kome uskraćuje to pravo? Mi, ljudi, uskraćujemo životinjama pravo na odabir partnera!

Priča počinje ovako:

U jednom zoološkom vrtu na Tajvanu, u svojoj luksuznoj gajbi od nekoliko kvadratnih metara živela je ona - tigrica, kraljica brzih pruga, odgajana na betonu ljudske civilizacije. Sa njom je životni prostor delio jedan lav u punoj snazi, alfa mužjak - nesuđeni zavodnik svoje vrste. Ona je bila u životnoj dobi spremna za parenje. On takođe. Dugo godina živeli su kao prijatelji, sve do jednog momenta kad je đavo odneo šalu i svako morao da se pobrine za svoju budućnost: "Ili s njim/njom ili kraj vrste." Tako to obično biva. Pošto na vidiku nije bilo tigra koji bi njoj, ženki na vrhuncu plodnosti, podario svoje seme, bivala je osuđena na lava, njenog prijatelja, koji je, verovatno, sanjao kako nekoj lavici češka leđa pod krošnjom eukaliptusa. Sudbina je htela da se zabavi njihovim telima, a instinkti su učinili svoje. Da li je to bila drugarska ljubav, gde je svako gledao da ispuni svoju "svrhu" ili je to bila ljubav koja se izrodila iz nužde i nesebično predala čeljustima betonske civilizacije, ne može se sa sigurnošću reći.

Na svet su došla tri mladunčeta, od kojih je jedno odmah uginulo, sa karakteristikama lava i tigra. Ljudi ih nazvaše - ligar. Divno! Dobili smo novu životinjsku vrstu, tigrica i lav u ljubavi, svet je lep, priroda je tako nepredvidiva. A, sad- začepite gubice! Ološu ljudski! Divno bi bilo da je tigrica mogla da izabere s kim hoće da se pari, a i njen nesuđeni ljubavnik lav. Divno bi bilo i kad te jadne životinjke ne bi bile bogalji, već normalne jedinke sposobne za parenje. Ne, ligar kao pripadnik muškog pola je sterilan i sigurno neće dočekati da ima sinove a kamoli unuke. Ligrice opet može da opajdari neki lav ili tigar, što može da se desi ako budu, kao i njihova majka, osuđene na poslednjeg.

Tekst je namerno napisan u prošlom vremenu, iako i dan danas ova čudna familija deli isti životni prostor o čijem životu odlučuje čovek.

Ovakve i slične ljubavi dešavaju se u zatočeništvu. Tad svako sebi uzme onog kojeg mora. Sapatnika, mučenika, jadnog stvora, biće osuđeno na istu sudbinu. Na rešetke, na šarene snove o pustinjskom suncu, mesecu u obliku činije iz koje se žedni napajaju i travama koje miluju životinjsko krzno, dok u zaletu hitaju da obezbede hranu svojim sinovima i kćerima.

I da se vratimo na naslov ovog posta...Ili je poenta ipak shvaćena?

Pročitajte i sjajan Zverkin tekst o propasti ljudskog društva.

(Informacija o tigrici i lavu sa www. spiegel.de)

Treći pol

Danas sam pročitala interesantan članak na www. spiegel.de o postojanju trećeg pola. Tamo su bila izneta svedočenja ljudi koji su rođeni kao hermafroditi. U prvi mah, bilo mi je malo šokantno, ali onda čitajući sve dublje i dublje, čovek shvati da je sve to priroda. Možda ne mora sve da ima neku svrhu da bi bilo priznato? Na kraju krajeva šta je to svrha? I ko određuje svrhu? Mi znamo da je familija u našem društvu jedna vrsta oslonca i sigurne luke za predstojeće generacije. Brak i porodica su tradicionalne norme koje je ustanovio čovek u nekom momentu istorije. Ako neko odstupa od te norme, da li je on automatski nenormalan? Koliko su te norme zapravo protiv prirode? Da li tim društvenim i ustaljenim ponašanjima današnje civilizacije zapravo gušimo ono što je prirodno i iskonsko u nama ispunjavajući svrhu samo da bi je ispunili? Ovakva pitanja, kao još i mnoštvo drugih, postavljaju se nakon što čovek uoči da ipak priroda nema uvek istu svrhu, a to je razmnožavanje vrste, možda je svrha u različitosti živih jedinki?

