Monolog

Nije mi više ništa jasno. Pokušavam da upravim tok svojih misli. Pokušavam da te shvatim. Kakvo ti mišljenje imaš o sebi, pa ti je uvek potrebna moja potvrda? Ok, sredio si se, našao si posao, našao si stan, imaš lepu veliku kuhinju i kadu, sledeći cilj je kućica sa dvorištem. Šta zaista želiš od mene? Je l' treba da kažem: "Wow, baš si pravi muškarac sada!" Da li bi te to zadovoljilo? Ne, ti si rupa bez dna, ti ćeš uvek biti u klinču sa samim sobom i sa ostatkom sveta. Nikad nećeš moći da se predaš ženskoj duši koja ti je poslušna i privržena, nikad nećeš moći ni da budeš s nekim ko može da te nadjača. Ne tražiš ni sredinu, ti si dušo ekstrem. Ekstrem koji se bori između te dve stvari: biti dominantan ili biti dominiran. Ni jedno ni drugo ti ne odgovara. Nemaš sopstveni stav o sebi. Hoću ono što nemam, ne želim ono što imam, hoću ono što ne mogu. To su talasi koji te pomeraju u mestu. Talasi koji te ne vode nikuda. Ostaješ sam i ostaješ neodlučan. Odlučiti znači za tebe, odrasti. Navikao si da neko uvek odlučuje umesto tebe. Nemoćan si da odrasteš. Trgni se, ljubavi, našao si posao, stan, nađi još i sebe, upoznaj se. Ne trebam ti ja, ne treba ti moja potvrda. Shvati to. To koliko ti nemaš sebe, niko ne može da ti da, čak ni ja. Ja mogu da ti dam svoju ljubav, ali moja ljubav ti nije potvrda. Potvrda je za tebe kad devojke trče za tobom, kad su ponizne, kad te obožavaju. Ti ih onda nipodaštavaš. Zašto ti je toliko stalo do moga mišljenja? Znaš da nikada neću trčati za tobom, ni klečati pred tobom. Nisi ti moj bog, iako to želiš da budeš. Znaš da nikada neću izgubiti sebe, samo da bi ti bio ceo. Ne, zaista, neću. Ne želim. Dugo sam sklapala deliće ogledalca rasute po prošlosti koju nazivam moj život. Sklopi ih ti. Ja ti ne trebam. Niti ja, niti bilo koja druga devojka. Samo ti možeš da zaviriš u dubine sebe, možeš da pronađeš taj ključ. Otključaj se i ostavi ta vrata otključana ili odškrinuta. Budi svoj sopstveni bog, a meni budi običan smrtnik...