Nauka, ovan, ovčice i tako neki čobani

Razmišljala sam u poslednje vreme koliko je nauka krenula nekim blesavim putem, ne u smislu da se ne istražuje i ne proučava, već u smislu, kako danas teorije nema šanse da budu odbranjene strastveno ili sa žarom.

Primera radi, mi imamo vodeću teoriju u nekoj oblasti. S tim u vezi imamo i Ovna Predvodnika, odnosno začetnika te teorije. A, Ovan Predvodnik, kako to obično biva, obično ima svoje ovce, koje su, doduše, zastupljene u najvećem broju.

Danas malo ljudi uspe da stvori nešto svoje, i velika većina je prosto jednodimenzionalna i povodi se za Ovnom iz priče. Jednim delom su krivi oni, jer imaju suženu i robotizovanu svest, a drugim delom je kriv taj, nazovimo, naučni sistem.

Koliko sam obaveštena, u istoriji su postojali skupovi, gde su se naučnici okupljali da odbranjuju svoje teze ili napadaju tuđe. Te rasprave bili su prožete strašću i verovatno krvljenjem, ali su bile žive diskusije i kao takve imali su direktan feedback kod prisutnih, što je podsticalo na borbu između stavova i stvaralo adrenalin kao impuls za njezin dalji tok.

Vrlo verovatno je za pretpostaviti da su takva okupljanja bila mnogo produktivnija nego današnji žurnali, knjige, papersi, sižei, itd. Ok, treba napisati rad, ali tezu ili teoriju treba odbranjivati uživo. Mi treba da prezentujemo teoriju, da se suprotstavimo ili da se složimo i da argumentujemo.

Stvar je u tome, čak i da naša teorija pije vodu, prvo mora da bude predstavljena u okviru nekog pisanog sižea i odobrena od komisije za neku konferenciju. Ali, kako to obično biva, čak ni u nauci, marketing nije strana i nepoznata reč, več je i tu njegov uticaj.

Naš siže mora da bude bukvalno ušminkan atraktivnim rečima i izrazima, da ne prelazi normu od jedne strane A4, da bude kucan u single proredu i još trista čuda. Gospodu iz komisije ne zanima da li ćemo uspeti da stavimo tekst na jednu stranu, ne, bitno je da bude sve normirano, da budu ispoštovana pravila. Cilj je, naravno, učiniti siže najseksepilnijim na tržištu nauke, da ne kažem sujete. Ako smo već morali da menjamo iz korena (ne)atraktivnost našeg rada, koliko smo se već udaljili od suštine same nauke?

Postavlja se pitanje: Kad ćemo mi dobiti šansu da branimo ili da napadnemo nešto? Mi zavisimo od idiota iz komisije, da li će i kako će odobriti? A, oni, verovatno, kao što je logično, primaju ovlašćenja "odozgo" te lepo mogu da biraju čiji siže će da prođe. Gde je tu pravda? Ko odlučuje o našim radovima? Mi sami?? Ne bih rekla. Pa, valjda ja treba da odlučujem o tome da probijem svoju teoriju, a ne neki plaćenici iz žirija.

Ne znam da li danas postoje neki naučni forumi, gde se raspravlja sa živim ljudima. Ono što je, po meni, najbitnije, jeste upravo to diskutovanje. Znači, ja ne moram da čekam da izađe knjiga ili časopis za godinu dana da vidim da li je neko pobio moju teoriju i kako. Em je to gubljenje vremena, em su se strasti već smirile, a možda tema više nije ni aktuelna. Mi radimo sa živim ljudima. Komuniciramo pomoću artikulisanih glasova. Vodimo diskusije i pokušavamo da pronađemo kreativna rešenja.

Ako imaš volje tuci se sa mnom odmah i ovde...