Pre neki dan je u novinama osvanula vest da će osam vojničkih pasa u Srbiji biti dato na eksperimentisanje, prilikom čega će im biti povađeni zubi, držaće ih u nekom boksu i izgladnjivati u naučne svrhe, da bi ih onda, naposletku, anestezirali i povadili im organe. Cilj eksperimenta je ispitivanje nekog implantata, valjda, zubnog, jer čemu onda vađenje zuba? Ljudi moji, da li ste vi svesni šta je pas? Šta je službeni pas? Šta je dresiran pas? Životinja, pametna, zahvalna i verna.
Imala sam priliku da putujem s jednim ovdašnjim nemačkim policajcem u istim kolima, gde smo pričali, između ostalog, i o tome čime se bavi i kakav je to posao. Policajac nije samo policajac, cajkan, pandur, ovaj je istražni i ide na lice mesta kad se desi neki zločin. Težak posao, vredan svakog respekta.
Pitala sam ga u jednom momentu: "Imate li pse?" Odgovorio je: "Naravno, bez pasa, neke akcije uopšte ne bi bilo moguće izvoditi. Koristimo ih za otkrivanje droge, eksploziva, razna krijumčarenja, praćenje tragova ubica, provalnika, spasavanje ljudi u požarima, bukvalno, pas je nezamenjiv." Moje sledeće pitanje je bilo: "A, šta se dešava sa tim psima, kad više ne budu sposobni da obavljaju dužnost malog cajkana?" -"E, ti se psi onda penzionišu" reče čovek. "Kako, molim? Dobijaju penziju, lovu? Ne kapiram." "He, he" nasmeja se čovek i reče: "Ne, ne dobijaju novac, ali dobijaju hranu i negu do kraja života, što je za pse otprilike kao da su u penziji." Moje sledeće pitanje se odnosilo na to, kome onda pripadnu ti psi, kad se penzionišu. "Ko ih preuzme kad se penzionišu?" -"Zavisi, nekad ih damo hraniteljskim porodicama, a nekad ih uzme i dugogodišnji partner s kojim su zajedno radili. To je onda najlepše, onda ostanu u krugu prijatelja."
Eto, samo tih nekoliko crtica iz realnog života službenog psa. I da dodam, peticija građana Srbije je urodila plodom i isluženi psi Vojske Srbije se neće dati na eksperimentisanje.
U najmanju ruku takvi psi zaslužuju penziju ako ne i orden!
Imala sam priliku da putujem s jednim ovdašnjim nemačkim policajcem u istim kolima, gde smo pričali, između ostalog, i o tome čime se bavi i kakav je to posao. Policajac nije samo policajac, cajkan, pandur, ovaj je istražni i ide na lice mesta kad se desi neki zločin. Težak posao, vredan svakog respekta.
Pitala sam ga u jednom momentu: "Imate li pse?" Odgovorio je: "Naravno, bez pasa, neke akcije uopšte ne bi bilo moguće izvoditi. Koristimo ih za otkrivanje droge, eksploziva, razna krijumčarenja, praćenje tragova ubica, provalnika, spasavanje ljudi u požarima, bukvalno, pas je nezamenjiv." Moje sledeće pitanje je bilo: "A, šta se dešava sa tim psima, kad više ne budu sposobni da obavljaju dužnost malog cajkana?" -"E, ti se psi onda penzionišu" reče čovek. "Kako, molim? Dobijaju penziju, lovu? Ne kapiram." "He, he" nasmeja se čovek i reče: "Ne, ne dobijaju novac, ali dobijaju hranu i negu do kraja života, što je za pse otprilike kao da su u penziji." Moje sledeće pitanje se odnosilo na to, kome onda pripadnu ti psi, kad se penzionišu. "Ko ih preuzme kad se penzionišu?" -"Zavisi, nekad ih damo hraniteljskim porodicama, a nekad ih uzme i dugogodišnji partner s kojim su zajedno radili. To je onda najlepše, onda ostanu u krugu prijatelja."
Eto, samo tih nekoliko crtica iz realnog života službenog psa. I da dodam, peticija građana Srbije je urodila plodom i isluženi psi Vojske Srbije se neće dati na eksperimentisanje.
U najmanju ruku takvi psi zaslužuju penziju ako ne i orden!
0 comments:
Постави коментар