Kako mi je kolega s posla postao HI-FI freak

Kratka pauza na poslu. Kotrlja se debeljko, sa bojlerom marke "Metalac" G. Milanovac, ulazi u kantinu, ubacuje novčić u automat i vadi nekoliko kratkih trenutaka kasnije, penušavu splačinu od kafe. Onu, što se pije iz automata iz plastičnih čaša. Socijalu. Sedamo svi za sto, neko sendvič, neko kobasicu a neko milhšnite. Debeljko pali savršeno smotane Marlboro cigare. Nije najčistiji, kažu ostali. Debeljko, ne Marlboro. Njegove kolege decenijama već dele s njim radno mesto, kažu kako je perverzan i lenština, čak i glup pa i pomalo mutav. Uvek sam skeptična kad čujem tako nešto. Čovek je u godinama, i recimo da je tipičan onaj šaljivdžija, ne čarapanski, već ima onaj, onako možda pomalo lalinski mentalitet. Malko ciničan, malko zafrkant, ali bezazlen. Tu je kad zatreba.

Koliko sam puta dobila čokoladno mleko, kafu, čokoladicu. Nekako, kontam da me gotivi. Gotivim i ja njega. Da se razumemo, gotivim ga na detinji način. On je oženjen i mator i ima kći kojom se ponosi, ona je završila za psihijatra. Ali mentalno se razumemo. Verovatno sam i ja glupa, perverzna i mutava. Šalu na stranu. Elem belem, započinje neku priču debeljko. Obraća se meni, kome drugom.

- "Jesi li ti ikad pušila Marihuanu?" Pita me ćale s "Metalcem" i pola veka i kusur godina iza njega.

- "Probala jesam, desi se možda da zavarim u društvu par puta godišnje, ali ne konzumiram, što znači - ne kupujem."

- "I, kako je? Ja nisam." Postaje znatiželjan i jedva iščekuje momenat kad će on da zaskoči.

- "Nije ništa posebno, malo se opustiš, nekad se stondiraš pa zaspeš, nekad je ok, možeš da vodiš filozofske razgovore. Mislim, ništa posebno." Kao da su meni potrebni neki dodatni stimulansi za razgovor o planetama i ljudskoj duši.

- "Nisam probao travu, ali sam probao lsd, kad sam bio mlad." Uglovi njegovih usana se zakrivljuju na gore, oči mu se cakle, doskočio mi je, jeste.

- "Vau, nisam probala nikad, ni ne bih, šta da te uvati neki loš trip? Ne, hvala, hemija nikako. Ni ne interesuje me." Ne verujem ušima, moj sagovornik započinje priču o njegovom lsd tripu. Slušam.

- "Heh, nisam ja ni znao, podmetnuli mi, stavili mi u piće, ja popio i ništa. Ništa dva sata, ništa tri sata. Krenem kući kolima i u'vatilo me na putu. Ulica mi se približava, pa se savija, pa me ljulja, pa je ona bela traka sad levo, sad desno, sad u krug, sad u spirali. Ne znam šta mi se dešava, uhvatio me žestok trip. Nekako jedva dovezem do kuće, parkiram, uđem u sobu, legnem na kauč i uključim muziku."

- "Pa, kako si mogao da voziš? Sreća da te nisu zaustavili, da nisi napravio neko sranje."

- "Da, imao sam sreće, stanovao sam tri-četiri ulice dalje. Baš tamo gde je sada Cuba bar. Nego, ja obožavam da slušam klasičnu muziku, Mocarta, Betovena, Baha. Uključim svoju liniju, pre su to bile, one linije koje su se kupovale na komade i stavim ploču Betovena da se vrti. Kad je to počelo da sviraaaaaaa!" Čičon postaje euforičan, znam da će sada da krene nešto iz esencije. "Kad je krenulo, nisam znao, da li lepše Betovan svira, da li se ja lepše osećam, ma nešto neopisivo, neopisivo. Imao sam osećaj, da čujem nafinije pokrete prstiju, da razumem svaku notu, znao sam šta kreće posle svakog instrumenta, nikad nisam tako uživao u muzici, osećao sam se, bukvalno, kao da je sam Betoven ispred mene i da mi svira. A zvuk je bio bogovski, kao u raju. Kao da nije zemaljski. Predivno!"

- "Verujem, imao si sreće da je bio lep trip." Drago mi nekako zbog njega, čovek je uživao ko bog u klasičnoj muzici.

- "Posle nekoliko časova me prošlo. Legao sam da spavam, ustao poslepodne sa glavoboljom i uključio liniju. Kakvi, ništa, obično, nigde nisam mogao da uhvatim zrnce tog doživljaja od prethodne noći. Obična ploča, obična linija, obični zvučnici, pa čak je i Betoven bio najobičniji izvođač. Kakav maestro od sinoć! Odlučio sam, zatim, da kad zaradim novac kupim sebi zvučnike, baš dobre. Tada su bili najbolji Grundigovi, dao sam nekoliko hiljada maraka za njih, masivno drvo, kupio sam četiri ogromna. Kvadrofoniju sam imao u sobi."

- "Lepo, bar kad čovek želi i zna da uživa u muzici." Pokušavam da zamislim, gde smo mi bili tih dalekih godina, možda smo nekad i kupovali HI-FI uređaje od plate? One 'the best of'.

- "Ništa, opet ništa, zvuk isti, osećaj se ne ponavlja. Postao sam vrhunski stručnjak za najmanje šumove, znao sam kako svaki zvučnik funkcioniše do detalja, bilo je tu sila tehnologija tada, samo sam rasipao pare na sound, postalo mi je to glavno. Uskoro sam natrpao sobu sa ogromnim, masivnim skalamerijama, izbacio sam višak nameštaja, napravio sam savršenu izolaciju, soba mi se pretvorila u studio HI-FI."

- " Auuu, što se ti istroši za taj momenat na drogi." Nekako mi je smešno, i nekako mi žao, trudio se čovek, radio pola života samo za zvučnike. Živeo je, takoreći, za svoj san. I radio.

- "Posle sam batalio, drugovi s kojima sam to veče bio na žurci su mi rekli da je to bio lsd. Ma, znao sam i sam da je to bila droga, ali hteo sam taj osećaj, ne drogu, samo taj osećaj. Savršena kompozicija, savršeno lupkanje jagodica po klaviru. Milina, pesma, intenzitet, raj, doživljaj, i nekako sam se pomirio s tim. Ali saznao sam mnogo štošta kroz to iskustvo. I dan danas imam taj trip, i kupujem zaista najfiniju tehnologiju, razumem se u te stvari." Završi svoju pričicu 'gluperda i perverznjak' čovek. Osmehuje se, srče kafu, bira pogledom ka meni. Traži moju reakciju.

- "Simpatično iskustvo, bar si saznao nešto o tehnologiji. Pretpostavljam da i danas pratiš redovno šta ima od ponude na tržištu." Smešno mi je, smejem se, škilji i smeje se i on. Pauza je završena. Izlazimo napolje iz kantine, stavlja mi parčence čokolade s pirinčem na sto. Na momenat se osetio mlad, setivši se svojih ludosti. Prijalo mu je opet osetiti otkucaje detinjeg srca u sebi. I meni je prijalo da ga slušam, baš kako je i on nekoć slušao Betovenovo lupkanje prstiju po klaviru.