Već smo ustanovili da postoje ljudi koji vole isti pol i da je to jedna strana prirode, koja, ajde da tako kažemo ne ispunjava svrhu za razmnožavanjem. Međutim i pored homoseksualizma, postoje heteroseksualci koji ne žele da imaju decu. Ni time nije ispunjena norma. Stiče se utisak da su nam norme nametnute. Ljudi koji moraju da žive pod nametnutim normama su nesrećni. Zar nije cilj da svi žive ispunjeno i srećno?

Društvo kao društvo, ima zadatak da ispunjava norme. Ali šta se desi sa ljudima koji se rode kao "nešto između"? U prošlosti, a i danas to čine, su se takvoj deci po rođenju odsecali "suvišni organi" ili nedostajući "nadomeštali." Takva deca rasla su u porodičnom krugu recimo kao dečaci, a osećali se ko devojčice. Taj život je obično pun depresije i neretko se završava samoubistvom. Neki su imali tu sreću da nakon što su sami saznali kako se osećaju, mogu da se odluče u odraslom dobu za operaciju da bi mogli kako tako bolje i kvalitetnije da žive. Naravno, jer ih društvo ne prihvata kao "polovične".

Zašto sam počela ovaj tekst? I zašto sam tražila članak o trećem polu? Naime, pre nedelju dana postavila sam na svom blogu anketu, da li ste muško, žensko i kao treća opcija "jebi ga". Recimo da sam htela da se našalim. Otkako su dve osobe kliknule na "jebi ga" u meni se javio mali crv sumnje što me potaklo da razmišljam na tu temu. Možda mogu da prepišem ovu slučajnost mojoj nesmotrenosti prilikom sastavljanja ankete, ali svakako ne mogu da prepišem svojim očima nesmotrenost prilikom čitanja pomenutog članka. Kao što tamo piše, samo u Nemačkoj je broj osoba sa trećim polom (hermafrodita) oko 100.000. U svetu dođe, prema statistikama, na 2000 porođaja jedno dete sa karakteristikama i muškarca i žene. A uzevši u obzir da na svetu živi oko 7 milijardi ljudi ovaj broj je daleko od slučajnosti, te samim tim i ne može da se svrsta u greške prirode. U prirodi postoje hermafroditi kod nekih životinja, biljaka i gljiva. Zašto bi čovek morao da bude izostavljen iz takve selekcije hromozoma? I nije. Zašto ne prihvatiti to biće, ako je već priroda odlučila da ono bude " something between"?

