Osećam se punk

Volim ovaj punk osećaj. Budi se u meni taj bunt, agresija, želja za uništavanjem klupica i gradskih svetiljki. I to sam ja kad sam autentična. Između ostalog. Da se razumemo, punk muzika definitivno nije moja muzika, ali osećam se punk, često. I uživam u tome. Znam da ste navikli na patetičnu jungle, ona to i jeste, ponekad. Onda, kad razmišlja o smislu života. Jer, istina jeste u patetici. Patetika je ono saznanje koje je očigledno na kraju krajeva i kojem se svi nadaju na kraju priče. Zato su neki postovi prožeti njome. Jednostavno, ponese me.

Živim. Dišem. I osećam to. Šta je lepše? Mislim, ima dana kada ne osećam ništa, i ti dani su onako baš bezveze. Ko da nisam živa. Ali, onda postoji taj punk osećaj, koji je baš jebački. U tebi kipti neka energija koja preti da probije brane.

Livada puna cveća bila bi lepša, ali to je čista patetika i treba da se klonim nje u ovom punk stanju. Ne pripada tu.

Sad bih ja kao trebala nešto da napišem zašto se tako osećam. Ali, neću. Treba, zapravo, da budem zahvalna za taj prelepi osećaj života. Biti svoj i autentičan. Patetičan i punk. PAPU. Malo krajnosti nije na odmet. Više malo. Ja sam krajnost. I mnogi znaju to. Nijanse nisu moja stvar, iako bih trebala da se naučim da živim sivkasto. Ali, onda ne bih bila idealista po opredeljenju. Sredina nije moja stvar, nikad nije ni bila.