Žmurka sa soulmejtom

Ima jedna izreka: "Ko te povredi jedanput i ti mu oprostiš, daješ mu dopuštenje da te povredi i naredni put." E, sad, jebem ga, taj ko je to dozvolio je stvarno neka budala ili zaljubljen čovek, mada, u biti, to mu dođe na isto.

Svi imamo neke svoje bivše ljubavi koje su nas povredile na jedan ili više načina. Ja sam svojoj posvetila pola bloga, dobro, barem početak. I pisala i razglabala sve u vezi sa njim, iako mi, zapravo, nismo bili u klasičnoj vezi, već ona varijanta ON i OFF.

Sad, nakon 5,6 godina, mogu da sagledam zašto nam se nije dalo. Pa niko tu nije bio iskren i otvoren, neki filmovi o ljubavi u glavi, u realnosti - nismo se odmakli dalje od: "-Šta ti hoćeš?" "-Ja ne znam šta hoću, šta hoćeš ti?" Zanimljiva konstelacija.

S druge strane, da smo bili otvoreni, možda bi cela priča bila podnošljivija, a možda ne bi ni počela. Možda i taj famozni SOULMATE ne bi postojao. Soulmate, kao neko koga sretneš da bi kroz patnju upoznao sebe. Neko kome bez problema poklanjaš noževe, bodi brate, ne pitaj za bol. Do jednog dana, kada skontaš da si sve to vreme bio ti koji je sam sebi zadavao ubodne rane u leđa. Ozbiljno, niko drugi.

Ponekad pomislim, kako bih reagovala da sretnem tu osobu, kakav bi to susret bio? Kao - ajmo na piće. Ili - ej baš se dugo nismo videli, čitavu večnost. Ili - otkud ti ovde? Ili - zdravo - zdravo. Znam da se takvi susreti ne dese slučajno, ne dese se skoro nikad, ali nekako imam osećaj da bih prešla na suprotnu stranu ulice, sakrila se iza bandere, stavila ruku na lice, šal preko face i ostao bi taj trag infantilnosti negde ukopan u neizvesnosti tog momenta. Kako biti odjedanput zreo i odrastao čovek i ne poželeti da se pred svojom slikom iz prošlosti sakriješ kao dete igrajući žmurke?

Samo, ko ovaj put žmuri?