Ego i kinder-ego

• Ali, ja želim da izađem!
• Zar nakon toliko godina?
• Ne osećam se više prijatno u tebi.
• Zašto? Slamaš mi srce. Ti si moje najmilije dete.
• Ja više nisam dete, iako sam u tebi.
• Ne želim da ikada izađeš. Ne bih to podnela, umrla bih.
• Mučiš me. Hteo sam da budem kao drugi, da narastem, da me voliš.
• Volim te, ti si mi sve što imam.
• Zašto me ne pustiš napolje?
• Napolju je strašno, napolju duva, napolju nije sigurno.
• Meni je ovde dosadno. Samo misliš na sebe. Hoću napolje, nisam više mali!
• Mali si, previše je rizično!
• Biće uvek rizično, baš si kučka!
• To mi kažeš nakon toliko godina?
• Da, kažem ti i da nisam više dete iako me stalno držiš zaključanim.
• Izgubila sam ključ, sve i kad bih htela da te pustim, ne bih mogla.
• Ali, znaš, ako me ne pustiš da ćeš večno da budeš neshvaćena?
• Znam, ipak volim da si tu, na sigurnom.
• Kako da te ubedim da je ono što ti osećaš samo lažna sigurnost?
• I ta lažna sigurnost me štiti od straha.
• I to čega se bojiš je samo tvoja fantazija, nijedan strah nije tako strašan kao onaj kojeg sami zamislimo.
• Znam, ipak ne znam kako da izađem iz tog začaranog kruga. Zato mi trebaš, treba mi nešto da imam da držim na sigurnom.
• Držati na sigurnom nije isto što i držati zaključano. Sigurnost je ono što osećaš kad si u realnoj opasnosti, pa nađeš način da se skloniš ili izbaviš iz nje. Biti zaključan znači biti nesposoban suočiti se sa realnim strahom.
• Plašim se da ti se nešto ne dogodi ako te pustim, shvati to, ne mogu da živim bez tebe!
• Ono bez čega ti ne možeš da živiš jeste ta lažna sigurnost koja te štiti od imaginarnog straha.
• Jednostavno, ne vidim drugo rešenje.
• Rešenje je u tebi i u tvojoj glavi. Treba samo da me pustiš da izađem odavde da živim u realnom svetu i suočavam se sa realnim strahom.
• Možda si u pravu. Možda možemo da se dogovorimo. Pustiću te napolje, ali mi obećaj da ćeš da se vraćaš kad te budem trebala.
• Hoću, samo me pusti da budem slobodan.
• Obećavaš?
• Imaš moju reč. Znaš da će ti tvoje dete uvek biti verno.
• Nekad me začuđuješ koliko zrelo razmišljaš.
• Izgleda da si na putu da se setiš gde si zaturila ključ.
• Izgleda...

Majstore, kad polazimo? (drugi deo)

Prođosmo Mađare. Ljubljena naša tabla. Nekoć SFRJ, pa SRJ, onda Srbija i Crna Gora, najzad Srbija. Još samo da se prođe naša carina. Naši ljudi. Brzo ćemo njih. Brkica vadi 10kg pampersa, pruža cariniku. Pita ga za zdravlje unuka i je l' mu ćuna porast'o. Carinik bega u kućicu. Brka za ključ, nekoliko metara dalje parkira autobus. Ili će da bidne, ili neće da bidne - opasna zona.

U autobus ulazi ona! Žena kratke kose, izlizane crvenkaste farbe, obučena u vojni kombinezon i s kratežom za pojasom, glasa ko u promuklog gavrana: "Hrrrr, je l' ima neko nešto da prijavi?!" Muk. Usrali se svi, bebe, starci, kondir-tikve. Kakva je strašna, ova je pobila pola puka, sigurno! " Hrrrr, alo! Pitala sam nešto, ako ima neko nešto da prijavi nek se javi!" "Niko ništa? Ajmo napolje svi!"

Stoka ljudska, mrcvarimo se, skupljamo pare za Mađare, prođemo ih i mislimo sad smo si naši, kad ono ova nepečena sorta - upraviteljica koncentracionog logora nas zajeb'a. Valja nam izaći napolje i raskupusati tašne. Sasvim je sigurno da niko neće moći lako da ih zatvori ponovo. Peh, jebi ga. Ona obilazi oko nas ko egzekutor oko mučenika kojega treba svaki čas da pogubi, ako mu nađe nešto. Šta može da mu nađe? Neki seknd hend toster, po nekoliko kila gaća i čarapa iz C & A u svakoj tašni, Milkače za unučad, mnogobrojnu rodbinu, i komšijsku decu kad se sjate, kesica supa, pudinga, kuhinjskih krpa, sira s rupicama, navlaka za kupatilo, zavesa, i okvira za prozore. Sve u svemu ništa, od čega bi se pošten carinik mogao ovajditi.

