PAZI - zona komfora

Verovali ili ne, ja sam tek pre neki dan od jedne drugarice saznala za taj izraz. Prvo sam se pitala, da li se komfor piše sa N ili sa M, onda sam malo guglala i naletela na svakakve slike i objašnjenja. Po nekom pravilu, možda bi ipak trebalo da se piše sa M, jer je kud i kamo lepše za izgovor, a i izgleda estetskije.

No, dobro, ovde smo, dakle, da razjasnimo šta je ta zona i kako treba da se pripazimo da ne "zaglavimo" u njoj. I reče Bilja: "Ja gledam da uvek pobegnem iz zone komfora." Ali, kako se to beži, draga Biljo? I šta je to zona komfora? Nešto udobno, fino, sigurno, poznato?

I dok tako kucketam, znam kada će ventilator mog šestogodišnjeg laptopa da počne da duva, znam i kad će da prestane, a znam i da me užasno nervira. Isto tako, znam da će svaki dan u četiri sata avira da se apdejtuje kao da rađa šestorke i onda će izaći taj prozorčić na koji treba da kliknem - ok. Takođe, znam i kad cimerka ulazi u sobu da će kaiševi zakačeni za vrata da udare tačno četiri puta, pre nego što ih zatvori. Cimer će, uz doručak, uvek da pravi iste zvukove čašom o sto, jer čovek voli da pije sokiće dok jede. Komšije će da zatvore ulazna vrata kao da su vrata od YUGA. Čak i njihov debeli žuti mačak će dva puta zamjaukati pre nego ga puste u stan.

Oh, bože, ozbiljno, zar samo ja primećujem te sitnice oko sebe? Željko mi reče: "Ma, ta zona komfora nije nikakvo gnezdo, bre, ja to zovem - kutija." Kutija? Imaš pravo. Ne znam šta meni bi da kažem da je gnezdo, samo zato što je udobno. Pa i u kavezu može da bude udobno. I onom liku što je osuđen na par godina zbog dilanja, ajd' nek bude da je dilanje droge. I on će sebi u ćeliji da namesti da mu bude udobno, prilagodiće se, svoje telo i svoj mozak na tu situaciju. On nema izbora baš.

Kažem jednom čoveku srednjih godina danas: "Ma, mene ta zona komfora podseća na porođaj." Ozbiljno, nije da sam se nekad porađala, ali imam osećaj kao da mi se utroba cepa, i to ne što boli, nego što te sopstveni mozak koči da iskočiš, napraviš taj korak iz - ajde - materice. I on kaže meni: "Ali, znaš, to dete isto mora da ima volju da izađe." Pa, jes' u pravu je. Ajde, imam volju, imam je, prokletstvo, imam i motivaciju, šta mi još fali?

I ne ide glatko. Nikad ne ide glatko. Jer to "porađanje" je saznanje i otkrivanje novog sveta. I kome je to lako? Pogotovo onima kojima se mozak gasi jednom godišnje i to kad se komiraju od alkohola pa prebrojavaju fuge između pločica.

A svi bismo da nema grešaka, da nema poteškoća, a želeli bismo da naučimo nešto od ovog života. I, evo, priznajem vama, dragi čitaoci, i baš me zabole, ako se nekome neće dopasti što će pročitati, ali meni je savršeno udobno i ja stagniram. I uzalud tražim tog doktora i babicu, nije vreme - dok nije vreme.