Šum

- Dobar dan! Je li slobodno, može da se uđe?
- Dobar dan! Naravno, ovi ljudi čekaju ispred drugih vrata. A, vi, koja vas je muka dovela do mene?
- Na vratima vam piše: "Uspešno ugrađujem delove srca." Pa, rekoh, da se javim.
- Ah, to moramo da pogledamo kakva je šteta, ako je mnogo - možda bolje da ostavimo tako kako jeste.
- Šta treba da uradim?
- Za početak udahnite duboko i zamislite da prolazite kroz duboku šumu. Da li ste uspeli? Opišite mi kakva je to šuma.
- Stojim nasred jednog kamenitog puta, levo i desno od mene je šuma. Gusta, tamno-zelena četinarska.
- Opišite nebo.
- Nebo je tamno sivo i pozadi se vidi mesec.
- Aha, znači vidite mesec?
- Da, vidim, pola meseca, malo nejasno, ne mogu da procenim koliko je star, da li raste ili opada.
- E, sad, krenite tim putem na kojem stojite.
- Mislite, da se vratim ili da krenem napred?
- Vi to morate da znate. Odakle ste došli?
- Ne znam. Zatekla sam se tu, jednostavno.
- Je l' možete da se orijentišete?
- Hm, evo, napred je mesec, ako se okrenem 180 stepeni - ne vidim ništa. Totalno je mrak, strah me da gledam, plašim se.
- Shvatate da morate da izaberete - napred ili nazad?
- Shvatam, ali ne znam gde je napred, a gde nazad. Možda da ostanem da stojim dok mi nešto ne da znak.
- Kakav znak očekujete?
- Ne znam, neku munju, sunce, oblak, svetlo, zvezdu.
- Tražite previše, imate samo mesec i on vam nije najjasniji. Vi ste tu i ne postoji ništa sem meseca. Očekujete previše. Neće se desiti ništa jer stojite.
- Vi mi sugerišete da se pokrenem, zar ne?
- Možda treba da to samo učinite.
- Ali, kako? Ne znam odakle sam došla i plašim se da se ne vratim i prođem sve što sam prošla.
- Plašite se da se ne vratite nazad?
- Da.
- A, da idete napred?
- Ne.
- Ali, šta vas koči da se pomerite?
- To što ne znam gde je napred?
- I ostaćete tu da stojite i čekate neki znak od nekog?
- Da.
- Ali, neće se ništa pomeriti. Vi imate taj uticaj. Pomerite prst.
- Evo. Jesam.
- Da li ste nešto osetili?
- Učinilo mi se da je nešto šušnulo.
- Da li možete da prepoznate s koje strane je taj šum?
- Da. S leve.
- Pomerite sada još jedan prst. Pokušajte s drugom rukom.
- Evo.
- I sada? Da li ste čuli nešto?
- Opet isti šum. Isto s leve strane.
- Pomerite stopalo.
- Evo. Opet šum.
- Krenite sad lagano.
- Mislite u pravcu tog šuma?
- To vi znate.
- Strah me. Tu je gusta šuma. Nema meseca, nema svetla, nema ničega.
- Da li baš nema ničega?
- Osim tog šuma. Ne vidim ništa.
- Ali čujete?
- Da, čujem.
- Priđite bliže. Usudite se.
- Tresem se. Ne mogu.
- Morate, znate i sami da hoćete i morate jednom.
- Opipala sam nešto. Auč! Bode.
- Ne plašite se, to su samo iglice. Idite dalje.
- Šum postaje sve jači. Auč!
- Udarili ste se?
- Da, u koleno. Možda bolje da se vratim? Ovo postaje sve opasnije.
- Možete, ako želite. Jedino, kuda ćete onda? Da stojite i čekate znak?
- Da, u pravu ste. Nastavljam dalje. Auč! Opet sam udarila u nešto.
- Opišite.
- Neki stari panj. Mahovina na njemu. Udobno je, mogla bih da se odmorim i razmislim.
- Odmorite se, ali znate da morate dalje?
- Jasno mi je. Idem dalje. Auč! Rupa!
- Rupa? Možda je od krtice.
- Idem dalje. Ha, čini mi se kao da postaje svetlije. Nazirem neke obrise u daljini.
- Da?
- Da, krećem se prema njima.
- Ne plašite se?
- Plašim se.
- A, levo i desno?
- Tu nema ništa. Ne čujem, ne osetim, nije mi interesantno.
- Dakle, idete dalje?
- Da. Prema tim obrisima. Auč!
- Opet ste se povredili.
- Da. Ovaj put zaplela mi se grana u kosu. Moram da je se oslobodim. Gle! Šišarka.
- Lepo. Šta ćete sa njom?
- Igraću se njome. Držaću je u ruci.
- I šta imate od toga?
- Zabavu.
- Da li vam je potrebna zabava? Nije li vam već dovoljno zabavno?
- U pravu ste. Iskoristiću šišarku.
- Gde ste sada?
- Idem i dalje prema obrisima. Auč! Ne mogu dalje, nešto mi ne da.
- Isprečilo vam se nešto?
- Da. Ne znam šta je, kameno je i hladno je. Ima rupu u sredini. Bunar! Baciću šišarku u rupu.
- Da proverite da li ima vode?
- Da. Bućnulo je u vodu. Dobro je. Ipak izgleda pitomo ovde, nije totalna divljina.
- Krećem prema obrisima. Uah! Napipala sam nešto toplo.
- Da? Kako toplo?
- Nešto kao čovečje telo.
- Pitajte ga nešto.
- Zdravo. Hm, ne čuje, spava. Možda je i ono stalo da se odmori. Sačekaću da se probudi.
- Odmorićete se i vi?
- Da. Sešću pored njega. Evo ga, budi se.
- Razgovarajte s njim.
- Telo, ja sam žena. A ti?
- Šta kaže?
- Kaže da je muškarac.
- I šta još kaže?
- Kaže da je seo da se odmori i da je zaspao.
- Da li zna kuda je pošao?
- Kaže da ne zna, prati neki šum.
- Isto kao i vi.
- Da, isto kao i ja. Hej! Ne čujem ga više! Upomoć!
- Pitajte njega da li čuje.
- Ne. Kaže da ne.
- Prislonite uvo na njegove grudi.
- Čujem bum bum pa ništa, pa bam bam. Neujednačeno je,
- A vaše?
- Kako to da znam?
- Opipajte svoj puls.
- Hm, bum bum, pa ništa, pa bam bam.
- Prislonite sad svoju levu stranu uz njegovu levu.
- Pitaću ga prvo. "Želiš li da prisloniš svoju levu stranu uz moju levu? Samo nešto da proverim?" Kaže da želi.
- I sad? Čujete li nešto? Gospođice? Čujete li nešto? Čujete li me?