24.6.10

Orlovi slomljenih krila













Kao poštovalac fudbala, za neke, najvažnije sporedne stvari na svetu, osetila sam potrebu da iznesem javno svoje mišljenje. Nisam zaluđeni fanatik, već fan svoje zemlje i luckastih, neobičnih ljudi koji žive u njoj. Ako bih u ovom kontekstu bila prinuđena da postavim dijagnozu bio bi to definitivno borderline, granični poremećaj ličnosti i to za celu državu sa svim njenim građanima. Ovo nije nikakvo čudo, s obzirom na to kroz šta je morala da prođe naša zemlja, počevši od onog tužnog Kosovskog boja pa sve do današnjih dana. Jedna vrsta odbrambenog mehanizma je morala da se razvije, da bi sve nedaće koje su nas snašle mogle da se koliko-toliko izdrže, a da mentalni sistem ostane, opet koliko-toliko očuvan. Naravno, ovo je samo pretpostavka i nije argument, ali nije daleko ni od istine.

Posmatrajući situaciju oko svetskog prvenstva u fudbalu u Južnoj Africi i cele frke koja se digla kad su nam Ganezi poslali Jabulanija u mrežu, mogu da zapazim, da su naši ljudi skloni nipodaštavanju i totalnom obezvređivanju svoje reprezentacije jer nisu dobili "kick" koji su zaslužili, da bi, potom, nakon pogotka protiv Nemaca sav taj bes, impuls, mržnju, obezvređivanje zaboravili i dizali u nebesa sve i pritom vređali svog protivnika najopasnije i najstrašnije. Momenat, ovde nešto ne štima, ovo jeste poremećaj pri kome osoba najpre idealizuje, pa u nedostatku zadovoljenja potreba, obezvređuje i mrzi "svoj doskora idealan objekat" i obrnuto. U fazi idealizovanja, sve se loše zaboravlja i postavljaju se superlativi svuda i u svakom kontekstu: "Antić je car, carina, imamo najbolju reprezentaciju na svetu, pušite ge dušmani, nabili smo vam ga, zabili smo vam ga nakon 37 godina, hitleru gde pusti Poljaka da šutira penal..." Sprdnje do besmisla i let u neviđene visine. A onda...

Cela Srbija i verovatno cela dijaspora je bila spremna da uloži novac na pobedu naših "orlova", zaista su i stranci verovali u nas. Razočarali smo sami sebe, suviše smo leteli, nisko se prizemljili, potonuli. Šta se desilo? Verovavši da "kenguri" mogu da se pobede i da ne mrdneš nogom, opustili su se, bili su mislima već na tronu. Ne kažem da nisu trčali, trudili se, borili se, želeli da osvoje taj pehar, da budu dočekani ispred narodne skupštine jednom, da dokažu da mogu, da ih ljudi vole i poštuju, poleteli su, mnogo... Pobeda protiv "pancera" jeste bila slatka, previše slatka i zanosna. Zaboravili su da ne igraju protiv neke podrum lige, već protiv ekipe koja jeste zasluženo na svetskom prvenstvu kao i ostale. Uvidevši to, nakon zabijena 2 gola od Australijanaca, uključili su mehanizam preživljavanja u poslednjem momentu, probudio se nagon, adrenalin je zavladao. Igrali su žestoko, dali su sve od sebe, nisu želeli da veruju u protivnikovu pobedu, trebala im je doza droge, sad, odmah, uvek. Ne smemo da srušimo idealnu prezentaciju sebe, bio bi to kraj.

Poraz. Udarac po identitetu. "Mamu vam nesposobnu, bolje da sam dedu svoga poslao, napred "kenguri", Antiću gubitniku, šalješ onog mutavog šuntavila u igru, izbacuješ ovog, onog, babe, vučete se po terenu...." Zaista, zar smo zaboravili da su te "babe" bile zaslužne za najveću sreću i proslavu još samo nedelju dana ranije, zašto zaboravljamo takve stvari, zašto iz krajnosti u krajnost? Zašto biti tako ekstreman? Šta se desilo sa junacima? Pretvorili su se u pacove. Srušena je idealna slika, identitet se rasparčao u komade, ko smo? Bili smo pre nedelju dana opijeni tom idealnom slikom o sebi, ko su ovi pacovi da nam ruše san? Kako smeju samo? A verovali smo u njih...Da li smo? Iskreno, jesmo li bili uz njih i kad gube i kad dobijaju? Setimo se Gane. U zavisnosti da li smo dobili svoju dozu ekstremnog zadovoljstva, svoj "KICK", menja se ceo koncept vrednovanja.

Emocije nadiru, bes, tuga, razočaranje, budimo se iz sna, iz tripa koji je mogao postati stvarnost... Suviše smo povređeni, suviše boli rana. "Mrzim vas, nikada više ne želim da navijam za vas, stoko, treneru daj otkaz!" Mnogo nam je lakše tako, lakše je mrzeti onog koga smo voleli, to za nas nije više ista osoba. Osoba, reprezentacija koja je dovela da se tako bedno osećamo, nije ista ona koja nas je opijala na svom ružičastom i paperjastom oblaku. To bi bilo previše bolno. Zaboraviću, potisnuću, zaštitiću se. "Orlovi... ah, mrzim te ptice slomljenih krila što mi ne daju da letim...!"


2 comments:

Marjan Paradoksija је рекао...

Tako to uvek biva! Jednostavno, to nam je u krvi! Niko se ne trudi da sagleda relanu sliku, niko nije razmišljao o našim realnim mogućnostima i dometima. Neopravdano smo veličali sebe, dokle god i kad god smo imali argumenata za to. Ka bi poklekli, sledili su klišei: izvućućemo pouke, krenuti dalje; ne osvrćimo se unazad; šta je bilo bilo je! Čak ni posle pobede nad Nemcima nisu se zapitali čemu ona dva penala, čemu onoliki promašaji. Pobeda je sva ta pitanja gurnula u zapećak, narodu je bio to dovoljan opijat. Ali pouke nisu izvučene, lekcije nisu naučene. Ni za nas, ni za njih. Mi volimo i tražimo ideale, distanciramo se i ogradjujemo od pobednika. Uvek smo pametniji posle bitke! TO nam je duboko u naravi i tu se završava svaka priča! Nažalost!

jungle queen је рекао...

Ma treba to izdržati sve, šta je sve prešlo preko nas, nje ni čudo da smo takvi kakvi smo. Dobra je stvar da smo dosta izdržljivi, loše je što smo uglavnom samodestruktivni...U svakom slučaju jako ekstremni i zato nam i treba taj "kick", ali dosadno nam nije nikada :)Nama fali da uzimamo stvarii relativno, niti je sve crno ili belo, niti je sve dobro ili loše, postoje nijanse, a to još uvek nismo shvatili. Daće bog jednom.

Постави коментар

LinkWithin

Related Posts Plugin for Blogger