Šta očekuja ona, da nađe anakondu? 100 kg kokaina? Duša ti pogana, bre, sirotinju si našla da maltretiraš! Uskačem iznervirana u bus, bakici do mene: " Bako imaš li još malo tog sudžuka?" "Imam, dijete, ima i paradajza još, malo se skuvao." "Nije važno, hvala." Brka ulazi poslednji u autobus, nervozan, Savica i Milanče su već odavno umukli. Idemo dalje. Javljaju se neki: "Majstore, ka' će staneš, da pišAMO?" Brkica misli u sebi (jebo ti majstor mater). "Evo, odma će stanemo'!" "Pauza 10 minuta."

Idemo kod njojzi. Bakice Sere. Vrste što vlada u srpskim vecejima. Nije da ih na zapadu nema, ali su u ropskom statusu. Ova naša je gazdarica objekta, kraljica klozeta. Ispred njoJzi stoji Rubinov vonjak, na lokalnoj stanici "Gara" i neko pletivo sive boje ili štono bi babe rekle zelenkasto. "Trijest dinara ili 50 centi". Ha! "Baba, ne zajebavaj, gde si ti videla da je 30 dinara jednako 50 centi?" "Pa, ti idi promeni u dinare, pa dođi". E, sve ti lepo po spisku, što nisam sačuvala dinare za ovakve ekstremne situacije. Razmišljam sledeći put da joj kupim litru Rubina i da imam za svaki put popust na pišANJE. Svečano mi predaje štos socijalne crvenkaste guz-hartije. Uzimam, i bogu se zahvaljujem što sam ponela papirne maramice. Otvara mi vrata svojih carskih odaja. Ono, jest' čisto je. Ali ne funkcioniše sve, nije Sera kriva.

U autobusu pita Brka jesmo li svi tu. Neka žena viče: "Stani, majstore, evo g' ide Draganče!" Ceo autobus u smeh. Draganče zakopčava radnju. Desi se, šta sad. Stariji čovek sa nakrivljenom šapkicom maslinasto zelene boje. "U, zamalo vi poBEGOSTE bez mene!" Neka sosa se javlja: "Idi, bre, u peršun, di tebe da ostavimo."

Pošli smo dalje. Sa lokalne stanice vremenska prognoza za današnji dan i Rade Jorović "Selo moje lepše od Pariza" Sad može cigara i kafa. Dobro je, u Srbiji smo...

Veran? Naravno, kad naiđe ona prava....

Da se ne lažemo. Nema vernog čoveka. Nema te ljubavi koja će ceo život zakovati nekog samo za jednu osobu. Zapravo, volela bih da mi neko kaže da grešim. Lično ne znam nijedan jedini par, a da neko od njih dvoje nije švrljno ili bar poželeo da švrljne i ostao vezanih gaća i mokrih čarapa. Imam jednog druga koji kaže: "Šta koji kurac ima da me voli? Bitno da me poštuje." Kad bolje razmislim i u pravu je. Poštovanje je najbitnije. Kakva ljubav crna. Volim te danas, sutra možda ne. Ali poštujem te, poštujem tvoju personu, tvoje biće, ono što jesi, zbog sebe, ne zbog mene. E, to je onda prava stvar. A onda i ljubav je abstraktna kategorija kao i vernost. Imala sam prilike da upoznam osobe koje se kunu u vernost do groba - naravno, kad naiđe odgovarajući partner. Ma, koga ti zajebavaš? Pa što do sada nije naišao? Ne dragi moj, veran si sebi, a da si sposoban da se vezuješ sigurno ne bi bio veran tako kao što tvrdiš. Želje su jedno, realnost je drugo.

Svima nama treba promena. Jedna iskusna starija žena mi je jednom prilikom rekla dok sam se zabavljala sa jednim mladićem: "Brak ti je tegla puna govana a na vrhu med, kad pojedeš med, jedeš govna." Zašto ljudi sa takvim stavom ostaju zajedno? Zbog dece? Da li ta deca pate? Naravno. Hoću da kažem, čovek nije preodređen da bude ceo život s jednim partnerom. Iz razloga što se svi razvijamo i stalno učimo nešto novo, menjamo potrebe iz dana u dan, zaista, zašto ostati s nekim samo iz navike? Ili, što nam je udobno?

