Do jaja!

Moj cimer i ja dogovorismo se da napravimo kolač. Povodom ničega. Običan kolač. Pravišu. Znate ono, umutite vode, ulja ili mleka u gotov prašak. Pošto je kesica kolača od Dr. Oetker, koštala za 50 centi više, nego od neke Dr. Šklj firme, odlučismo da kupimo Dr. Šklj firmu pa, da vidimo i to čudo. Zašto skuplje, kad može jeftinije. Hm, ovo mi ne zvuči baš kao logika Serbska. Baj d vej, i nije Serbska. Švapska je.

- Ta, ta, ta, ta, ta (sreća, sreća, radost, sa radija se čuju neki sHitovi iz 80tih, I can't help falling in loooove) Je l' imamo mi formu za pečenje kolača? Kako ćemo da ispečemo, bre?

- Nemamo, ej vidi, na kutiji piše ima neki karton unutra, mora da se sastavi...evo, ja ću da napravim tepsiju od ovog kartona, ti zamesi smesu.

- Ok (I'm still loving youuuuuu), aha, znači ulja, u jebote, pola litre ulja, jesu oni normalni? Je l' imamo suncokreta? Samo maslinovo? A u pičku, kako da napravim kolač s maslinovim uljem? Ma, nije bitno, ionako su sad prodavnice već zatvorene (Knock, knock, knockin' on heavens door) bitno da je masno. Šta, kako su ljudi u ratu svašta jeli, kako ljudi i deca u Africi, neka, poslužiće zeeeeejtin od maslina. Tok, tok, ček...Ovde piše: NE dodavati jaja, sadrži jaja. Kako sad sadrži jaja prašak? Svašta! Imamo par svežih jaja, ne može da mu bude ništa od jaja, može da bude samo lepši i bolji.

- Evo, napravio sam formu za pečenje...Nego, misliš da to neće da izgori, kako bre, u kartonu da pečeš kolač, a da se karton ne zapali?

- Pa šta ja znam, ako je unutra već, možda je neki specijalni vatrostalni karton. Hehe! (I'm too sexy for my cat, to sexyyyy)

- Ok, evo umesila, tj. izmiksala sam, dodala sam jaja, da bude bogatije, šta kad već ima, da se ne baci...

- Super, sad da zvrljnemo u rernu na 180 stepeni, da se peče. Baš me zanima, kako li će ispasti.

- Joj i mene, kolač sa maslinovim uljem. Brownies.

Prošlo je nekih desetak minuta. Na radiju se izređao kompletan opus osamdesetih, muzičke želje. Neke debilštine, nemački šlageri. Kolač u vatrostalnom kartonu se pekao. Pekao. Pekao.

- U jeboteeeeeeee, šta je ovo? Smehotres, dođi da vidiš cimeru bre! (On dolazi iz druge sobe, gleda mene, gleda kolač, gleda mene, piša od smeha)

- Šta je ovooooo? Brownies Himalaja edišn! Nou vej.

- Idem, da donesem fotoaparat, ovo moram da ovekovečim, ovo je za Ginisa, hahahaha, bolest!

Vadimo to čudo, pečenog vepra iz rerne, samo što ne ustane i ne počne da priča: "Kokoško, je l' lepo piše, ne dodavati jaja, jebala te jaja. Vidi na šta ličim, unakazila si me."

Uzimam nož, da zakoljem životinju što me gleda iz vatrostalne kartonske tepsije. Bušim čudo. Jok, ne bušim, sečem. Ne splašnjava. Probijam mu utrobu i vidim da ima tanke zidove testa.

- Ih, jebo ti ovog vepra, od njeg' se nećemo najesti! Pogle' kako se naduvao, a ono, ič nema na njemu! Ni u njemu, ko bilder u teretani na steroproteoananaretardbolicima.

- NIšta, valja nam ovo pojesti. Daj parče, aj, šta sad. Dosta slikanja za naslovnu stranu "Nešnl Džiogrefik".

- Ham, ham, ham, jes' da je sama kožura i otprilike bez ukusa, baš je dobro, može da se baci. Fuj, fuj! Plju, plju! Sve u smeće, ovo mi je za nauk, da uvek pratim uputstva, da koristim logiku Serbsku, kol'ko para tol'ko muzike. Žiška, baš! Sledeći put kupujemo Prof. Dr. Mr. Oetkera. Više ove brljave firme! Nije ni za kurac.

- Uh, jest', imaš pravo. A, da nisi dodala jaj? Mož...

- Ćut'. Ne, firma je buđava. I kvit.

A, zaklano i raspolućeno svinjče, me svojim tužnim okicama posmatra i misli: "E, protuvo nijedna, mozgu ženski napaćeni, je l' piše lepo: Ne dodavati jaja vepru, već ima."