Blogerski čelindž od 30 dana, pa da počnemo...

Sad sam pogledala. Poslednji post na blogu je bio 18. 7. 2013, što znači, neću mu davati godinu dana, iako je i ovaj period nepisanja i više nego dugačak. Ali, evo, rešila sam malo da vam pišem, više onako zbog sebe.

Možda ceo taj period nepisanja ima veze sa tim poslednjim postom. Isprovocirala sam život, napucao me kako zna i ume u vidu jedne apatije, depresije, čega već. Kaže se da se je suprotnost toj apatiji, vitalnost. Znači, neću više provocirati život, a pogotovo ga neću nazivati polnim organom, i ni u kom slučaju - ženskim.

Idemo dalje. Krećemo se, lelujamo, plovimo, padamo, ronimo, jer to je talas, ako nema talasa, nema kretanja. Ako si gore, bićeš dole i viče versa. Važno je ne dodirivati amplitude, nego jahati da bude dovoljno uzbudljivo ili, jebiga, biti spreman dodirnuti vrh i dno. Šta znam, meni je već malo dosta tih ekstrema, ko voli nek' izvoli.

Drugarica mi je poslala danas link za jednu pesmu koja njoj pomaže kad padne i skroz je kul, neki psihodelični rock, kaže: "samo nemoj da gledaš video". A, meni kad kažeš to "nemoj", ja onda tek. Takvi smo mi Balkanci, da sad ne delim Srbe, Hrvate, ove, one. Mi smo inaćani iz zemlje Inatije.

Elem, pogledam taj spot, majko mila, neke glave, tela, oči, zubi, seciranje, nakaze, cepanje kože, horor, a muzika sasvim ok i prihvatljiva. Meni je odmah bilo bolje, instant sam se podigla i pomislila: "Jebote, kako je ovim nakazama, što ih cepaju na delove! Koji mrak!" Istina, javila mi se želja da proučim značenje spota, ali čemu, mora li sve da ima neko značenje? Opusti se, jebeno, jednom u životu i ne traži značenje.

Opuštam se. Ne tražim značenje, jebe mi se više za sve vrste značenja i dublje smislove i pri tom - ozbiljno to mislim.