Kad mi neko kaže, život se živi, pogledam ga sa sumnjom u očima, jer je izrekao veliku laž. Mi smo lutke u pozorištu.
Koliko puta imate želju da iskažete svoje mišljenje, koje se naravno razlikuje od mišljenja drugih? Koliko puta bi nekoga oterali u majčinu, da znate da vam posle toga neće biti ništa? Rekli ste svoje mišljenje, svađali se, istresli se i sve je opet u redu. Koliko puta potiskujete impulse, koji vas ustvari dovode u tu neku realnost, daleko od pozorišnih zavesa?
Nemoj zbog mira u kući, nemoj zbog mira na poslu, nemoj zbog prijateljstva, nemoj zbog ovoga, onoga... a vi? Recimo, možete da apsolvirate akademiju dramskih umetnosti. Glumi ovde, glumi onde, pa da sam htela da glumim upisala bih pomenutu akademiju. Realno, zbog čega glumimo? Čega se bojimo? Zašto je u ovom svetu zabranjeno biti autentičan, ne u smislu kreketala što oblače kućni nameštaj kad izlaze na binu, već autentičan, u smislu, biti svoj, zaista, svoj, bez maski, bez zavesa, bez glume?
Ako kažemo profesoru nekog predmeta svoje mišljenje o tom predmetu, da li će nas on linčovati u budućnosti? Koliko je ljudi zaista spremno da prihvati konstruktivnu kritiku? Ako kažemo šefu da je đubre i stoka, sledi nam otkaz. Naravno, da ste konstruktivno izrekli šta mislite, ne biste sad bili mnogo besni i razočarani, jer vam je pijana, debela svinja šef, ne bi ni došlo do ovakvih vulgarnih ispada. Ako kažemo prijatelju svoje mišljenje, da li će i dalje hteti da se druži s vama?
Sigurna sam, da bi bilo manje nasilja, kada bi ljudi slobodno govorili ono što misle, bilo bi manje psihički bolesnih, manje fizioloških bolesti koje upravo i nastaju, jer smo robovi u društvu. Danas je čovek rob, rob koji ne sme da kaže šta misli, da ne bi ostavio loš utisak ili da ga ne bi pogrešno shvatili, jer je ludak ako kaže šta misli.
Ludak smem da budem, ali ovca neću. Zašto većina ljudi pliva sa strujom većine? Da li oni nemaju kritičko mišljenje prema stvarima, prema politici, prema modi, prema umetnosti i na kraju krajeva prema ljudima?
Potiskivanje je zlo, potiskivanje vodi ka nezadovoljstvu, ka mržnji, ka negativnim mislima, ka agresiji. Ljudi treba da budu slobodni da iskažu svoje mišljenje, u takvom društvu ne bi bilo ispada, u takvom društvu bi se i problemi rešavali na neki konstruktivniji način, u takvom društvu smo svi isti, nema razlike. Hoću da budem ludak u sopstvenoj predstavi, ludak koji ne mora da glumi, autentičan ludak koji igra svoju glavnu ulogu, ulogu realnog života.
Koliko puta imate želju da iskažete svoje mišljenje, koje se naravno razlikuje od mišljenja drugih? Koliko puta bi nekoga oterali u majčinu, da znate da vam posle toga neće biti ništa? Rekli ste svoje mišljenje, svađali se, istresli se i sve je opet u redu. Koliko puta potiskujete impulse, koji vas ustvari dovode u tu neku realnost, daleko od pozorišnih zavesa?
Nemoj zbog mira u kući, nemoj zbog mira na poslu, nemoj zbog prijateljstva, nemoj zbog ovoga, onoga... a vi? Recimo, možete da apsolvirate akademiju dramskih umetnosti. Glumi ovde, glumi onde, pa da sam htela da glumim upisala bih pomenutu akademiju. Realno, zbog čega glumimo? Čega se bojimo? Zašto je u ovom svetu zabranjeno biti autentičan, ne u smislu kreketala što oblače kućni nameštaj kad izlaze na binu, već autentičan, u smislu, biti svoj, zaista, svoj, bez maski, bez zavesa, bez glume?
Ako kažemo profesoru nekog predmeta svoje mišljenje o tom predmetu, da li će nas on linčovati u budućnosti? Koliko je ljudi zaista spremno da prihvati konstruktivnu kritiku? Ako kažemo šefu da je đubre i stoka, sledi nam otkaz. Naravno, da ste konstruktivno izrekli šta mislite, ne biste sad bili mnogo besni i razočarani, jer vam je pijana, debela svinja šef, ne bi ni došlo do ovakvih vulgarnih ispada. Ako kažemo prijatelju svoje mišljenje, da li će i dalje hteti da se druži s vama?
Sigurna sam, da bi bilo manje nasilja, kada bi ljudi slobodno govorili ono što misle, bilo bi manje psihički bolesnih, manje fizioloških bolesti koje upravo i nastaju, jer smo robovi u društvu. Danas je čovek rob, rob koji ne sme da kaže šta misli, da ne bi ostavio loš utisak ili da ga ne bi pogrešno shvatili, jer je ludak ako kaže šta misli.
Ludak smem da budem, ali ovca neću. Zašto većina ljudi pliva sa strujom većine? Da li oni nemaju kritičko mišljenje prema stvarima, prema politici, prema modi, prema umetnosti i na kraju krajeva prema ljudima?
Potiskivanje je zlo, potiskivanje vodi ka nezadovoljstvu, ka mržnji, ka negativnim mislima, ka agresiji. Ljudi treba da budu slobodni da iskažu svoje mišljenje, u takvom društvu ne bi bilo ispada, u takvom društvu bi se i problemi rešavali na neki konstruktivniji način, u takvom društvu smo svi isti, nema razlike. Hoću da budem ludak u sopstvenoj predstavi, ludak koji ne mora da glumi, autentičan ludak koji igra svoju glavnu ulogu, ulogu realnog života.
3 comments:
O,da. Potiskivanje jes jedna aždaja,koja dovede u najmanju ruku do čira na želudcu.
Dete kada se rodi među prvim spoznajama ima nošu,a noša je simbol uzdržavanja i trpljenja.Nemoj da kakiš,otrpi dok ne sedneš. Moraš se složiti da ovaj svet ne bi bio baš lepo mesto kada bi svi kakili gde stignemo.
Kao neko ko glumi, čini mi se, mnogo manje od većine,moram da se složim da postoje situacije u kojima da bi bio društveno prihvatljiv moraš tako i da se ponašaš - društveno prihvatljivo.Ipak,prošle su g odine kad sam mislio da je kul osobina nemati dlake na jeziku.Sada mislim da to može svako i da inteligencija ogleda upravo u tome da treba imati dlake na jezku u pravom trenutku.
Nažalost...
Pa, više se okrećem prema sebi, moja inteligencija se sastoji u tome da kažem svoje mišljenje ili svoju kritiku, a da mi to ne naškodi, i da ne moram da trpim i glumim i da ne budem ja ja. Nekad mi to uspe, nekad ne. Ali, svako kako njemu odgovara, meni je vrlo bitno da sam verna sebi i da pokušam da ne potiskujem. Pod društevno prihvatljivim ponašanjem podrazumevam, da svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje, ako želi, i da mu to ne naškodi, naravno ne na vulgaran način, koji bi usledio posle potiskivanja u sebi i glumljenja godinama ili mesecima, što bi se onda možda negativno odrazilo u nekoj drugoj sferi, prvo na psihičko zdravlje a onda i na okolinu. You get the point? ;)
Naravno!
Sviđa mi se new look, jako!
Постави коментар