Kako sam sistematski uterana u garažu

Došla je i 2011. godina. Neki su je dočekali na patosu uz Šemsu, neki su bili na trgu i slušali Bregu i Štrausa, neki su bili na Fejsu, neki na Twitteru, neki na Vukajliji, neki uz Pink, neki spavali, neki se jebavali, neki pili čaj i gledali filmove, a ja sam je dočekala uz Britney Spears, Justina i Shakiru. Poražavajuće, s tim što sam se lomila kod kuće uz Vesnu Zmijanac i Nadu Topčagić, Miroslava i Muharema. U'vatio me osećaj euforije. Neizdrživo bih se patosirala i uz Šemsu, pila litre alkohola, igrala kolce, trbušni ples, pevala, i sve bih ja. I bila bih ja. I ne bi smetalo nikome.

Ovako sam se ćutke pokupila, obukla neku haljina- jeans pantalone kombinaciju, crne čizmice do gležnjeva, raspustila kosu, i nisam se ni nešto ekstra sređivala, idem tamo gde znam da neću moći da se otkačim kako bih htela, pa sve pada u vodu, ali ajde, daću šansu izlasku.

Našla sam se s drugaricom oko 22.30. Ona se baš trudila, imala je crnu svilenu haljinu, štikle, bob frizuru, šiške i jedno šestoflašno pakovanje "Becks gold" u ruci. Izgledala je onako i gotik i gotivno.

Popentrali smo se na peti sprat kod nekih njenih prijatelja, ušli u stan, neuredan, razbacan, riba je kuvala "čili kon karne". Zapravo, moj utisak je bio bezveze. To su bili neki studenti, neki flegmatici, neko društvo koje meni ne odgovara. Al' opet, ajde.

Bezveze muzika, bezveze razgovori, i ne zato što nisam ja u centru pažnje, nego što su ljudi jednostavno drugačiji, ko što pomenuh - flegmatici. I nisu motali granje, da bar jesu, veče bi bilo spašeno, samo su motali duvan i bili dosadni. Bezvezne egzistencije.

Domaćica mi ponudila čili, bio je ok, nisam se žalila. U stvari kontam da bih mogla pojesti pola šerpe sama. No, nećemo o tome. Oćemo. Nisam dobila drugo sipanje. Besramno su me poštedeli. Dobila sam parče za golubove. Jeb'te se, bre!

Primaklo se polako pet do dvanaest, ceđenje za stolom, svetla ko na Marakani, nikakva atmosfera. Izvadila sam prskalice, koje sam, uzgred, poslednji put držala negde oko 1997. na Trgu u jednom gradu na minus dva'est. Podelila sam smorovima svakom po tri. I jedan me baš upitao: "E, a što baš tri?" Odgovorila sam mu: "Da zabiješ dve u nozdrve a treću u šupak". Naravno, nisam mu tako rekla. Jesam, ali u sebi.

Tanaa. Ponoć je otkucala. Srećna Nova! Stajali smo ko neporučeni oko stola i kao nešto prskali i veselili se. Jupiii.

Svladavao me umor. Sve me svladavalo. Šampanjac sam popila i počela da dremam onako na stolici. Pomislih da bi jedna kafa bila dobra ideja. "Sad bih rado popila kafu" rekla sam. Iskulirali me skotovi. Kafa je bila moja poslednja slamka spasa. Ko da sam ne znam šta tražila. Normalno je da se u jedno doba pije kafa. Ma, nije mi ni bitno.

Uskoro sam počela da zevam i osećala se ko "Mercedes- Benz" na probnoj vožnji. Mislim, nije neko poređenje. Mercedes je jak auto, a u meni je čučao potencijal koji je sa svakim zevom bivao nemilosrdnije ugušivan. Da me neko kojim slučajem odveo u neku srpsku diskoteku da se opustim, možda bih doterala do 50 km/h, isto ko i merdžo, koji može da dogura i do 270 km/h. Uostalom, šta pričam, znate. Paralelu ste shvatili.

Digla sam dupe, licemerno slagala da mi je bilo zadovoljstvo družiti se s njima, i rekla "Ljudi, meni se spava, mora da sam previše popila (da ste me previše smorili), idem ja, lepo se zabavite još."
Drugarici sam se izvinila, nije problem bio do nje, ona mi je baš bila cool, kontala je da može da razgali smoroidne likove. "Nije bitno, kapiram" samo je dodala. Volim je što me razumela.

Mercedes je otišao u garažu a da se nije ni zaleteo kako valja. Ni gorivo mu nije odgovaralo. A, jebiga.