Trijatlonac

Opisaću vam jednog momka sa kojim sam izašla na dejt, pa možda ukupno tri puta. Upoznali smo se na kursu italijanskog jezika, i zapravo je on jedna vrsta onih smušenih i neshvaćenih frikova, mada veoma inteligentan i obrazovan. Dečko studira biologiju i bavi se ništa manje nego trijatlonom. Nikad se pre nisam interesovala za sportske discipline, ali onda sam ukucala u google naš svemoćni i videla kakav je to sport. Trčanje, plivanje, vožnja bicikla. Ne, prvo plivanje, pa vožnja bicikla, trčanje, 'bem li ga.

Kako to biva, malo smo se zadirkivali na času i izrodile su se simpatije. Razmenili smo skajpove i neki sošl netvork i krenuli da kontaktiramo malo češće. Slao mi je muziku, prvi put sam otkrila Amy Winehouse, onda neke druge izvođače. Flertovali smo preko skajpa ko budale, dok mi nije postalo jasno da je dečko operisan od svake vrste muvalačke strategije. Mislim, mogli smo mi da flertujemo još mesecima, ali i to dosadi. Pređi na stvar kad te molim, kao da stalno odapinješ strelu a nikad da je odapneš. Pročitah negde. Dobro, de, ja ću, kad se on ne usudi.

Nekako smo baš bili u čatu i pričali o italijanskoj hrani i šta ti ja znam. Pomislih ne bi bilo loše da mu pomenem restoran koji baš sprema izvrsne specijalitete, možda nasedne. Heh, možda. Nekako i sam taj "porođaj" je protekao veoma mučno. Uostalom ne bi se ni zvao "porođaj" da nije mučan. Taj proces "porađanja" jeste proces ugovaranja dejta, da ne biste imali nekih nedoumica, ko se sad porađa.

Dogovorismo se. U 20 h ispred katedrale. Došao je u ugovoreno vreme. Seli smo, naručila sam jedan Ramazzotti a on sok od jabuke. Haha, pa kako da zaboravim, on je sportista, ne pije. On je neku laganicu zatim pojeo, neke dinje sa šunkom, a ja sam lepo špagete fruti di mare, nek ide život. Cedili smo tu, pričali neke nebitne stvari, on o svom sportu, on o svom sportu, dobro, možda malo i o sportu.

Posle smo otišli u neki lokal sa živom muzikom, mislim da je išao neki bluz, ne sećam se. Sećam se da je dečko naručio bezalkoholno pivo. Da, opet zaboravljam, sportista. Ja sam onda naručila vino. I ajde, nekako smo se odlepili, uviđam kako mi posle čašice postaje sve lepši. Mislim, lep je, atletski građen, zdravo se hrani, zdravo živi, e, jesam pomenula da se bavi sportom?

Prati me kući. U blizini stanuje. Pešačili smo četiri km, pričao je o nekim sveštenicima, pitaj boga, nešto malo i o tome kako ima sestru a ima i brata koji se bavi sportom, ali ovaj tera bijatlon. Zatim da je on lično, ne brat, bio vicešampion sveta u trijatlonu kao junior. I da mu je cilj da se spremi za olimpijadu.

Nekako smo se i poljubili. I krene to. Počne zaista veoma lepo. Dogovorimo se za sledeći dejt. Došao mi je na dasci, na skejtbordu. Simpatično, možda nešto što sam oduvek želela, nekog da zajedno sa mnom proživljava tinejdžerske godine. Cool. Ubrzo sam stala na taj njegov skejt kao da učim, dao mi je ruku, prijalo mi je to nestašno ponašanje. Sve je delovalo tako nevino i slatko. Počeli smo da pričamo malo i o vezama. Mora se. "Meni treba u principu mnogo slobodnog prostora" kažem ja. On me pita: "Kako to misliš?" "Pa, mislim tako kao što sam rekla, ne volim da mi neko oduzima slobodu" (Budalo, sad znaš šta si rekla!) "Aha" .

Pošli smo dalje, već se i mesec pojavio i baš je bio romantičan, i jezero i klupa, mesec je imao čak i jednu zvezdicu koja je sijala. Još uvek nismo postigli nivo prisnosti da bismo se nekako držali za ruke ili barem radili na tome. Strejndž. Mi smo stranci. Dečko je izjavio iz čista mira: "Pogledaj, kako mesec izgleda, ko peder." I nikad neću zaboraviti tu njegovu rečenicu, valjda je hteo posebno da naglasi kako je konstelacija na nebu bila neviđeno bljutavo romantična, a mi dve morončine koje ne znaju da iskoriste to. Stigli smo u neku ulicu u kojoj je bilo najmanje tridesetak kontejnera za smeće, i tu nas je uvatilo. Strast. Sve je savršeno bilo. Išlo je i to s ručicama. Na svakih pet metara smo se strasno ljubili. Mislila sam u sebi, zajebi bre onu tvoju slobodu, dečko je pravi, inteligentan, simpatičan i dobro se ljubi. Šta ćeš više? Daj mu šansu, ženska!

I ženska mu da šansu. Trenirao je svaki jebeni dan posle faksa. Spremao se valjda za nešto. Ceo dan na faksu, sa mnom na skajpu, posle toga trening, 10 km trčanje, 2 km plivanje, 90 km vožnja bicikla. Pa da li je to normalno? Već sam odlučila, da ga korpiram, ne treba mi neko ko nema vremena za mene. Dogovorismo se opet za neki dejt, ići ćemo na sladoled kad se on vrati iz pitaj boga odakle. Stiže porukica: " Sorry, moram da ti otkažem, upravo sam sišao sa bicikla, vozio sam 180 km danas, ne osećam noge." Mislim u sebi, ne osećaš ni dupe a ni jaja više.

Pobesnela sam. Ispalio me zbog jebenog sporta. Možda nije ni imao nekog interesovanja. Možda su mu jaja otpala sedeći na bajsu. Okupiralo me negativno mišljenje. Ne, korpiraćeš ga pre nego što on tebi da korpu. Odmah i sad. Kurvanjski preko poruke. Ne zanima te. Budi đubre!

Uzimam telefon, šaljem mu porukicu: "Vidim da nemaš interesa, i mislim da je bolje da se više ne viđamo. Tvoja warm up faza je istekla! Želim ti sve najbolje!" Sent. Poslao je natrag: "Uveravam te da nije istina to što tvrdiš, ovih dana samo nemam vremena, imam obaveze na faksu a i treniram svaki dan. Ali, ako tako misliš :("

To je to bilo. Kratko a jebitačno! Sa nedovoljno komunikacije ali sa mnogo sporta. Skapirala sam da su profi sportisti frikovi kakvih nema. I šta oni time pokušavaju? Da se potvrde. Svaki dan sve više. A onda i žele da im se dive. A, ja ne želim nikom da se divim. I možda je tu puklo? Dabome.