Voda

Otkad sam sebi zadala zadatak da trideset narednih dana napišem po post, moram da priznam da to ne ide baš tako lako. Juče sam, na primer, pisala o službenim psima. Zbog tog posta sam propustila piknik sa prijateljima na reci Rajni, uz nezaobilazan zalazak sunca. Ali, kad se čovek odluči da bude konsekventan, onda mora nekih stvari i da se odrekne.

Rajna. Predivna reka. Ove godine je vodostaj rekordno nizak, tako da su se pojavili peščani sprudovi, pa sad naiđeš na plažu nasred reke. Sedim na obali, ponela sam blok za skiciranje, ali pošto nisam neki talenat za crtanje, radije uzmem pa pišem nešto.

Ne bih mogla da zamislim da živim u gradu koji nema veliku vodu. Besmisleno je ići u šumu ili na livadu i zuriti u drvo. Voda zapravo i služi da u nju zuriš, razmišljaš, inspirišeš se i pišeš blog. Na reci gledaš kako teče, na moru kako se talasi penušaju i odbijaju o stene. Pored mene sede dve studentkinje i uče kineski: "Ćun ćun na ga ka nu nung ga ka". Šta su rekle, pojma nemam. Glupo mi da pitam, ovde ljudi nisu tako druželjubivi kao kod nas.

Razradio mi se rukopis. Posmatram kamenčiće u vodi, rečne alge i travu, gnjurke koje traže mesto uz stubove za gnezdo. Klinac u daljini viče: "Mama, daj vode, žedan sam." Slažem se s njim, ožednjeh i ja, vreme je da se kupim sa sveže natankanom dozom vitamina D - Doći ću sutra ponovo.