18.7.13

Živote, udaraš ko pička!

Sećam se kad sam prvi put pala i odrala koleno. Još i danas imam ožiljak koji nikada neće nestati. Dobila sam ga u žaru igre, bežeći od nečega, e sad, da li smo se igrali ćorave bake ili žmurke, isto ti ga spada. Rana je tada baš mnogo krvarila. Ali samo je bolela. Nisam se plašila, bol je bio fizički.

Kao klinac upadaš u svakakva situacije, šegačiš se, trčiš, ludiš, svađaš se, nestašan si, provociraš i braniš se. I sad bio je tu jedan Marko, on je mene tada pljunuo, a ja sam njemu razbila pola glave nekom kamenčugom, bio je to onaj kamen vapnenac karakterističan za zemlju crvenicu. To poslepodne nisam pomišljala na to kako je tom Marku, iako sam se plašila da mu se nešto nije desilo. I strah je bio privremen, brzo je prošao i to je to.

Mala devojčica je sanjala da umire. Jer je došao taj dan, a zapravo se čula brodska sirena i to nije bio taj fatalni znak koji ju je probudio iz sna. Uplašila se je mnogo, otrčala kod mame i tate u krevet i svet je opet bio ružičast.

Dok ovo pišem naviru mi emocije, kako je nekada bilo, šta se promenilo, gde sam napredovala, gde sam zaostala. I shvatam, odrastao čovek se plaši više nego dete Babaroge. Jer misli ili je razuman, ili je nerazuman što je toliko razuman. On se plaši. Plaši se da ide lekaru, plaši se informacija, slutnji, plaši se da će sutra umreti, plaši da će mu se avion srušiti, da će se nešto loše desiti - može da mu padne saksija sa filadendronom na glavu i da umre. Može da ga udari struja slučajno, mogu da mu otkažu kočnice na nizbrdici. Milijardu je načina kako čovek može da okonča svoje obitavanje na Zemlji.

Čovek se plaši rata, plaši da se ne obruka, plaši života, bolesti, emocija, ljubavi, nežnosti, siromaštva, slave, anonimnosti, trivijalnih strahova, strahova od strahova. Čemu sve to? Zar je teško prihvatiti da je sve prolazno, da svi imamo ograničeno vreme na ovom svetu?

Prolazim danas preko mostića biciklom. Na njemu stoji slika dečaka od 16 godina koji je skočio u reku i nije više izronio. Stoji svećama ispisano srce. Poruka da Bog uzima najbolje. Kočim. Stojim i gledam. Jecam. Ne znam dečaka. Znam da je mlad. Možda je hteo da  se pokaže pred devojčicama, mali heroj. Dete koje nije znalo za strah. I sudbina, teška sudbina. Njemu je svejedno, njegovim bližnjima nije.

Skrhana sam. Mala Tijana je umrla u Hjustonu čekajući novo srce. Ne znam devojčicu. Mlada je i lepa, ali nije joj se dao život. Jednostavno, nije. Ljudi se rađaju i umiru, razboljevaju, pate. Sve je to život koji je sjeban jer ga posmatramo kao da ćemo večno biti srećni, mladi, zadovoljni.

Čemu brige i sve? Šta je još sigurnost?

Jednom prilikom sam za rođendan dobila let avionom. Jedrilicom što lebdi po nebu. Nisam išla. Jer me bio strah. Jer je moju mamu bio strah. Jer misliš da si na zemlji siguran. Jer misliš da ako nisi krenuo, da si se spasio. Od nečega, ko zna čega. Trajnog invaliditeta, smrti, neminovnosti. Odgovornosti. Odgovorno tvrdim, i ako ostaneš i ne kreneš, odgovoran si jer nisi krenuo.

Ne možeš da živiš u jebenom balonu i pod staklenim zvonom. Nije to materica, gde si siguran i zaštićen. Ma, zaštićen si vraga, zaštićen si što si mali, pa ne razmišljaš.

Ponekad se setim dečaka koji je živeo u plastičnoj kugli jer je imao infekciju. Tada sam poredila svoj život koji je relativno ok sa svim usponima i padovima, sa tom kuglom koja je bila dečakova jedina zaštita od uticaja spoljnog sveta. I njegova preteška sudbina i smrt. Koliko me je ta priča potresla, jer sam metaforički zamislila kako se nekad baš ponašamo kao u nekoj kapsuli. Šta bi taj dečak dao, samo da je mogao da odere koleno, da oseti život? Dao bi sigurnost jebene kapsule. Za dostojan život.

Sve ostaje teorija. Nadaš se da će pronaći lek za dugovečnost. Možda bi time tvoji strahovi bili manji? Možda bi se uplašio života? Možda tek tada ne bi znao kako da živiš život?

Dođavola sve. I sve u pizdu materinu. Živi!

2 comments:

Milko Grmuša је рекао...

Nikad bolji tekstovi kod stare garde blogera i nikad manje reakcija.

Nije me bilo tri godine i sve ste uspjeli da rasturite.

ТоМЦаа је рекао...

С неким стварима сам се помирио. Чини ми се потпуно логично. Сад се ваљда више плашим за остале него за себе. Свака част за текст!

Постави коментар

LinkWithin

Related Posts Plugin for Blogger