Lipota, startovanje u busu i dejt

U jednom postu, Mara piše o tome kako ju je lik startovao u busu, pa mi je dalo ideju da opišem i jedno slično startovanje moje malenkosti pre par godina.

U povratku s najgoreg letovanja u istoriji, iako je to bilo na Azurnoj obali, sedoh u bus koji vozi sa aerodroma, nataknem svoje sluške na uši i kofere, tašne, sve posadim ispred mene. Ono, jeste, bez lažne skromnosti, bila sam crna ko ciganka, što je jedina pozitivna stvar koja je ostala od letovanja, pored razgledanja St. Tropeza i Nizze.

U bus je ubrzo ušao lik i snimio mene-crnče. Crnčetu je bilo neprijatno, i ono nije skidalo sluške, nije mu padalo na pamet. No prijala mu je pažnja. Ubrzo me lepo vaspitan i naočit muškarac, ne jebući živu kevu, što ja sad slušam neke numere, a ovamo proždirem ga pogledom i mislim u sebi: "Priđi, pitaj me nešto, jebote, neću te pojesti" pitao odakle sam došla s letovanja.

Pomislila sam kako je lepo da se usudio MENE nešto da pita, jer, generalno, slušala sam muziku, a, ono, ko još sme da bude tako drzak da napadne curu u toj radnji. Elem, lepo sam se nasmešila i kao nisam dobro čula: "Izvini, nešto si pitao?"

Dečko je uljudno ponovio svoje pitanjce, osmeškujući se i ne skidajući pogled s crnčeta koje se kezilo. "Gde si bila na letovanju?". "Ah, to, na Azurnoj obali."

I raspričasmo se mi tu ko pravi. On o sebi, gde radi, ja šta studiram, malo smo se gledili, malo se smeškali, sve u svemu, baš nam je bilo ful tih nekih 45 min koliko traje put od aerodroma do odredišta. Ljudi su nas posmatrali kako smo se tako brzo skontali. On je neki PR, kuracpalac kod neke Aviokompanije, ne znam ni ja više.

Došao je momenat kad on mora da izađe iz busa, i brže bolje se snašao u roku od 0.5 sec. da ostavi svoju vizit kartu, što je, je l', bio jedini logičan potez. Pa, pošto je on meni uvalio vizitku, moje je bilo da se javim.

Naravno, da sam mu se javila. Nedelju dana kasnije. Imala sam neke obaveze. I dogovorismo se da se nađemo. On će da me čeka.

Fino, sastanak je bio negde oko 18.00 i čekao je tačno na mene. Bila je neka bzvz glupa magluština, a on se preseravao oko toga kako su boje živopisne i kako je sve puno boja, iako, što bi rekli Bosanci :"NIĐE VEZE".

Zatim je lipota od dečka mene pitao, šta da radimo i kuda treba da idemo? Ej, ej. Malo sam ostala bez komentara, jer ipak je muško taj koji treba ženi da predloži- ne obrnuto. Mislim, ako se njoj ne svidi, uvek može i da bude po njenom.

No, nema veze. Uđosmo u neku kafe prčvaru. I sednemo ko dva debila pored prozora, ne sećam se, iskreno ni šta smo pili, samo se sećam da još nije bio poručio, ali se odšepurio do toaleta u kojem se, ono, brat bratu zadržao oko 10 min. E, sad, očito mu se prikenjalo. Nisam ja neka veštica, bre, neka je šta, sad, ali kako onda da svako sebi plaća piće, keve mu ga? Uopšte nisam pristalica toga, dvopolnog plaćanja, ok je to, kad su dvoje u vezi, ali kad se muvaju, pa ON treba da plati. A, ONA, treba da se oseti počašćeno i počastvovano. Tu sam konzervativna.

Počeli smo neke razgovore o tome gde on radi i kakav mu je posao, i kako je bio na Tajlandu, i baš je euforično pričao o sebi. Alo, lipoto, a, di san ja tu? Valjda, meni treba da posvetiš pažnju, sunce mu jebem? Biflao je on o tome, o njegovoj karijeri, o pizdincima gde je sve putovao, i pokušavao da mene zadivi na taj način. Eh, falš.

Nekako uspemo da promenimo lokaciju, da se došetamo do hotelskog restorana, gde je neki tip baš žvalio nešto na klaviru. I, ja lepo, elegantno, naručim pivo, jer mi je baš bilo odmah jasno, da od lipote neće biti ič. Fino smo mi tu pričali, da se razumemo, ama, gde ćeš da mi pominješ bivšu?? Nemaš takta ni malo. Nije bitno, već sam krenula da ga savetujem ko psihijatar neki, zapravo, sve se pretvorilo u neko prisno pričanje, koje meni, elementarno, nije odgovaralo. Jer, nisam osetila ni leptire, ni prskalice, a ni varnice. Odjednom mi je taj divni neznanac delovao tako provaljeno i tako pun sebe. A, sa trijest godina nema položen vozački. Eeee, neće da može. Kao, ne voli da vozi.

Pitala sam sebe da li sam ja debil. Zašto meni smeta ako je lipota bio fin i kulturan i nije me napadao i nije me skidao pogledom? Da li sam ja normalna? Mislim da nisam. Ili, jesam. Možda sam samo s Balkana, gde su muškarci malo drugačiji. Malo siroviji. Jeste, da. Smetalo mi je sve na njemu.

Rastali smo se ko dva debila. Aj, ćao! Videćemo se "sigurno".

I pisao je on meni još nekoliko puta posle toga. Bila sam mnogo zauzeta. Jednostavno me bolelo dupe za njim. Znam da sam đubre, ali što sam đubre? Pa što on nije bio dovoljno muško. ETO!