Nisam kod kuće

Nisam pisala za vikend. To je zato jer sam apsolutna vlast svog bloga i donela sam Zakon o nepisanju vikendom, koji je većina u skupštini u vidu mene usvojila. Možda sam pobegla od obaveza koje sam sama sebi nametnula?

Opet bih pobegla. Opet bežim. Od nečega i nekoga. Bežim jer ne pristajem, ne želim da pristanem. U večnoj sam potrazi za nečim i ne znam da li to postoji ili mi samo moja mašta sugeriše? Nešto kao Sveti Gral.

Prepuna sam energije. Za počinjanja iz početka. Za nedovršavanje ničega. Kako to čudno zvuči? Da li neko razume? Ne vezuje me ništa emotivno, da li je to razlog što se osećam odvezano da bih pobegla?

Paradoks je što bežim da bih ostala negde, što tražim destinaciju, a Konfučije se uporno nameće sa svojim: "Put je cilj." Ako je put cilj, da li shvatam taj put suviše bukvalno, pa mi za njega treba prevoz i gorivo? Ili je put život, a život kao takav sam po sebi cilj?

Upoznajem nove ljude. Nove moguće ljubavi. Pokažem interes, pa se povučem. Da li je to strah ili nedostatak interesa? Ne dozvoljavam sebi, na neki samo meni znan način, da budem srećna. Neki kažu - puno filozofiram. Zatvorila sam se, spustila roletne. Nisam kod kuće.

Gde sam kod kuće?