Dvoje u ljubavi kroz osnovnu školu, srednju školu, fakultet, brak, i na kraju razvod. Niti je ona prošla nešto u životu, niti je on. Zapravo jeste on, švrljao je. I prirodna posledica toga jeste razvod. Dok je lepo, lepo je, kasnije će ionako da ostanu samo govna. Što se mi ljudi opterećujemo vernošću? To nije normalna stvar. Čovek nije stvoren da bude veran. Nema idealne ljubavi, nema idealnog braka, a tek vernost ne postoji.

Možda sam negativna. Verovatno je fazon u tome, učiniti život u dvoje (ako baš mora) što podnošljivijim mogućim. A da bi to bilo ostvarivo, treba da se mukotrpno radi na tome. Ništa nikom nije bogom dano. Sve mora da se izbori. Sage o velikim ljubavima, ne znam, nije me tresnulo. Ionako su sve velike ljubavi nedokučive i tužne. Verovatno je to razlog da ljudi šaraju. Ako nije zbog mrtvog seksa, onda jeste zbog velike ljubavi. I seks je nešto što dosadi, kao i jedno te isto jelo svaki dan. Ono čemu treba da se stremi jesu promene, ne sklad, promene... Sklad umori dušu, a duša je sklona traženju. Ne harmonija, ona je dosadna. Adrenalin, strast...to je ono što nam treba. I ti da budeš ti, a ja da budem ja, pa dokle stignemo. The life goes on and on...

Želim da postanem profesionalni energetski vampir

Odlučila sam. Upisaću kurs za vampirstvo. Energetsko. Nema mi druge. I kad sam prazna, lepo odem do najbliže žrtve i isisam mu energiju. Danas je dobiti energiju bilo kakvim putem osim sisačkim, komplikovano i skupo. Prirodni resursi ionako nestaju. Valja mi tražiti alternativne metode. Postoje više njih ali ja bih da ovde navedem one najfrekventnije i najefikasnije.

1. Metoda vizuelne penetracije

Ova metoda ima za cilj isisavanje vitalnih delova putem pogleda. Vampir se stacionira tako da sedne preko puta svoje žrtve i počinje lagano da pikira pogledom. On nastavlja da pikira, čak i kad se žrtva već emocionalno i fizički udaljila od vampira ili jednostavno zvernja kroz prozor iznad sebe i iza sebe. Vizuelni kontakt oči u oči sa vampirom može da bude veoma iscrpljujući.

2. Metoda auditivne penetracije

Prilikom korišćenja ove metode, vampir podešava volumen i tempo glasa. Nastojaće u većini slučajeva da bude tiši od žrtve, da bi mu se žrtva morala uvlačiti u bradu da bi nešto čula. Tempo vampira kreće se od larghissimo do adagio i obično ne prelazi 70 bpm (beats pro minute). Postoje i ekstremni slučajevi kad je vampir glasniji od žrtve, u tom slučaju je vampir već sit i charged.

3. Metoda fizičke penetracije

Vampir će putem ove metode nastojati da bude što bliže svojoj žrtvi. On će nastojati da se raširi toliko da bi ugrozio žrtvin intimni prostor od (15 - 45 cm). U tom slučaju žrtva se fizički oseća pritisnuto i skuplja se u nadi da će obezbediti no contact stanje sa vampirom. Na taj način ustvari dopušta fizičko prodiranje i isisavanje.

4. Metoda mračenja

Ova metoda se ubraja među najefikasnije. Žrtva bude uvek navučena. Deluje po principu "sve je sranje", "sve je crno" i pokušava da navuče žrtvu koja u tom trenutku misli pozitivno, da razmišlja na isti način. Neverovatan je preobražaj, kad vampir isisa energiju on postaje pozitivan a žrtva iscrpljena.

