Šta zna malo dete? Isto što i veliko.

Sećam se, mala sam bila i čuvala mlađeg brata, dok su roditelji bili na poslu u prvoj smeni. Kao starija pravila sam svakakve nestašluke sa mojim batom. Zapravo, on treba i da mi bude zahvalan za to, zaista nikad nam nije bilo dosadno.

Ja ne razumem moje roditelje da su oni imali poverenje u takvo jedno divlje derište - mene, ostavljavši mi odgovornost za mlađeg brata. Ipak, osim nekoliko incidenata u vidu slomljenog nosa, smrznutih stopala, razbijene vitrine, kremom za cipele išaranih zidova, polomljenog filadendrona, nije bilo, hvala Bogu, nekih traumatičnijih iskustava kada sam ja bila dežurna.

Ispričaću vam jednu dogodovštinu kad smo brat i ja ostali sami u kući, a roditelji ko i obično na poslu. Starije dete se dosađivalo i odlučilo da se bukvalno igra s mlađim. E, sad, verovatno znate za one fore kad ste na primer tetka, ili baba, strina, kuma, ili kao ja - starija sestra, pa kad uzmete malo dete - siroče, i onda ga provučete kroz noge tako da ono bukvalno napravi salto, naravno, držeći vas za ruke. Ne bi to sad bilo ništa toliko strašno da ja nisam uvatila mog batu naopačke i on svom snagom tresnuo o parket glavom, razbio usnu i raskrvario nos.

Kako obično to starije sestre veštice rade, uzeh da ucenjujem jadno dete da ne kaže roditeljima za taj incident, ili će biti svašta. Ostavih njega jadnog na kauču, a ja odoh da spasem svoje dupe. Kako, pitate se sad vi? Pa, pošto je bilo skoro pa 15h, vreme kad mama dolazi s posla, odlučih da idem u krevet i pokrijem se jorganom jer mi se baš nešto prispavalo. Uostalom, sva deca idu kad nešto zajebu pravac u krevet.

Tu su postojale opcije. Kad mama dođe, prvo će videti mog brata s krvavom usnom i razbijenim nosom, a onda mene kako 'pavam, pokrivena debelim pokrivačem preko glave. Nevina i čista sva. Dete 'pava. Neće da me budi. Deca se ne bude kad spavaju. Ne, sutra malo.

Nasuprot svim mojim očekivanjima, majka me "probudila" i pitala me što spavam u po' bela dana i što je bati raskrvarena usna i razbijen nos. Ja se, naravno, kako bi drugačije, pravim luda, i da ništa ne znam. Kako mogu da otkrijem sebe?

Vodi me u dnevnu sobu a moj mali brat pokazuje prstom na mene. Ja sam ga okretala na parketu? Šta zna malo dernjalo? Uveravam ga da je smotanko zapeo papučama za prag od vrata, i tako polomio labrnjicu.

Dramim, jer ako kažem, onda ću ja najebati, a i ovako sam nagrabusila. Uzimam da tešim i mazim svog batu i da mu punim glavu time kako je jadan obuo tatine papuče i trčkarao ko nenormalan, sapleo se i pao. Skoro pa sam uverljiva. Ne, neće da me sluša, pa to ti je. I uporno tvrdi, ono što se nije desilo.

Mama je videla da tu nisu čista posla i da nikako da jedno kaže, šta se desilo. Nije insistirala više na tome. Imala sam i ja grižu savesti. Ipak, osećala sam da sam pogrešila. Neki moral, šta li je. Obećala sam bratu da ću da mu kupim sladoled ako bude bio dobar i ne bude rekao šta se zapravo tu zbilo. Ja sam dobra seka. A on? On laže, ko mu je kriv što mlatara u tatinim papučama po kući.