Somalija: Ima li šta bitnije od ovoga?

Kada sam se rodila, bila sam mala kiflica, oko 3 kg teška i 52 cm dugačka. Pila sam mleko, majka mi je spremala kašice, drobila keksiće, pasirala povrće i meso, i eto me danas, što se kaže, zdrava i prava.

Imala sam prelepo detinjstvo, išla sam u vrtić, pa u predškolsku, a onda i u osnovnu školu u jednom prelepom primorskom mestu do jedne kobne godine kad je počeo prokleti rat i zauvek izbrisao taj bezbrižan sjaj u očima, ostavivši nesigurnost i strah zauzvrat.

Kad pogledam unazad, sve bih dala da se taj rat nikad nije desio i mogu slobodno reći da nikad nisam bila ni gladna ni žedna. Jer, to je najosnovnije. Ekstrem po kojem se ne meri standard života, već preživljavanja.

Listajući raznorazne sadržaje na netu, čovek klikne na neke linkove, a neki ga potresu toliko da bi mogao komotno da iščupa svoje sopstveno srce, zgazi ga i hoda po svetu kao zombi. Mrtav čovek, bez duše i srca, koji hoda.

Neki su to već, čini se, davnih dana uradili, i "ne misle globalno niti deluju lokalno" - samo su kreature naklonjene prežderavanjima, bludničenjima, perverzijama, ratovanjima, ubijanjima, i bahatostima.

Naime, danas, na tviteru, uz poslepodnevnu kaficu, na tajmlajnu osvanu tvit. Ima li šta bitnije od ovoga? Link na koji sam morala da kliknem, link kojeg ću pamtiti ceo život, i more suza izazvanih jezivim prizorom deteta na ivici gladi, koje sa svojih sedam meseci teži jedva 3.2 kg, tri puta manje nego što bi trebalo u normalnim uslovima.

Njegovo ime je Mihag Gedi Farah i on umire od gladi. U njegovoj zemlji se već dvadeset godina ratuje. Na licu mu se vidi očaj, strah i smrt. Dete je malo, ali ono izgleda kao onemoćali starac kome je vreme isteklo. I ovom mališi je vreme na izmaku. Njegova rebarca, upali obrazi i opšta psihofizička kondicija govore o tome. No, lekari mu i dalje daju šansu za oporavak. Zbog njegove majke, i njihove mirne savesti. Ko zna, možda...

Ovo nesrećno stvorenjce je iznureno i osušeno do nivoa neprepoznatljivosti, i zgražavanja, i kao takvo, prava je slika i prilika društva u kojem živimo. Psihopatsko konzumentsko društvo, čiji je osnovni cilj samo materijalno bogaćenje.

Koliko je takve dece još? 100? 200? 1000? 50 hiljada? 100 hiljada? 200 hiljada? Po zvaničnim informacijama Unicefa, blizu 2.3 miliona dece u regionu gladuje, i na putu su da dožive sudbinu Mihaga. Pa, kolika je to cifra???

Zastidela sam se, jako. Za svaki bačen komadić hleba i za sva prolivena mleka. Za sve države koje ratuju i proizvode oružja za masovna uništenja, za nepotrebne proizvode, nemilosrdna eksploatisanja prirodnih dobara. Za sve pohlepe ljudskog roda se stidim.

Dokle će jedni da gladuju da bi se drugi bogatili? Dokle ćemo biti slepi za prave vrednosti? Dokle ćemo hodati kao zombiji? Dokle ćemo da se prepiremo oko teritorija? Svi smo isti. Pripadamo istoj vrsti. Onoj koja sama sebe uništava. Onoj koja ne razmišlja o budućnosti svojih potomaka, jer smo sebični.

Ne postoji ništa vrednije od osmeha deteta sa srećnim detinjstvom. Ako mislimo da ima, neka nas sve kolektivno zbriše apokalipsa, jer bolje ne zaslužujemo.

Who's there?