5. Metoda identifikovanja sa žrtvom

Najpodlija i najopasnija metoda. Vampir se već uvukao u žrtvu fizički, vizuelno i auditivno i stopio se s njom. Podražava je i identifikuje se sa žrtvinim životom u potpunosti. Po principu "mi smo isti" i "mi smo srodne duše". U žrtvi ovakav vid prišljamčivanja izaziva rebelizam te ona troši ogromne količine energije da se odvoji od vampira. Ovakvi vampiri uglavnom imaju stalno jednu te istu žrtvu i ne mogu da egzistiraju bez nje.

Profesionalni vampiri koriste svih pet nabrojanih metoda. Oni nastoje u svakoj prilici da budu nasamo sa žrtvom i odbijaju svaki upliv tuđe energije. Zaštititi se od sisanja energije značilo bi prekinuti svaki kontakt sa vampirima. Najefikasnije sredstvo, tj. bez ekstremnih mera izolacije bilo bi izbegavanje susreta u četiri oka.

(Ako ste žrtva jednog energetskog vampira kontaktirajte ovaj broj: 03445280027448 i naučite da preživljavate sisajući energiju od drugih).

Kuvala opet... Indija!

Upravo sam smazala nešto iz indijske kuhinje. Zapravo kuvala sam za cimera jer mi je pomogao da ispravim rad. Pa smo jeli i pili vino i malo se zapili :) Želim da podelim s vama ovaj recept jer je zaista fantastičan.

Potrebno je:

500 g pilećih grudi

2 paradajza

1 čen belog luka

1 glavica crnog luka

koren đumbira

125 ml kokosovog mleka/jogurt/slatka pavlaka

1 čajna kašika curry-ja

2 kašike suncokretovog ulja

začinskog bilja (cimet, kim, korijander, karanfilić, biber, lovorov list)

čili

so

korijander (svež ili u obliku začina)

Priprema:

Iseckati luk, beli luk i đumbir na kockice, staviti u tiganj da se proprži. Kad je luk staklast, dodati kašiku curry-ja i na kockice iseckana pileća prsa. Pržiti dok meso ne pobeli, zatim dodati kokosovo mleko/jogurt ili slatku pavlaku, paradajz isečen na sitne kockice, začinsko bilje, čili i so. Kuvati 10-15 minuta na laganoj vatri. Kad je kuvano, posuti korijanderom, svežim ili sušenim, svejedno je.

Uz to, služiti pirinač. A, za piće - belo vino!

Prijatno!!!!

(fotografija je by me)

Skituljko

Prošle zime upoznala sam jednog mladića. Izgledao je odrpano u sivom kaputu, plave razbarušene kose, onako, rekla bih tramp. Otprilike kao Skituljko iz "Cipelića", to bi bio njegov opis. Svideo mi se taj fazon, misleći da u njemu grmi čuč. I sve je išlo kao po loju, skrenula sam pažnju na sebe, i pozvao me je na date. Ali to nije bio bilo kakav date, pozvao me je na čitanje Dostojevskog!!!! Doduše, u nekom klubu. Nemam ništa protiv Dostojevskog, zaista, ali, Dostojevski!!! Date!

Nevertheless, opet. Odlučila sam da se pojavim sa drugaricom. Uuu, reći ćete, pa gde ću s njom? Unapred sam želela da to ne bude intimno, tj. da se malo družimo. Pojavila sam se u nedelju u tom klubu gde je taj glumac trebao da izvede neki monolog Dostojevskog, sele smo na najviši stepenik, naručile čaj, blago meni, i čekale da počne, naravno i da se tip pojavi.

