17.5.10

Pseća bajka









Imala je sjajnu, crnu kovrdžavu dlaku, srebrno-beli kereći kez i kretala se zamahujući čas levim, čas desnim kukom. Taj hod je ličio na neku vrstu zavođenja i uspevala je u tome. Uskoro je čitava horda kazanova i don žuana, trčala ka njoj. Ali ona je volela samo njega. Samo njega i nikoga više. Niko mu nije bio ni prineti, iako je bilo i snažnijih, razvijenih, onih sa boljim genima, onih bolje i čistije rase. Ne, ona je izabrala njega i on je izabrao nju. Tu nema više šta da se doda. Ljubav je slepa kod očiju, ali srcem zato vidi kristalno jasno.

Ne bi ova priča bila nešto neobična, da on, izabranik njenog srca nije bio upola niži i upola manji od nje. Koliko je on bio mali, toliko je imao ogromno srce i ogromnu ljubav prema njoj, svima je umeo da iskezi svoje zube, da se izdere na svoj kereći jezik: - Milka je moja, ja je čuvam, ja je branim, volim je najviše na svetu. Odbijte svi! Svuda ju je pratio, svuda su i išli zajedno, bili su dva psa, on i ona, jedan par, jedan zalutali par, jedan par lutalica boema. Prolazili su kroz varošicu iz koje su potekli, sigurnim gazom, svi su ih znali, svi su ih gledali ali malo njih je umelo da ih pomazi i da im baci po koju kosku, neki ostatak od ručka, komad hleba. Ipak, bili su domaći, znali su i kome su mogli da se obrate, ko ih je dočekivao rado i rado im bacao hranu.

Došlo je doba kada su kerovi izlazili na igranke, svako sa svojim partnerom, pa tako i Milka. Mlada, poterna i zauzeta. Tu je bio on i kada je par meseci kasnije donela na svet devet malih, debelih, medvedastih potomaka. Trčala je, srećna što je postala majka, htela je svima da pokaže kako je, eto, i ona uspela da ostvari to. Uvukla se pod jednu betonsku terasu, nedugo zatim izašla sa svojim mezimcima. Pola je bilo crno i kovrdžavo kao i ona, pola kao njen, sada se slobodno može reći, bračni partner, mali kratkodlaki i oštrodlaki mešanac bez repa. Njen Brando. Marlon Brando.

Živeli su jedno vreme kao srećna pasja familija. On, sada desetostruki zaštitnik i čuvar familije, ona, sigurna i zaštićena, glavna. Kako to obično i biva, deca su se raselila, svako je uzeo i odneo po jedno šareno ili crno kuče, već su bili ojačali, majka im više nije trebala, a ni otac.

Prelepa pseća bajka nije imala srećan kraj. U stvari to nije bila bajka, bio je život, realan, surov, ali intenzivan. Ljubav, sreća, stradanje i smrt dva bića, jedno ogledalo ljudske bede i vandalizma. Dva metka, jedan za nju, jedan za njega, rastanak na zemlji i ponovni sastanak s druge strane.

4 comments:

Kajzer Soze је рекао...

Jao,kako me priča rastužila na kraju!
A taman sam pomislio - divno.
Podsetila si me na jednu dobermanku i džukca iz kraja,potpuno isti par koji se ludo voleo,a on je mogao da se spakuje ispod nje dok ona stoji,koliko je bio manji.
Divna priča,malo previše realna za dobro jutro,al šta ćeš - c`est la vie (što bi rekli naši ljudi).

Kajzer Soze је рекао...

P.S.Hvala za komentar ispod onog teksta o kućnim ljubimcima,tek sada sam video.

jungle queen је рекао...

Hvala, zaista od srca, nije srećan kraj, ali kad bajke ne postoje... Ima tih saga još, ali sve su tužne, pa ću jednu pauzu :)

Летња олуја је рекао...

Текст је диван! Сјајан. Тужан крај, истинит, нажалост. Не дао Бог некоме да проба мојим кучићима слично да уради.

Постави коментар

LinkWithin

Related Posts Plugin for Blogger