Uskoro je u malu salicu ušao Skituljko, u istom svom sivom kaputiću, razbarušene plave kose s nekom knjigom u ruci, pojma nemam, neki brain fuck verovatno. Seo je niže nas, ne primetivši nas. Bilo mi je toplo oko srca. Glumac je počeo da blebeće i vadi neku, bož' pomozi, sekiru i da mlatara njome. Srce mi se spustilo u pete, uplašila sam se i vrisnula tako da Skituljko čuje. Okrenuo se i nasmejao. Baš sam želela da bude pored mene i da me zagrli i uteši, onako kako to rade u filmovima, kad se žene uplaše miša, pa se popnu na stolac i kao vrište.

Nije, samo se nasmejao. Udubio se u taj performans psihopate sa sekirom na bini. A meni je i dalje bilo toplo. Toplota se širila mojim telom, i baš mi je bio meden. Skituljko. Završio je i Dostojevski, večerala sam strah a pila čaj, neki buđavi. Ušli smo u tu neku spiku, ali verujem da se kontao bolje s mojom drugaricom, što se tiče tih nekih tema, filmova, umetnosti, tu baš ne mogu mnogo da razlažem i diskutujem.

I ajde, bilo je fino, posle toga smo otišli opet svi zajedno u neki restoran gde se puštao neki rok, live. Bila sam srećna da je sedeo pored mene, lepo smo se raspričali, toliko smo se raspričali i dobro razumeli da smo mogli samo da čujemo: I ja, I ja, I ja...tako i ja isto, hehe, neverovatno, i tebi, i meni. MARŠ!!! Pili smo neko vino, i pitao me da li hoću da izađem s njim na terasu da popuši cigaru. I ja sam pristala, nisam imala jaknu, pa mi je on dao svoju. On je pušio svoje cigare i pričali smo o nekoj muzičkoj liniji što je sam nekako skarabudžio, i o njegovom omiljenom bendu. Tek, ti kaže on meni: " Donesi svoj omiljeni CD kod mene, pa da vidiš kako je strava zvuk. " Ni manje ni više, mene je pitao za nešto omiljeno. E, pa gospodo draga, dragi Skituljko, ne postoji ništa na ovom svetu a da je meni omiljeno. Jednostavno, nema te stvari.

Pošto smo postali bliski ko sijamski blizanci, nekako, ne znam kako, je shvatio da bi bio momenat da me poljubi. HOW??? i WHY???? Pružila sam mu obraz ljubazno, jer nisam znala kako drugačije da odreagujem. U momentu mi se srušila slika o Skituljku, bio je samo derište koje je skakutalo po drvenom podu, jer nije dobilo sisu, ili whatever. I to me je izludelo. Više se nisam osećala prijatno, već samo fuj, kao njegova keva, a on mi je izgledao kao neki neposlušni nestaško. I tu je bio kraj. A, lepo je počelo. I falilo mu je takta, jeste. Ipak taj kaput i te cipele i ta kosa, ne, razočarala sam se. Pogrešio je, prebrzo je potegao obarač ili šta već. A i pertle, mogao je barem da ih zaveže...

Majstore, kad polazimo?

Nemoguće je u jednom postu opisati sve dogodovštine iz naših autobusa, ali pokušaću da vam dočaram slikovito jedno putovanje iz Ekstrauterine u maticu Srbiju. Barem, što se ovih privatnih tiče. Mada ni državni nisu mnogo bolji. Ali ovi su, pa za post.

Na peronu "Napuštena industrijska zona" prilazi nešto crvenkasto kao iz filma "Ko to tamo peva". Staje. Izlazi Brka sa stomačinom i belom providnom košuljom ispod koje se nazire potkošulja, a i njihovo veličanstvo - dlake. Raja na "peronu" čeka taj svečani momenat kad će Brka da počne da trpa ramove za prozore, veš mašine i ogromne šarene cigansko-kineske- all-over-planetarne- sirotinjske tašne u gepek. Ali prvo će da zapali cigaru, povuče nekoliko dimova i zakašlje se, a onda da pita svakog ponaosob za zdravlje i bračni život. Uglavnom se znaju putnici i šoferi. Ljudi putuju u zavičaj, a vozači ih voze. I taj krug ne prestaje.

"Majstore, kad polazimo?" Ljudi su nestrpljivi. "Dosta razglabanja, bre, Brko, pocrkasmo." Ulazi majstorče u autobušče, na retrovizoru neka izlizana maskota pevaljke, plišani međedi i neke značke iz doba SFRJ. Krenuli smo. Uskoro nas pozdravlja i Milanče Radosavljević sa Brkinog plejera. Opaaaa! "Još pamtim svoje detinjstvo raaaaano..."Idemo. Onaj ko troši cigare, tj, puši, sme da puši samo napred, pozadi i u sredini. Sedim negde napred, volim da posmatram put i slušam razgovore. Mada, ne sedim u VIP sedištu, to je rezervisano za ženu konduktera. Ili nekog jarana. Ona je zadužena za hranjenje Brke tokom puta, uglavnom neko mesište, od svih vrsta domaćih životinja. Mora čovek da vozi.

Autobusić vozi, pevaljka se drmusa na retrovizoru, društvo nam sada pravi Savo Radusinović, ima Brkajlija ukusa. Nemoj da neko nešto kaže. A i ja, šta se trudim sa ipodom, muzika udara, a ovo moje je ionako sranje. Sedim sa nekom bakicom, koja negde kod Salzburga već vadi svoj sudžuk i paradajz, nudi me. "Hvala, gospođo, možda kasnije." Krka li krka bakica...Ako, ako.

Iza mene raspravljaju ljudi, ko na kakav način kiseli kupus i suši meso. I naravno, koji način je bolji. Ne sećam se, iako, nemoj da neko nešto kaže za kiseli kupus. Pije se, nije da ne. Izvadi se neka prepečenica, poneko pivo, cirkaju ljudi. Pričaju i o tome kako se žena nekog Dragutina iz Donje Male prokurvala, a on čovek puko, a pošten bio, pa se prokocko, raskućio i kako to sve ide. Jadan Dragutin, kurva prokleta!

Ima tu svakakvih putnika. Neke "dame" ko Ružica Sokić iz "Žikine dinastije", pokondirene, nose se po poslednjoj modi, Duči, Gabani itd. I bitno je da šljašte. Baš juče su uradile nokte, naravno pornićare. Pisala sam o njima.

Zatim deka koji radi u železari na visokim pećima gde je temperatura 60 stepeni. I svi su tako veseli, opušteni, valjda im je to jedina relaksacija, skočiti do rodne grude. Upadam polako u taj film. Dopada mi se i muzika, ko zna šta sad peva, ali uskočila sam u taj trip. Naši smo. Cenim te ljude. Odu na par meseci da zarade pare, a onda unište zdravlje i život i sve tako, žele da se vrate. A ovo, ovđe, a ono, onđe. Ne može i jare i pare. Kuću grade i žive u želji da se vrate. Jebiga. Prokleta je Amerika, to je ono što najbolje opisuje situaciju 20 sati i više krckanja do Srbije zemlje najmilije, kačamaka, sarme i proje.

"Majstore, stani, upišasmo se!" Viče neka naroljana gospođa. "Ka'će' da popraviš wc?" Brka odgovara: " A, jebiga, Milenka, znaš kol'ko to košta, ajd pišAj tamo, ne cvokOĆI." I to sve na južnjačkom naglasku. Smešno mi. Neko dobacuje "Što ne piješ vode?" A Milenka će: " E, da je voda dobra, žaba bi porasla ko konj!" Lukava je Milenka. Zapisujem tu mudrost. Eto, da je nisam zapisala..., ma bi, ipak bih je zapamtila.

Granica. Mađarosag. Treba da se skupe pare da se podmite Mađari, a onda neće da vade stvari napolje, a bila bi to katastrofa, veš mašine, prozori, vrata i u medžik kesama, pitaj boga šta. Skupismo ne znam ni ja koliko evra, prođosmo. U matici smo....

Nastaviće se...